Pređi na sadržaj stranice
Uživo/Online Uživo
Vremenska prognoza

Srpski pjesnici o ratu, Srebrenici: Srca naša neće nikada biti sretna

| Postavio/la: Jelena Ćetković | Izvor: Al Jazeera

Srpski pjesnici o ratu, Srebrenici: Srca naša neće nikada biti sretna Foto: Wikipedia

Piše: Tomislav Marković

Veliki nemački pesnik Bertold Breht napisao je 1937. godine pesmu "U mračna vremena": "Neće se govoriti: Onda kad se orah povijao na vetru,/ Nego: Onda kad je Mazalo potlačio radnike./ Neće se govoriti: Onda kad je dete pločastim belutkom pravilo na brzaku 'žabice',/ Nego: Onda kad su pripremani veliki ratovi./ Neće se govoriti: Onda kad je žena ušla u sobu,/  Nego: Onda kad su velike sile sklopile savez protiv radnika./ A neće se govoriti ni: Vremena su bila mračna,/ Nego: Zašto su njihovi pesnici ćutali?"

U Srbiju su mračna vremena stigla pravo iz pesničkih i spisateljskih glava. Nisu književnici ćutali, već su urlali na sav glas poruke mržnje i zla, pesnici su stihove pakovali u redenike, prozni pisci su mobilisali svoje junake i spremali ih za ratište, a svi zajedno stvarali su paravojnu stilsku formaciju. Kao što kaže američki profesor slavistike Endru Vahtel u eseju “Pisci i nacionalizam”: “Književna djela postala su oružjem u arsenalu srpskog nacionalizma”. Oružje pogubne nacionalističke fikcije izrađivali su razni pisci poput Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića, Gojka Đoga, Brane Crnčevića, Mome Kapora, Rajka Petrova Noga, Milana Komnenića, Danka Popovića, Milovana Vitezovića i desetina drugih. Slobodan Milošević je preuzeo književnu artiljeriju kao gotov proizvod i krenuo da žari i pali po susedstvu.

Čudićevo upozorenje

Nisu svi pesnici podlegli nacionalističkoj histeriji, ima i onih koji nisu zatvarali oči pred užasom koji je nasrnuo sa svih strana. Oni su hrabro pisali o onome što su videli, rukom “časnih ljudi i pouzdanih svedoka”, suprotstavljajući se zlu i spasavajući čast srpske književnosti. Bilo je ljudi što su pisali knjige koje, kako to veli Krleža, “neće da se pokore zakonima sveopće ropske uslovljenosti, jer djeluju protiv stvarnosti svojih životnih prilika junačkom snagom volje i uma koji hoće da prevlada otpor mraka i da se kao sjaj svjetiljke probije kroz tminu”.

Pre nego što je nacionalizam postao zvanična državna politika, godinu i po dana pre nego što je Milošević preuzeo poluge vlasti, dok se osvetnički duh tek pomaljao, a na dnevni red stavljane jame i kopanje po starim ranama zarad pripreme za nove pokolje, Predrag Čudić je napisao antologijsku “Našu pesmu” i objavio je u “Književnim novinama” u proleće 1986. godine, upozoravajući kuda može da odvede nadgornjavanje u nacionalnim patnjama. Pesma počinje stihovima: “Vi ste nas u periodu od do, sa manjim prekidima./ Međutim, vi ste od samog početka pa do pred sam kraj./ Vi ste nas temeljno i sistematski, neuporedivo više./ Krivite nas što smo bili bolje organizovani i brži./ U svakom drugom poslu to je, koliko je nama poznato, vrlina./ Slažete se, dakle, da ste vi nas mnogo više./ Ako se vi složite da biste i vi nas, samo da ste mogli.” Pesma se završava proročanskim stihovima: “Ako se ne dogovorimo, pustićemo naš narod na vaš./ Pa da vidite kako naš narod ume da grize./ Jer to je naš narod i ničiji više, mi ga nećemo lako dati./ A naš narod neće pitati zašto./ Zašto sad nije tačka našeg dnevnog reda./ I koga to u ovom trenutku uopšte zanima: zašto!?”

