Kačenje etiketa u Srbiji: Od izdajnika do autošovinista

Piše: Tomislav Marković

Pored promaje, Evrope, Zapada, Vatikana, zelene transverzale i ljubičaste sinusoide, najveći neprijatelj velikosrpske narodnjačke inteligencije su autošovinisti. U nekim ranijim vremenima, u zlatno doba Miloševićeve vladavine kad su glave letele kao bundeve, takvi ljudi nazivani su izdajnicima, stranim plaćenicima, izrodima, petom kolonom, domicilnim ništarijama, mondijalistima i sličnim lepim imenima.

Sve te etikete i dalje su na snazi, koriste se povremeno, ali ih sve češće zamenjuje popularna kovanica autošovinizam koja je ušla u masovnu upotrebu, kako u krugovima intelektualnih policajaca na braniku srpstva, tako i kod široke krvožedne publike, vazda raspoložene da makar verbalno rastrgne nekog autošovinistu i olakša sebi bol zbog velikih nacionalnih poraza.

Nema tog viđenijeg člana velikosrpskog intelektualnog i književnog klana koji se bar jednom nije obrušio na zle autošoviniste, od uglednih profesora Mila Lompara, Slobodana Antonića i Slobodana Vladušića, preko istoričara Čedomira Antića, Miloša Kovića i Predraga J. Markovića, filozofa Bogoljuba Šijakovića, raznih političara poput Vladimira Đukanovića (koji je ovih dana proslavljao Mladićev ulazak u Srebrenicu), pa sve do mladih nada srpske propasti poput sociologa Nemanje Rajaka, pisca Filipa Grbića ili kritičara Dušana Milijića.

Za sve njih, i desetine drugih pripadnika intelektualne elite, autošovinizam je najveće zlo koje je moglo da snađe ionako napaćeni srpski narod, i to na pravdi Boga.

Lovci na narodne neprijatelje, vještice i zle duhove

A šta je zapravo autošovinizam? Jezgrovitu definiciju dao je Predrag J. Marković, zamenik predsednika Socijalističke partije Srbije (SPS), inače zagovornik brisanja granice na Drini: "Autošovinizam se najkraće može definisati kao mržnja prema sopstvenom narodu".

Kako se ta mržnja ispoljava? Jednostavno, svako ko pomene da je u Srebrenici počinjen genocid, ko priča o Omarskoj, Keratermu, Trnopolju, ko misli da je Sarajevo bilo pod opsadom, svako ko se drzne da kaže kako su srpske snage odgovorne za najstrašnije zločine protiv čovečnosti – taj je čisti autošovinista i mrzitelj svog naroda, odnosno – kako kaže pisac Vladimir Kecmanović – "nacionalni mazohista". Svako ko je kritički nastrojen prema državi u kojoj živi, svako ko kaže nešto negativno o većinskoj naciji, svako ko misli da je "problem u nama" a ne u svima drugima – taj je autošovinista i samomrzac.

Na ovu temu prave se čak i naučni skupovi, pa je tako u Matici srpskoj održan okrugli sto pod nazivom "Autošovinizam i kosmopolitizam", gde su se izređali razni policajci srpstva i lovci na narodne neprijatelje, veštice i zle duhove. Njihovi stručni radovi štampani su u Letopisu Matice srpske, pa svako može da pročita njihove umne zaključke i plodove mukotrpnih istraživanja.

Tako Zoran Avramović, član Predsedništva Srpske napredne stranke (SNS) i pritežatelj nebrojenih funkcija, određuje autošovinizam "kao suprotnost patriotizmu", te upozorava javnost kako se "autošovinisti otvoreno zalažu za preuzimanje svih vrednosti, standarda, ideja koji dolaze sa Zapada"... Umesto da se lepo okrenu primeru autoritarne Rusije, jednopartijske Kine sa nadzorom nad građanima, ili da krenu prosperitetnim putem Severne Koreje.

Nemanja Rajak je popisao i osnovne ideje autošovinizma, pa bi tu, između ostalih, spadala mišljenja da je "Srbija otpočela ratove koji su doveli do razbijanja jugoslovenske socijalističke federalne države", da "Srbija nije spremna da se suoči sa zločinima počinjenim u tim ratovima i sa svojom nedavnom prošlošću", te da "tolerisanje govora mržnje i podsticanje agresivnog nacionalizma obeležavaju politički život Srbije".

