Domovina se brani hladnjačom i masovnom grobnicom

Piše: Tomislav Marković

Nije lako našem čoveku u tuđini, među strancima, daleko od rodne grude i domaćih običaja na koje je navikao. U to se gorko uverila ministarka pravde Srbije Nela Kuburović tokom nedavnog boravka u dalekom Njujorku, na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Od svih tema o kojima bi moglo da se raspravlja, govorilo se baš o radu Međunarodnog mehanizma sudova za ratne zločine na tlu bivše Jugoslavije. To je onaj mrski naslednik Haškog tribunala, a svaki pošten srpski patriota čim čuje reč Hag, odmah se hvata za kuburu.

Na nesrećnu gospođicu ministarku ostrvio se predsednik Mehanizma Karmel Ađijus koji je rekao da je neophodno da Međunarodna zajednica "stane čvrsto u odbranu pravosudnih procesa i presuda, a protiv negiranja zločina i revizionizma u bivšoj Jugoslaviji", značajno gledajući u pravcu ministarke. Potom je podsetio da je od Srbije zatraženo da Hagu vrati slučajeve članova Srpske radikalne stranke Vjerice Radete i Petra Jojića, koji su optuženi za nepoštovanje suda, ali je Beograd uložio žalbu.

Pod nepoštovanjem suda misli se na ometanje procesa protiv Vojislava Šešelja, što je radikalski dvojac bez kormilara i morala sprovodio tako što su podmićivali, ucenjivali i pretili svedocima kako bi ovi promenili svoje iskaze ili odustali od svedočenja. Ađijus je napad na sve što je srpskom rodoljubu sveto završio sentencom: „Pravda ima mnogo neprijatelja koji žele da zločini počinjeni širom sveta ostanu nekažnjeni”.

Glorifikacija zločinaca i negiranje zločina

Glavni tužilac Mehanizma Serž Bramerc bio je još drastičniji. On je rekao da se u bivšoj Jugoslaviji u poslednjih pet godina situacija znatno pogoršala zbog negiranja ratnih zločina i slavljenja njihovih počinilaca. Kao dokaz za svoju tvrdnju Bramerc je naveo kako je jedan ministar Vlade Srbije izjavio da je laž da je u Srebrenici 1995. počinjen genocid, dok je jedan poslanik Skupštine ocenio da se radilo o briljantnoj vojnoj operaciji. Bramerc je poručio da glorifikacija zločinaca i negiranje zločina moraju prestati.

Tužilac je zapravo mislio na grozomornu izjavu Vladimira Đukanovića, poslanika i člana Predsedništva SNS-a: “Srpskom narodu želim da čestitam dan oslobođenja Srebrenice. Hvala generalu Ratku Mladiću na briljantno izvedenoj vojničkoj operaciji Кrivaja 95.”

Đukanović je praktično čestitao genocid svima koji slave, a niko iz vlasti nije na to reagovao. Možda je tako i bolje, pošto bi se većina ionako složila sa Đukanovićem. Bramerc nije precizirao na kog ministra misli, ali to nije ni bitno, pošto svi ministri na čelu s premijerkom Anom Brnabić negiraju da je u Srebrenici počinjen genocid.

Naveo je tužilac još čitav niz činjenica nepovoljnih po srpske vlasti i dominantno stanje svesti, što je iznerviralo ministarku Kuburović, a najviše ju je zabolela Bramercova poruka da evropske integracije Srbije moraju biti uslovljene saradnjom sa Hagom.

Protjerivanje Albanaca – kolektivna halucinacija

Zapištala je ministarka kano ljuta guja kako se “od Mehanizma otvoreno traži da postane sredstvo za politički pritisak”, te kako se pravni argumenti zamenjuju političkim, što je slabo ko razumeo. Saradnja sa Hagom spada u međunarodne obaveze Srbije, tu nema ni “p” od politike.

A to što Srbija već godinama zavlači Haški sud odbijajući da izruči radikale svakako ne spada u poštovanje vladavine prava. Kao što ni revizija istorije i neprestana rehabilitacija i slavljenje ratnih zločinaca ne spadaju baš u poštovanje zakona.

Ako Srbija želi da otvori poglavlja koja se odnose na vladavinu prava i pravosuđe, morala bi za početak da poštuje međunarodne ugovore i zakone sopstvene zemlje. Ali, srpskim vlastima oličenim u ministarki pravde više je stalo do poštovanja ratnih zločinaca nego do pravde i poštovanja ljudskih prava. Zato je nesuvisli pokušaj Nele Kuburović da se opravda najobičnije prenemaganje.