Skraćenjima na kraju stiha, izostavljanjem reči i završetaka rečenica, stvarajući privid nedorečenosti, Čudić je stvorio osećaj jezive slutnje, nagoveštaj novog klanja koje je na pomolu. U eseju „Pokloniti se senci“ Josif Brodski piše o opasnostima koje prete društvu koje ne čita dobre pesnike: “Ako ne čita poeziju, društvo se spušta na takav nivo govora da lako postaje plen demagoga ili tiranina. I to je vlastiti ekvivalent društva zaboravu, od kojeg tiranin može pokušati da spase svoje podanike nekim spektakularnim krvoprolićem”.

Uzalud je Čudić upozoravao šta se valja iza brega kad čitaoci za pravu poeziju nisu imali sluha, već su nadušak gutali ratnohuškačku, nacionalističku demagogiju raznih serpstvujuščih burevesnika koji su preko noći petokraku zamenili kokardom. O potonjima je Čudić napisao epigram pod naslovom „Epitaf za srpsku avangardu“ koji glasi: „Suve šljive i orasi/ Komesari pa monasi!“ 

Jadi srpske duše

Kada su topovi zagruvali, a Muze utihnule, jer im se srce popelo u grlo, jedan pesnik je govorio na sav glas o užasima rata. Miodrag Stanisavljević pisao je pesme koje su začudnim poetskim slikama precizno hvatale svo razulareno zlo Miloševićeve Srbije i teror koji su srpske vojne snage sprovodile u susednim zemljama. Te pesme strave i užasa objedinio je u zbirci „Jadi srpske duše“ koju je objavio 1995. godine. Njegovu pesmu o opsadi Sarajeva vredi navesti u celini: „Srbi pišaju na Sarajevo/ upoređujući
parabole mokraće/ s parabolama granata.// Zašto, upitah jednog raskrečenog,/ satirete taj grad?// Taj grad je istorijska greška/ i mora biti zbrisan/ – velio mi pljesnuvši po dupetu top.// I dok ponavlja ‘zemlja srpska, zemlja srpska’/ pljuvačkom mi lice prska
– ne on/ nego nezgodan suglasnički sklop”.

Stanisavljević je prvi pisao i o logorima za Bošnjake u pesmi Omarska koja počinje stihovima: “Omarska./ Smrt voli lepa imena”, a zatim preuzima perspektivu zločinaca i piše: “Sve mlade Muslimanke/ – naredio je General –/ ima da nose na haljama/ V-izrez sve do pupka/ – moj pobednički znak.// Pobeda je božiji dar narodu nebeskom/ a ko sa životima pobeđenih ne ume da se sprda/ pobede nije ni dostojan”. Isti ugao gledanja Stanisavljević zauzima i u “Pesmi ratnih zločinaca”, zavlači se ubicama pod kožu kako bi prikazao totalno pomračenje zlikovačke svesti: “Pucati, pucati na sve,/ na ljude, kokoške, pse.// Pucati na svrake i na koze./ Praznu ali još toplu/ postelju probosti nožem”. Na kraju poentira, razotkrivajući ideju vodilju Ratka Mladića i njegovih krvožednih hordi: “Život koji nije nastao u znaku krsta/ nek zbrišu pritisci kažiprsta”.

Čudesna je Stanisavljevićeva knjiga, ispisana volšebnim pesničkim jezikom, ispunjena grotesknim slikama koje fiksiraju stanje pomahnitalog društva ogrezlog u smrtoljublje. Tu Tiranin šalje muve u Bosnu, njegov “lični vrt smrti”, da mu donesu vonj leševa od kojeg će smućkati liker za akademike i vladike kad mu dođu u posetu; u drugoj pesmi Tiranin piše zahvalnicu narodu jer ga je “umuvao u istoriju” i spasao ga od birokratske anonimnosti, pa zaključuje: “Ako niko drugi gušteri će/ dok se budu sunčali na ruševinama gradova/ hvaliti moje ime”. U pesmi “Crnorizac P.” piše o kukcima gradojedcima koji su otkrili neki nenačet grad i otišli da ga požderu, a crnorizac P. (patrijarh) maše im šapom svoje hrtice i kaže joj kako će se razmahati “Velikom Pravoslavijom”. A ta proširena zemlja koju je Osvajač “obećao narodu” javlja se u još jednoj pesmi o opsadi “S poljskim miševima, u baraci”, jezivom slikom sa ekrana koji zrači crnom svetlošću: “Na televiziji prizori/ iz opsađenog grada./ Kroz rupe u zidovima/ kulja svetlost Velike S.”