Ukratko, autošovinizam se koristi kao sinonim za drugosrbijance, a Druga Srbija je, po definiciji Radomira Konstantinovića, "Srbija koja se nije mirila sa zločinom". Upravo je ta malobrojna časna Srbija koja odbija da ćuti i negira zločine iz devedesetih, koja se istrajno bori protiv kulture poricanja – na meti branitelja srpske sramote. Takve izrode naši samozvani rodoljubi, poput Slobodana Vladušića, mirno proglašavaju za "bolesnike koji šire virus autošovinizma".

Kultura, leglo autošovinizma

Branitelji nasleđa Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića jezgro autošovinizma vide u kulturi, poglavito u književnosti. U Filosofiji palanke Radomira Konstantinovića vide "Bibliju srpskog autošovinizma", za Boru Ćosića kažu da ga "drma groznica autošovinizma", Svetislava Basaru proglašavaju za "apostola autošovinizma", a pisce koji su se okupljali oko Kulturno-propagandnog kompleta Beton određuju kao "družinu koja se izruguje svemu srpskom".

Filip Grbić, dobitnik Nagrade "Miloš Crnjanski", jasno je odredio najveći problem savremene srpske književnosti: "Naš književni establišment pokušava po svaku cenu da od političke korektnosti i od jednog ratobornog oblika autošovinizma napravi kanon za književno stvaralaštvo kod nas".

Pomislio bi čovek da tih zloćudnih autošovinista ima na hiljade, da su preuzeli sve kulturne institucije, pa udarili u izdajničku delatnost kako bi Srbima "promenili nacionalnu svest" i oduzeli identitet koji se grčevito drži zločina. Istina je potpuno suprotna, reč je o retkim pojedincima, o zanemarljivoj manjini, dok su vlast, funkcije i institucije kulture upravo u rukama ovih ostrvljenih lovaca na autošoviniste. Ali, borcima za srpsku sabornost i ujedinjenje u zločinačkom nasleđu smeta svaki kritički glas, ma koliko skrajnut bio.

Vatrogasci duha su detektovali ključni problem i markirali neprijatelja protiv kojeg se trenutno bore nejakim rečima, ali čim se steknu povoljni društveno-politički uslovi, preći će se i na konkretniju akciju. U Nemačkoj su bar umeli da se obračunaju sa svojim autošovinistima, pa su njihove knjige 1933. godine spaljivali na lomačama u okviru "akcije protiv nenemačkog duha" kako bi – što reče Jozef Gebels – "raščistili put za nemački način razmišljanja". Dostupni autori završavali su u logorima, baš kao i nepoćudni pisci u Staljinovom Sovjetskom savezu.

Kako je raskrinkan Domanović

Lako ćemo za te savremene autošoviniste, to je šaka jada koja ionako nema nikakav uticaj na javno mnjenje, ali šta da se radi sa onim silnim autošovinistima čija se dela nahode po bibliotekama vrebajući čitaoce, šepure se u školskoj lektiri, na policama knjižara i stameno stoje u istoriji srpske književnosti? Neke od tih zlobnika koji su pljuvali po Srbiji iz čiste samomržnje čak i prevode na strane jezike, pa onda drugi čitalački narodi stiču potpuno pogrešan utisak o Srbiji i Srbima.

Na takve pojave treba reagovati oštro i beskompromisno, baš kao što su to pre deset godina učinili svesni Srbi koji su u  Kulturnom centru Republike Srbije u Parizu prisustvovali promociji satiričnih pripovedaka Radoja Domanovića u prevodu na francuski jezik. Čim je pročitan odlomak iz Stradije, publika je povikala: "Prevodite ga da bi se govorilo ružno o Srbima!", "To nije istina!"

Na kraju promocije, prevoditeljici Kristini Šalub prišli su uvređeni rodoljubi i pitali je zašto je baš sada našla da prevodi Radoja Domanovića "koji tako loše piše o Srbiji", a neki su su se bacili i na tumačenje književnog dela uzvikujući: "Nije Srbija Stradija! NATO je Stradija".

Naši ljudi su odmah prepoznali srbomrsca i autošovinistu, a prevođenje njegovih pripovedaka na francuski detektovali kao još jednu kariku u beskrajnom lancu zavere čiji je cilj da ocrni Srbe i sve srpsko. Domanović svoju zemlju zaista slika najcrnjim bojama, tu se servilni građani okupljaju da svečano proslave to što je neki političar izlečio kijavicu, noseći transparente sa natpisom "Stradija nam je milija i od svinja"; tu se gostionica ironično zove "Kod mile nam napaćene otadžbine", patriotizam dokazuje utiskivanjem ropskog žiga na čelo, a idealan politički program sadrži i članove koji zabranjuju građanima da misle. Čist autošovinizam i mržnja prema sopstvenom narodu. I takva dela stavljamo u lektiru, takvim se otrovom naša omladina napaja. Nije ni čudo što čim odrastu pobegnu iz Srbije, umesto da ostanu u zemlji i prvom prilikom poginu za Kosovo.