Nije se ministarka tu zaustavila, već je nastavila da brani ono što ona i njen gospodar Vučić smatraju za srpske nacionalne interese. Samo što oni prave malu zamenu teza, pa pod srpskim nacionalnim interesima podrazumevaju zapravo interese ratnih zločinaca i svih onih koji su im davali političku i ideološku logistiku. Zato je Kuburović napala Bramerca rekavši da je “nedopustivo tužiočevo pominjanje etničkog čišćenja i brojke od 800.000 civila na Kosovu i Metohiji u martu i aprilu 1999. godine”, nazvala je to manipulacijom brojevima, da bi se na kraju do grla zakopala u opravdanje zločina.

“Ovde se radi o podacima propagandne mašinerije, uz pomoć kojih je trebalo opravdati bombardovanje Republike Srbije, pre tačno 20 godina, od 78 dana, bez ikakvog povoda i bez odluke Saveta bezbednosti UN“, rekla je ministarka, čak i ne pocrvenevši.

Dakle, nikakvog proterivanja civila s Kosova nije bilo, pogotovo ne u onom broju koji je utvrđen, ako je nekoliko stotina hiljada Albanaca steklo utisak da su proterani s Kosova, to je bila samo obmana njihovog uma, takoreći kolektivna halucinacija. Mogla bi ministarka svoju logiku da primeni i na Srbe proterane iz Hrvatske u akciji „Oluja“, kad je već ovako lepo počela sa negiranjem notornih činjenica.

Domovina se brani masovnom grobnicom

Kad je već krenula da se strmoglavljuje, Kuburović je rešila da se ne zaustavlja do samog moralnog dna: „Upravo su pred Međunarodnim krivičnim tribunalom, za krivična dela izvršena na teritoriji KIM, osuđena lica najvišeg komandnog ranga iz Republike Srbije, samo zato što su branila svoju zemlju”.

Zanimljiv način posmatranja stvari. Ubijati civile, trpati ih u hladnjače, voziti sa Kosova u Beograd i zakopavati leševe dece, žena i staraca u masovne grobnice po Batajnici – to se u žargonu ministarke Kuburović zove „braniti svoju zemlju“. Kad u Suvu Reku upadnu pripadnici policijskih snaga, čitavu porodicu Beriša ubace u piceriju, potom pucaju po njima, bacaju ručne bombe i pobiju 48 civila, od kojih osamnaestoro dece – to je za ministarku legitimna odbrana zemlje. Da li je onda i nacističko streljanje đaka u Kragujevcu patriotski čin? Po ministarkinoj logici, nacisti u saradnji s ljotićevcima su samo branili svoju zemlju.

Možda bi ministarka mogla da pročita ono što je rekao Hisni Beriša, predsednik Udruženja porodica ubijenih i nestalih u Suvoj Reci, kad već ne čita sudske presude: “Imamo ozleđene duše, jer je u toj tragediji nastradalo osamnaestoro dece, a najmlađi je bio moj unuk Eron od devet meseci. Stariji sin moje ćerke imao je tri godine, ćerka dvadeset pet. Hoću jedno da potenciram, da sam kao učenik petog razreda bio naučio pesmu ‘Krvava bajka’ od pesnikinje Desanke Maksimović. Pitam da li su ljudi u Srbiji zaboravili taj slučaj, ja nisam i hoću da kažem, neka prelistavaju, jer u ovom slučaju u Suvoj Reci to je bilo kao u Kragujevcu. Ali ne želim nikome da mu se to desi."

Na stranu etički debakl ministarke Kuburović, ali kad te neko optuži za glorifikaciju ratnih zločinaca i negiranje zločina, a ti uzvratiš tako što kažeš da su osuđene masovne ubice samo branile svoju zemlju – to je zaista svojevrstan apsurd koji se može objasniti ili manjkom inteligencije ili potpunom otcepljenošću od sveta i stvarnosti.

Jer su predstavnici političke, intelektualne i medijske elite u Srbiji toliko zabrazdili u poricanje da im se - kad izađu iz svog malog hermetičnog sveta - dešava da ne mogu da shvate gde se nalaze, pa nastavljaju da ponavljaju svoje lažipriče, zvučeći kao pokvarena ploča.