Nečastive aveti praznih duša

Istih železnih godina pesnikinja Mirjana Stefanović piše pesme o užasu i zlu koje će 1995. godine objaviti u zbirci čiji naslov jednom rečju sažima sve ono što nam i dalje deluje neizrecivo – “Pomračenje”. U toj knjizi možda je najjezivija kratka pesma pod naslovom “Njen tata”: “iz Doboja nam doleteo/ trinaestogodišnji anđelak/ sedi ćuti usta ne otvara// a kad je namole da progovori/ - moj je tata zaklao/ moju najbolju drugaricu – veli”. U pesmi “Sedamnaest pitanja o snajperisti” pesnikinja ima niz logičnih nedoumica vezanih za ovo popularno novo zanimanje, evo nekih: “plaćaju li ga po komadu/ ili paušalno/ ili je odnos radni već ustaljen/ toliko bruto a toliko neto/ bez penzionih i socijalnih davanja// dobija li pare na ruke/ il kao ja čeka preko žiro računa// kako i koliku utvrđuju cenu – / u zavisnosti od tražnje i ponude/ ili je fiksna još od Kaina”.

A ono što je dovelo do užasa došlo je iznutra, iz ljudske duše kojom su ovladale demonske sile, tamo je zasela “Repata kuvarica” - “noge ruke glave/ oči jezike noseve/ uši penise testise/ iste (…) lešine lešine lešine/ i srca (…) zver gladna u ljudima ludima/ prevrće varjačom u kazanu/ kuva da se najede”. Na kraju Stefanović u pesmi “Žena plače posle rata” sumira sav ratni pakao i poručuje gospodarima smrti: “raskidali ste moju/ zemlju/ na podivljale ponjavice/ sakate (…) veru u moj narod oduzeli/ rođenog me roda postideli/ strašno// skladni život/ spokoj/ dostojanstvo/ ponos/ ko da ih do juče nije bilo/ nikad// samo beda laž grabež i leševi/ ram su za moju sliku”.

Ibrahim Hadžić posvetio je pesmu “Zapis na voznoj karti” putnicima koji su oteti u Štrpcima, pišući iz perspektive jednog od njih: “Bježim. Osjećam da me neko prati,/ Skrivam se između paprati.// Osluškujem i molim Svevišnjeg/ Da me sačuva od bližnjeg.// Nemirna je šuma, njiše se drveće:/ Mrmljam./ -Nevin sam ja, on mene neće.// Ali otud ide zakrvljeni ubica,/ Na njemu je glava bez lica.// Vadi nož i nežno mi vrat savija,/ Pala je moja glava –/ Al’ preživjela ova hartija”. U pesmi “Heroji građanskog rata” iz 1997. godine Hadžić poetski obrađuje večno nacionalističko preganjanje o našim herojima i njihovim zločincima: “Šta vi hoćete?/ Naši heroji, to su oni prekaljeni borci,/ Narodoljupci, veroljupci,/ Uzvišeni vitezovi neba/ Koji se samo jednom rađaju!/ Oni su svetlog lika,/ jasnih ideja./ Naši heroji su zaslužni/ Za našu pobedu.// Šta vi hoćete?/ A vaši zlikovci, koje vi proglašavate za vaše heroje,/ To nisu nikakvi heroji,/ To su podle ubice,/ Nečastive aveti praznih duša”.

General je nudio bombone, klanica je mogla da počne

Na delo starije generacije pesnika rođenih 30-ih i 40-ih godina prošlog veka, nadovezali su se mlađi pesnici i pesnikinje rođeni 70-ih, koji su uglavnom bili deca kad je rat počeo, ali nisu mogli da ostanu nemi pred kulturom zločina koja im je ostavljena u nasleđe. U zbirci “Metak” za koju Dragoljub Stanković kaže da “pogađa u srce srpskog militarizma”, pesnik Siniša Tucić piše nekoliko pesama u kojima se kroz pukotine u tekstu javlja ista ona crna svetlost koju je Stanisavljević video kroz rupe od gelera. U podnaslovu pesme “Riblja kost je i dalje visila na zgradi” stoji strašan datum “11.7.1995.”, datum genocida u Srebrenici, na koji Tucić referiše pri kraju pesme kada piše “General je nudio bombone”, a zatim: “Više nije bilo ničeg,/ Ni bolnice, ni majki,/ Soba je nestala/ klanica je mogla da počne”.