Mračne duše nazvaše se patrioti

Takve izrode i autošoviniste pod hitno treba izbaciti iz školskih programa i zauvek proterati iz istorije srpske književnosti u daleke sibirske predele.

Nije Domanović usamljen. Ima mnogo takvih zlotvora koji su promakli nedremanom oku specijalnog odreda za otkrivanje autošovinista. Recimo, Miloš Crnjanski. Džaba mu što se u zrelim godinama presaldumio kad je u mladosti pisao defetističku prozu i izdajničke stihove poput ovih iz pesme "Večni sluga": Otadžbina je pijana ulica,/ a očinstvo prljava strast. Ne samo što udara na majku Srbiju, već otvoreno agituje za belu kugu. Takvoj poeziji nije mesto u Srbiji, već na dalekom severu, u Hiperboreji, među glečerima.

Dnevnik o Čarnojeviću takođe treba izbaciti iz nastavnih programa zbog podrivanja borbene gotovosti, a šustera Proku Naturalova vaskrsnuti, pa ponovo streljati, bez obzira što se njegov pokušaj dezerterstva dobijanjem venerične bolesti odvijao u okviru armade bečkog ćesara. Dezerterstvo je suštinski autošovinistički čin, bez obzira o kojoj se vojsci radi.

Na Rastka Petrovića ne treba habati tastaturu, nije uzalud patrijarh srpski svojevremeno hteo da ga ekskomunicira iz pravoslavne crkve zbog bogohulnih stihova o Hristu, a predratni izdavači odbijali da mu štampaju roman Dan šesti dok ne izbaci defetističke delove, kako svedoči Marko Ristić, još jedan prononsirani autošovinista, uz sve ostale članove nadrealističke grupe.

Potonji danas nisu na velikoj ceni, ali i njih treba preventivno odstraniti na hladno i tamno mesto, pre svega zbog izdajničkog internacionalizma i privrženosti komunističkoj ideologiji koja je srpstvu umalo došla glave.

Vladislav Petković Dis ostavio je čist primer autošovinizma u pesmi "Naši dani" u kojoj slika i današnje rodoljube, čitav vek unapred: Od pandura stvorili smo velikaše,/ Dostojanstva podeliše idioti,/ Lopovi nam izrađuju bogataše/ Mračne duše nazvaše se patrioti. Njegove stihove spakovati na prvu lađu, a zatim je torpiljirati.

Čak je i naizgled bezazleni Vojislav Ilić imao neke autošovinističke ispade, kao u pesmi "Srbin u raju" gde Bog Srbinu, koji je upravo dospeo u rajsko naselje, veli da uzme šta mu duša ište, a kad ovaj zatraži novine, razočarani Gospod će ovako: Podajte mu, – reče – a šta drugo znamo? / Ta to jedan Srbin i razume samo.

Nije lako sa klasicima srpske književnosti, kojeg god da otvoriš naiđeš na neki sumnjiv prozni odlomak ili izdajnički stih. Čak i Stevan Sremac, o kojem Stanislav Vinaver piše kako "mrzi duh zapadne kulture", u romanu Pop Ćira  i pop Spira izvrgava ruglu pravoslavne sveštenike, prikazujući ih kao sklone svakojakim intrigama i opačinama, tu ni srećan kraj ne pomaže.

Klasici autošovinizma

Čak i provereni rodoljubi poput Dragiše Vasića koji je završio u četničkom Centralnom nacionalnom komitetu, ili poput Stanislava Krakova koji je postao nedićevac i uređivao okupacione listove Novo vreme i Obnova – u mladosti su bili teški autošovinisti, a njihova najbolja književna dela udaraju iz svih oružja na patriotizam i sve što je pravom Srbinu sveto.

Čitalac Vasićevih priča iz zbirke Utuljena kandila i Krakovljevog romana Krila ostaće zgrožen nad jezivim, verno datim prizorima rata i stradanja, zgađen nad lažnim patriotizmom, konsterniran surovim, naturalističkim slikama s fronta – da će ga obuzeti težak defetizam, pa mu nikad neće pasti na pamet da se priključi nekom ratnom pohodu i pogine za otadžbinu ili postane ratni zločinac, a verovatno bi odbio i vojsku da služi, kad bi postojala vojna obaveza.

Na sumnjive tipove koji su direktno izvrgavali ruglu lažne rodoljube kao što je to učinio Jovan Sterija Popović u Rodoljupcima, ne treba trošiti reči. Što je najgore, Sterija je u svom komadu stvorio i lik stihoklepca Šandora Lepršića koji je duhovni otac svih današnjih vajnih patriota koji se kunu u srpstvo i brane sveto spisateljsko pravo na nacionalistički kič.