Na tragu poslednje citirane rečenice Hisnija Beriše, treba nazvati stvari pravim imenom: oni koji poriču zločine i slave ubice čine to jer žele da ratovi i zločini budu ponovljeni. Što je najgore, ovo ne izgovara bilo ko, već ministarka, i to ne ministarka bilo čega – već pravde. Pored takve pravde, nepravde se ne moramo ni bojati.

Ko spomene genocid, ide na robiju

Dok je ministarka u dalekom svetu branila istinu o Srbiji i našim herojima koje čitav svet smatra ubicama, u domovini se na istom zadatku našao Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke, narodni poslanik i osuđeni ratni zločinac ovdašnji.

Šešelj je na skupštinskoj sednici brutalno izvređao novinarku lista Danas Snežanu Čongradin zbog teksta u kom je pisala o genocidu u Srebrenici. Nakon što se okomio na njen fizički izgled, nazivajući je groznim pogrdnim imenima, četnički vojvoda je rekao da “ta novinarka kaže da je Srbija izvršila genocid”.

Potom je razvio svoju tzv. misao i prešao na otvorene pretnje: “Kaže država u kojoj je novinarka, to je Srbija i to će proći nekažnjeno i nezapaženo, a nama stižu primedbe od EU da u Srbiji nema slobode štampe, a ja bih svakog ovakvog novinara koji ovo napiše poslao na 20 godina robije, pa nek od njega grade opozicionog lidera, neka grade mučenika”. Kad je stigao na kraj svog govora mržnje, Šešelju više nije bilo dovoljno 20 godina robije za Čongradin, već je zapretio i da će je zgaziti džipom.

Predstavnici vlasti nisu reagovali na pretnje i zastrašivanja Vojislava Šešelja, jer se očigledno intimno s njim slažu. Jedino je u odbranu Snežane Čongradin ustala poverenica za ravnopravnost Brankica Janković, na šta je Šešelj reagovao tako što joj je zapretio silovanjem.

Na izlive verbalnog nasilja svog šefa nadovezala se poslanica SRS-a Vjerica Radeta, koju naprednjačka vlast godinama štiti od Haga, pa je sve medije i građane koji su osudili Šešeljeve napade nazvala izdajnicima i ruljom koja vodi antidržavnu i antisrpsku politiku.

Šešelj i Radeta su podsetili da je njihova partija podnela zahtev za izmenu Krivičnog zakonika i pozvali “da najhitnije kao krivično delo bude označeno iskazivanje da se u Srebrenici desio genocid”. Po toj logici, mogli bi da donesu i zakon koji bi kažnjavao one koji tvrde da je u Jasenovcu počinjen genocid. To bi jako obradovalo ustaške parnjake naših četnika, koji su zapravo druga strana iste krvave kame.

Odbrana zločinačkog naslijeđa

Niko od nadležnih organa nije našao za shodno da se pozabavi Šešeljevim i Radetinim pretnjama, jer je radikalima očigledno dozvoljeno da krše zakon, pogotovo kad napadaju iste mete koje stalno gađaju i naprednjaci.

Uostalom, ni vladajuća partija ne drži do zakona, više joj je stalo do kriminalaca i ratnih zločinaca. Ako ministarka pravde odbija saradnju sa Hagom i negira presude za zločine na Kosovu, zašto bi se radikali - čija je politika dovela do zločina – držali tamo nekih zakona? Za naprednjake su radikali neka vrsta opozicije za specijalne operacije, zaduženi da budu još brutalniji i monstruozniji prema protivnicima vlasti i ostalim političkim neistomišljenicima.

Nela Kuburović i Vojislav Šešelj na prvi pogled predstavljaju dva lica srpske politike: jedno naoko pristojno i drugo zlikovački razulareno. Međutim, poruke koje šalju i ideje koje zastupaju pokazuju da se radi o jednom te istom licu iskrivljenom od mržnje i zla, licu koje poriče genocid, slavi ubice, ruga se pravdi i ljubomorno čuva zločinačko nasleđe prošlosti kao svoju najveću svetinju.

Na toj krvavoj ostavštini, na ruševinama i zgarištima, nastao je poredak u kojem je aktuelna politička elita sagradila svoje karijere. Braneći to nasleđe u čijem su stvaranju zdušno učestvovali, oni zapravo štite osvojene društvene položaje.

Razorili su zemlju, uništili nebrojene živote, ubili nadu u budućnost samo da bi postali predsednici, ministri, poslanici, šefovi partija. Jer takvi ljudi samo u devastiranim društvima mogu da budu ugledni građani i predstavnici političke elite.