Sličan postupak primenjuje i u pesmi “Kada se setim proleća 1999.”, gde kaže kako mu je preostala samo “nostalgija za katarzom”, a potom poentira u poslednjoj strofi: “To obični ljudi nikada neće razumeti,/ na šetalištu kraj reke/ u svojoj tihoj morbidnosti/ oni kupuju sladolede/ dovezene u hladnjačama/ i voze decu automobilčićima”. Tiha morbidnost običnih ljudi ogleda se u nečemu što bi u drugoj zemlji delovalo sasvim normalno – u kupovini sladoleda deci, ali taj naizgled bezazleni sladoled je dovezen hladnjačama, a ko može da nam garantuje da tim istim hladnjačama nisu prevoženi leševi Albanaca s Kosova. Završna pesma knjige “Sastav na slobodnu temu” govori o onim Čudićevim komesarima koji su preko noći postali monasi, o pesniku koji je prodao dušu đavolu i promenio uniformu: “Vrlo dobro se snalazi bilo gde/ u masi ljudi/ u ofucanim farmerkama/ novim ideologijama./ Gibanicama, četničkim šubarama i alkoholu./ Masnoj bradi i dugačkoj kosi./ U razorenim stihovima/ Gradovima i crkvama”.

U još neobjavljenoj knjizi “Mehanički monstrumi” Tucić piše o strašnim izbegličkim sudbinama, o razaranju Vukovara, o diktaturi, a u pesmi “Ptica preleće svet” zašto je u ovakvom nakaradnom svetu bolje biti ptica nego čovek: “Ptice proleću kroz kaveze,/ fabrike, mašine, klanice,/ lete iznad noževa./ Gledaju Aušvice, Gulage/ Ovčare, Lore, hangare u Potočarima/ Hladnjače, Gvantaname./ Uvek mogu da odlete”.

Rat dobro hrani svoju decu

Pesnikinja Dragana Mladenović u više svojih knjiga se bavi nasleđem prošlosti, a ponajviše u trodelnom spevu “Rodbina” koji je u celini posvećen problemima krivice, poricanja, zločina, ratne traume i pokušaja da se ona prevlada. U središnjem delu speva, pisanom tzv. istražnim postupkom, Živorad Žurić, vatrogasac u penziji, dolazi u policiju da prijavi kako je video generala Tiodora (u kojem se može prepoznati Ratko Mladić, ali i još neki ondašnji ili sadašnji begunci od zakona). U policiji ga saslušava poručnik Voja Ristić, a njihov dijalog izgleda ovako: “mislite da je kriv: tiodor/ da: tražen je/ pitam da li je kriv: nije na meni/ je l’ vama naudio: čuo sam da je ubijao/ čuli: i čitao/ i ovde ste: ovde sam”. Na kraju Ristić ostavlja zapisnik o saslušanju: “od strane lekara sa vma/ živoradu n žuriću/ dijagnostikovana/ paranoja// u prilogu// shodno tome/ izjavu živorada n žurića/ primiti s rezervom”.

Čak i kada naizgled ne piše o nepoćudnim temama, poezija Dragane Mladenović deluje subverzivno. Na primer, poema “Esej o higijeni” iz zbirke “Omot spisa” deluje kao najobičnije uputstvo za održavanje svakodnevne čistoće, ali kad pogledamo moto koji stoji u zaglavlju, sve postaje mnogo zlokobnije. Jer je tu Mladenović navela citat iz Memoranduma SANU koji glasi: “Postojeće depresivno stanje srpskog naroda, sa sve žešćim ispoljavanjima šovinizma i srbofobije u nekim sredinama, pogoduje oživljavanju i sve drastičnijem ispoljavanju nacionalne osetljivosti srpskog naroda i reagovanjima koja mogu biti zapaljiva, pa i opasna”. U svetlu tog citata, stihovi “Čistoća je prvi uslov da se očuva/ zdravlje naroda (…) sve mora biti čisto” ne deluju uopšte bezazleno, već se ispod njih krije priča o nacionalnoj čistoti koja je rezultirala etničkim čišćenjima, za šta su ideološku podlogu dali upravo mnogi akademici.