Ni to mu nije bilo dosta, nego se rugao borbi za nacionalno oslobođenje u pesmi "Godina 1848" ovakvim anacionalnim stihovima: Odozgo natpis stoji: ‘Za narodnost padoše žertve’./ Za čiju narodnost? de, kaž’te što trunete tu!/ Ej, slepoća ljudi što čini, gnjura po mraku,/ I u ludilu svom senku za suštnost hvata. Sve mu je to bilo malo, već je napisao i sopstveni epitaf "Nadgrobije samom sebi" koji svakog čitaoca šalje u neispitane dubine očajanja, čineći ga apsolutno nesposobnim da se bori za srpske interese.

Kojeg god klasika da otvoriš, zapahne te zadah autošovinizma: Ivo Andrić piše revolucionarne Crvene listove, Meša Selimović citira inoverni Kuran, Dušan Vasiljev je gazio u krvi do kolena i nema više snova, Bora Stanković blati srpski narod pišući o običaju da svekar spava sa snahom, Branko Radičević izdajnički peva o Hrvaćanu koji je oduvek bez mane, Jovan Jovanović Zmaj izvrgava ruglu čitav narod u "Jututunskoj narodnoj himni": Nek narodi našu slavu znadu,/ a nas puste čmavati u hladu,/ al' i onda nek je straža jaka,/ jera ima sana svakojaka.

Đura Jakšić napada licemerne, razbludne pravoslavne monahe; čak i Gavril Stefanović Venclović u dalekom XVIII veku peva o bedi od svog roda i bedi od lukave braće i lažljivog društva, a peva i o besmislu otimanja za zemaljske posede: Blago je i gospodarstvo/ ovoga vilajeta prehodljivo:/ od jednih k drugim prelazi/ a najponičije je! Nakon pažljivog čitanja Venclovića svaki pošten Srbin i patriota će dići ruke i od borbe za bolji društveni položaj, a kamoli od otimanja tuđe teritorije. Propade zamisao o Velikoj Srbiji dok si rekao "prehodljivost"!

Hvatači sjenki

Nije lako krstaškim ratnicima koji se bore protiv autošovinizma, ako krenu u ozbiljan obračun od srpske književnosti neće ostati ni kamen na kamenu. Što je najgore, moraće da se obračunaju i sa izdajnicima u sopstvenim redovima. Čak i korifeji šovinizma, vrli predvodnici pesničke antibirokratske revolucije imaju svoje autošovinističke ispade.

Recimo, notorni Matija Bećković ima dobru antiratnu pesmu "Dva pilota" o vazduhoplovcima iz zaraćenih vojski koji, što se više odvajaju od zemlje, sve više osećaju međusobnu bliskost, da bi na kraju dezertirali u nebeske visine: A razlozi za ubijanje, države i granice,/ Ostaće dole,/ Na jednoj od osramoćenih zvezda. Šta ako je jedan pilot Srbin, a drugi Hrvat? Propade rat za proširenje srpskih teritorija, jer su avijatičari čitali ranog Bećkovića.

A ono što je Milovan Danojlić u knjizi Dragi moj Petroviću napisao o srpskom narodu, to ni najcrnji autošovinista ne bi pomislio ni u svojim najgorim trenucima razočaranja u naciju i državu.

Ako naši moderni inkvizitori počnu da trebe "bolesnike koji šire virus autošovinizma" i njihova dela, slabo će šta preteći taj veliki narodni odisaj u književnosti. Inkvizitorsku lomaču može da preživi samo banalni nacionalistički kič dobro poznate vrste: Srpsko je nebo plave boje,/ A u njem stanuje srpski Bog,/ Oko njeg' anđeli srpski stoje/ I dvore Srbina, Boga svog!

Možda bi mračnim dušama koje sebe nazivaju patriotama bilo bolje da ponovo pročitaju neke srpske klasike i malo se zamisle nad sopstvenim jadom i bedom. Recimo, već citirane Sterijine stihove: Ej, slepoća ljudi što čini, gnjura po mraku,/ I u ludilu svom senku za suštnost hvata”. Ili, još bolje, završne stihove Venclovićeve pesme "Hvatanje senke" koji bi im možda pomogli da shvate u čemu im život uludo prolazi: Svakom se tako isto prigađa,/ kano u snu nešto da vidi,/ ili senku donekle motri,/ te je hvata rukom/ da je zaustavi i udrži.// Nije li u tom ljudni lud?/ Niti je što tvrdo ni stojeće!