Piše: Tomislav Marković Vest da se bivši ministar odbrane Bratislav Gašić pojavio kao lik na fresci, u crkvi svetog Jovana Krstitelja na Bagdali kod Kruševca, izazvala je malu buru u javnosti i na društvenim mrežama.
Pored bivšeg ministra, na ktitorskoj kompoziciji pojavio se i lik njegovog mlađeg brata Bobana, pošto su braća udruženim snagama finansirala izgradnju ove crkve.
Bratislav Gašić se tako pobrinuo da ne ostane upamćen samo po seksističkom skandalu kad je ponižavao novinarku aludirajući na felacio, zbog čega je i zglajznuo, već je otvorio buđelar ne bi li sebi obezbedio besmrtnost na zidu hrama, u svetiteljskom društvu. Za razliku od rimokatoličke, pravoslavna crkva nikad nije prodavala indulgencije, ali to ne znači da neke crkvene usluge nisu na prodaju.
Biznismeni i svetitelji, grupni portret
Lavina negativnih komentara na ukazanje seksiste u hramu Gospodnjem primorala je i Kancelariju Eparhije kruševačke da se oglasi saopštenjem. „Obaveštavamo sve predstavnike sredstava javnog informisanja koji pokazuju dobronamerno interesovanje, postavljajući pitanje u vezi sa ktitorskom kompozicijom Crkve Svetog Jovana Krstitelja na Bagdali, da je ona nastala u duhu drevnog, vekovima negovanog pravoslavnog predanja crkvene umetnosti zidnog slikarstva”, navodi se u saopštenju.
U saopštenju se ne navodi kad je to tačno slikanje likova na freskama u komplet odelima (Armani? Boss?) postalo drevno, vekovima negovano pravoslavno predanje crkvene umetnosti zidnog slikarstva, što usput izaziva i komičan efekat na koji, pretpostavljamo, živopisac nije računao.
Bivši ministar nije nikakav izuzetak, novosagrađeni hramovi poslednjih decenija puni su likova srpskih biznismena i njihovih članova porodice, guraju se sa svetiteljima po freskama, sablažnjujući sirotinju koja dolazi na liturgiju. Najdalje je otišao čačanski privrednik Milenko Kostić koji je na zidu crkve u Kotražu kod Čačka oslikan sa bivšom i sadašnjom ženom, i troje dece. Svi zajedno našli su se u sceni "Čudo svetog Nikole na moru", gde im je dodeljena uloga spasenih u čamcu.
Čiča Draža iz Nebeske Srbije
Ali, nisu samo novopečeni biznismeni poslužili kao modeli za freskoslikare, ima u srpskim crkvama i drugih ličnosti, koje čak nisu morale ni da plate da bi se našle u dvodimenzionalnom obliku po hramovima. Jedan od popularnijih likova u novim hramovima je Draža Mihailović, vođa koljačke družine. On se može naći u crkvama diljem dijaspore (tu izgleda ništa nije dijasporno), a ima ga i u Beogradu, u crkvi svetog kralja Jovana Vladimira na Voždovcu, gde se Čiča smestio između Stevana Mokranjca i Mihajla Pupina, a ispod Nikole Tesle.
Ideja da Draža i ostali srpski velikani ukrase freske potekla je od starešine hrama, oca Jovana, koji kaže da je želeo da našem narodu prikaže šta je Nebeska Srbija. Tu su se malo pomešali kompozitori, pronalazači i koljači, ali nema veze, važne su zasluge za narod, svejedno u kojoj disciplini – umetnosti, nauci ili klanju.
Isus Hrist, remetilački faktor
Istini za volju, freskoslikanje ktitora i ostalih bogataša koji daju novce crkvi ne bi li po povoljnoj ceni pazarili besmrtnost i mesto u raju, u najboljoj loži, jeste duga i osveštana tradicija u pravoslavlju. Pune su nam crkve srednjovekovnih velmoža i vlastelina koji predaju maketu crkve svetitelju, baš kao i Gašić, samo su nešto drugačije odeveni, u skladu s modom tadašnjeg doba.
Možda sa tom praksom, ma koliko vekovna i drevna bila, nešto nije u redu? Jer ima u hrišćanstvu i drevnijih praksi i tradicija. Recimo, Hristova. Sudeći po jevanđeljima, sin božji nije baš uživao u društvu bogatuna i moćnika, dok se vrlo rado kretao među siromašnima, ubogima, bolesnima, otpadnicima od društva.
Imućnicima je bio, u najmanju ruku, nesklon, a jednom je izjavio i da je lakše kamili proći kroz iglene uši negoli bogatašu ući u carstvo nebesko. Izgleda da se u međuvremenu ta ušica igle proširila do neslućenih razmera, pa kroz nju prolaze čitava krda kamila. Hristova imovinska karta bila je potpuno prazna, jer on nije posedovao ništa, pa bi se teško moglo reći da je zgrtanje bogatstva nešto što bi mu bilo blisko.