Zbirka “Lirika pasa” Miloša Živanovića pokazuje, kako veli Kruno Lokotar, “da se poezija još može baviti politikom, da može imati ne samo stav nego gard, a da pritom ne gubi ništa od svih onih neizravnosti i dodatne jezične opreme kojom dobra poezija obiluje”. Tome u prilog govore i stihovi iz poeme “Opera za dinar”, koja priziva Brehta, na primer ono što peva Hor starijih vodnika i mlađih menadžera: “Vukovar Vukovar/ dođeš star/ odeš mlad./ Vukovar Vukovar/ nudi ti se na tanjiru/ ko raspukli nar.// Ovog puta neće biti/ raseljenih lica/ nemaju se više kuda raseljavati/ aveti eksteritorijalne”. Isti hor govori i o tranziciji i ratnom profiterstvu, o neraskidivoj vezi ratne pljačke i – kako bi rekao Viktor Ivančić – “prvobitne akumulacije kriminala”: “Ne plašim se tržišta/ jer došo sam sa ratišta./ Džepovi su puni svega/ biće i za tebe i za njega”. Šta drugo zaključiti nego: “Rat dobro hrani svoju decu”. A ta deca rata, ugojena krvlju i otimačinom, i dalje vladaju srpskom politikom i ekonomijom.

Na strani žrtava i progonjenih

Saldo krvavih godina rata i sramote daje pesnik Dragoljub Stanković u pesmi “Sumatra 2015.”, svojevrsnom rimejku poznate pesme Miloša Crnjanskog. Više nismo bezbrižni, laki i nežni, jer živimo u mračnom dobu već decenijama, sa teretom zločina na plećima: “Pomislimo: kako su pune grobnice/ pregalaca generala/ i kako pravda ne može stići/ do Kasapinove žene, do Urala.// Rastuži li nas kakav krvavi lik/ užasa odjek, dečji osmeh, krik/ što ga izgubismo, u života zore cik/ znamo da umesto njega/ tu je tišina/ i duše praznina”. Tišina i ćutanje prekrivaju prošlost, počinjeni zločini i užasi gurnuti su pod tepih, a praznina je ispunila ljudske duše. I to u boljem slučaju, u gorem – u dušama još živi ona repata kuvarica Mirjane Steafnović i oblaporno motri na svet preko kuhinjskog noža i nišana, čekajući novu kanibalsku gozbu.

Stanković je napisao i verovatno najbolju pesmu o stanju srpske duše posle rata, posle Srebrenice, posle svih počinjenih zlodela. Jezgrovito, kratko i jasno, u ciglo 50 reči ove pesme bez naslova Stanković je dao suštinu onoga što živimo danas i ovde, postavio je preciznu dijagnozu, nema se tu šta ni dodati niti oduzeti: “Ne ništa nas neće spasiti/ ništa ne može da spere tu krv/ srca naša neće nikada više biti/ sretna nikada nikada nikada/ jer drugi to neće biti/ jer drugi nisu imali priliku/ da budu/ sretni tužni zaneseni/ zato nećemo ni mi/ koji smo ostali/ posle ove sramote/ što nebo dotiče”.

Vremena su bila i ostala mračna, ali srpski pesnici nisu ćutali. Ono najvrednije što je nastalo u srpskoj poeziji poslednjih decenija pisano je upravo na ovoj liniji bunta i otpora. Naravno, u kulturi zločina oni koji se zlu protive završavaju na margini, dok počasti pripadaju ratnim huškačima, onima o kojima je Marko Vešović pisao: “Ovo nas gađaju književnici. Ovo nas gađaju/ Srpski bardi. Dojadilo im da barduju/ Pa stali da nas bombarduju”. Neće ni to trajati večno, i Brehtu su spaljivali knjige u njegovoj domovini, pa je danas klasik nemačke književnosti. Poezija koja je stala na stranu zločinaca sama je sebi potpisala smrtnu presudu, pre ili kasnije poješće je plesan i zaborav. Istinska poezija je delo ljubavi, vezanosti za tuđu patnju i muku; nikad nije stajala uz skute dželatima i progoniteljima. Poezija je bila i ostala na strani žrtava i progonjenih.

Komentari

esko,

Zadivljen sam ovim tekstom Stihovi pjesnika iz teksta :Ne ništa nas neće spasiti/ ništa ne može da spere tu krv/ srca naša neće nikada više biti/ sretna nikada nikada nikada.. upravo daju nadu za katarzu krivcima,civilizacijski osjećaj za patnju drugog a smiraj nevino stradalim.Hvala Tomislave

Draško,

"Ne lipši magarče, do zelene trave...." Odnosi se na ovaj zadnji pasus...

Ostavi komentar

0/300