Davno je to bilo, pa se zaboravilo, a i pravoslavni kler nije baš sklon čitanju tih, kako se zovu, jevanđelja, i tog, kako ono beše, Svetog pisma, tu sve ionako vrvi od nekakve poezije, parabola i poučnih priča potpuno neprimenljivih u svakodnevnoj praksi.
Sveto trojstvo: U Se, Na Se i Poda Se
Nije lako ni sveštenstvu, i oni su deca svoje sredine, kao i svi. A sredina u kojoj žive smatra sve te religije, etička pravila, svete spise, umetnost, kulturu, božanska otkrovenja, božje zapovesti –za izmišljotine dokonog uma, za nešto tuđe našem autohtonom srpskom duhu.
Lepo je sve to što piše u svetim spisima i nesvetim knjigama, ali mi se držimo naše vekovne usmene tradicije koja nam nalaže da sva ta civilizacijska dostignuća ne shvatimo ozbiljno, to su neke belosvetske izmislice. A naše predanje je sasvim drugačije, ono kaže da se snađemo što bolje na ovom svetu, da podmetnemo nogu ako treba, da zabijemo nož u leđa, da se brinemo isključivo o zemaljskom životu i stvarima pragmatičnim. Sveto trojstvo ovde nisu Otac, Sin i Sveti Duh, nego – U Se, Na Se i Poda Se. Dotle dobacuje domaća teološka misao.
Kuda plovi "lađa spasenja"
Nisu freske jedini način na koji se crkva odužuje svojim darodavcima, ima tu i drugih počasti, raznih lenti, ordenja i sličnih odlikovanja. Dovoljno je baciti ovlašan pogled na spisak dobitnika Ordena svetog Save, najvećeg crkvenog odlikovanja, pa videti u kom smeru plovi "lađa spasenja". Tu sve vrvi od bogatih, prebogatih i nenormalno oparenih: Bogoljub Karić, Miroslav Mišković, Milka Forcan, Slobodan Radulović, Dragan Marković Palma itd.
Njihove zasluge za crkvu su nesumnjive, svi odreda su veliki ktitori i darodavci SPC. Kako su donatori do novca došli, da li poštenim radom ili otimačinom društvene imovine i eksploatacijom radnika koje bedno plaćaju – to vladike ne zanima. Zanimljivo je da taj novac dobijen od bogatih priložnika u velikim količinama SPC mahom koristi za izgradnju hramova, nipošto sirotišta, narodnih kuhinja ili skloništa za beskućnike.
Crkva je ušla u brak iz računa sa državom i bogatim moćnicima, i to vrlo davno, takoreći na samim počecima takozvane hristijanizacije. Ta veza je praktično neraskidiva, jer obe strane od nje imaju velike koristi. Crkva ima materijalnu podršku i nesmetane tokove novca, izvan svake državne kontrole – lakše je zamisliti finansijsku policiju u kabinetu premijera ili predsednika, nego u Patrijaršiji.
Država i njeni bogataši dobijaju podršku od crkve koja je moćna institucija, sa bar naizgled sakralnom harizmom, a usput padne i neki oprost grehova i nada u besmrtnost, makar na kakvoj fresci. Pokušaji da se ta blasfemična veza raskine prošli su neslavno, setimo se samo sudbine bogumila koji baš nisu držali do ovozemaljskog blaga, titula i vlasti, pa su progonjeni i pomoreni. A progonili su ih upravo oni koji se pojavljuju na freskama kao ktitori, dok nekima i svetački oreol blista nad glavom.
Pravi čovek na pravom mestu
Epizoda sa bivšim ministrom Gašićem logičan je nastavak duge tradicije koja se knjiži pod imenom pravoslavlja, ali bojim se da sa hrišćanstvom nema mnogo veze. Buka koja se podigla u javnosti, nepotrebna je. Bogati političar, crkveni ktitor, na fresci u hramu je pravi čovek na pravom mestu. Kao što znamo, nije vest kad pas ujede čoveka, već kad čovek ujede psa. Takođe, vest bi bila kad bi recimo episkopi SPC rasprodali svoj vozni park, vredan milione evra, i taj novac upotrebili da zbrinu potrebite. Ali, jasno je da takva vest spada u domen religijske fantastike.
"Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gde moljac i rđa uništavaju i gde lopovi potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blago na nebu, gde ne uništava ni moljac ni rđa, i gde lopovi ne potkopavaju niti kradu; jer gde je blago tvoje, onde će biti i srce tvoje", rekao bi Hrist povodom celog slučaja, kad bi ga neko uopšte nešto pitao.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR