Dok Njemci govore o vječnoj odgovornosti, Srbi guslaju o vječnoj stigmi

Piše: Tomislav Marković 

Prava je šteta što Srbija nije pozvana u Poljsku na obeležavanje 80. godišnjice od početka Drugog svetskog rata. Da su se na tom komemorativnom skupu obreli predsednik Aleksandar Vučić ili premijerka Ana Brnabić, ne bi predsednik Nemačke Frank Valter Štajnmajer tako lako izgovarao kojekakve sumnjive floskule o nemačkoj istorijskoj krivici, niti bi mu palo na pamet da zatraži oproštaj za silne zločine koje je njegova zemlja počinila. A čak i ako bi mu jezik bio brži od pameti, pa bi ipak prozborio koju reč o nemačkom agresoru, odgovornosti za torturu i milione mrtvih, bar bi se našao neko ko bi mu skrenuo pažnju gde greši, kako bi ga izvukao iz autošovinističkih obmana i zabluda.

Jer ti Nemci kad počnu da se posipaju pepelom po glavi glede Drugog svetskog rata, prosto ne znaju za dosta, a to nežno srce pravog srpskog patriote jednostavno ne može da podnese. U govoru koji je održao u Vjelunju, prvom gradiću koji su nacisti bombardovali, Štajnmajer je rekao da „nema težeg mesta u Evropi za obraćanje na nemačkom jeziku”, a potom je nastavio: „Kao nemački gost stojim ispred vas, gledam sa divljenjem na borbu za slobodu poljskog naroda. Poklanjam se žrtvama rata, tražim oprost zbog nemačke istorijske krivice i prihvatam odgovornost“.

Njemački autošovinizam

Da se Vučić zatekao na licu mesta mogao je lepo neobaveštenom Štajnmajeru da objasni kako nipošto ne treba da priznaje nikakvu krivicu ni odgovornost, pogotovo ne istorijsku, jer to njegovu državu vodi direktno u propast. Što je najgore, nemački predsednik nije nikakav izuzetak, svi nemački funkcioneri imaju isti stav u pogledu nacističke prošlosti. Pre koju godinu nemačka kancelarka Angela Merkel je povodom Dana sećanja na holokaust izjavila: "Naravno da smo večno odgovorni za zločine nacional-socijalizma, za žrtve tokom Drugog svetskog rata, a pre svega, za holokaust”.

Na ovakve reči Vučić i hiljade njegovih istomišljenika u Srbiji mogu samo da se zgroze, jer je njima nezamislivo da politički funkcioner jedne zemlje progovori iskreno o zlodelima koja je ta zemlja u prošlosti počinila, da prizna krivicu i zamoli žrtve za oproštaj. Vučićev odnos prema prošlosti je dijametralno suprotan, on neprestano ponavlja da Srbija ne sme priznati da je u Srebrenici počinjen genocid, jer bi u tom slučaju svi Srbi bili proglašeni za genocidan narod. Po njegovoj logici, ono što govore Štajnmajer i Merkel je čin izdaje nemačkog naroda, čist autošovinizam i izraz mržnje prema Nemcima.

Šteta što Vučić nije u prilici da objasni liderima Nemačke kako su svojim nesmotrenim izjavama čitav nemački narod oklevetali kao zločinački, genocidan i holokaustičan. Za razliku od pravog patriote Vučića koji se onomad zahvaljivao odlazećem ruskom ambasadoru Aleksandru Čepurinu što je u Savetu bezbednosti UN Rusija pomogla “da zaštitimo svoj narod i zemlju od večne stigme da smo genocidan narod”. Dok nemački funkcioneri govore o večnoj odgovornosti, srpski guslaju o večnoj stigmi. Šteta što nesrećni Nemci nemaju tako dobre prijatelje kao Srbi, niko da im priskoči u pomoć, pa da im pomogne da falsifikuju istoriju.

Poricanje zločinačke prošlosti

Nije se Štajnmajer zaustavio na citiranim izjavama, već je nastavio u istom autošovinističkom duhu, njemu blaćenja sopstvenog naroda nikad dosta, kao da je – božemeprosti – uposlenik Helsinškog odbora za ljudska prava ili žena u crnom, a ne predsednik Nemačke. "Cinizam nemačkog agresora bio je bezgraničan, posledice strašne, ali bez obzira na to nema mnogo Nemaca koji znaju za događaje u Vjelunju i došlo je vreme da se to promeni. Vjelunj mora da ostane u našim mislima i srcima. Prošlost ne može da se zaboravi. Ona ne prolazi. Želimo to da pamtimo i prihvatamo tu odgovornost koju nam nameće naša istorija", rekao je Štajnmajer i dodao: „Prošlost nije gotova, to sećanje postaje sve važnije što je rat dalje od nas. Ali njegov uticaj je nasleđe za sve generacije”.

Od ovakvih reči Vučiću se prevrće utroba, Ana Brnabić dobija lupanje srca na nervnoj bazi, ostatak Vlade Srbije pada u fras, vladikama Srpske pravoslavne crkve pada mrak na oči, velikosrpskoj intelektualnoj eliti se manta u glavi, a medijski poslenici doživljavaju lakši nervni slom. Prošlost koja ne može da se zaboravi? Prošlost koja ne prolazi? Prošlost koja se ne završava? To su jeretičke ideje koje u Srbiji nemaju nikakvu prođu. Kod nas svi navedeni društveni slojevi troše silnu energiju kako bi zločinačku prošlost potisnuli što dublje u mrak zaborava, kako bi Srebrenicu, opsadu Sarajeva, logore, Vukovar, hladnjače, masovne grobnice gurnuli pod tepih i zatrli svako sećanje na devedesete godine prošlog veka i na zlodela Miloševićevog režima prema susednim narodima.

Poricanje prošlosti je zvanična politika srpskih vlasti koja se odvija pod maskom okretanja budućnosti. Nakon izricanja presude Ratku Mladiću Vučić je blagoizvoleo izjaviti kako treba “da se okrenemo budućnosti i otvaranju fabrika, da ne treba da se gušimo u suzama prošlosti”. Tu ni najveći deo opozicije nije ništa bolji od vlasti, istu mantru o zaboravljanju prošlosti i okretanju budućnosti onomad je ponavljao Dragan Đilas, a Boris Tadić je preporučivao da ne gledamo unazad, jer “moramo da okrećemo pedale” na biciklu koji nas vodi u svetlu sutrašnjicu.

Nacistički zločini kao nesporazum

Povodom godišnjice genocida u Srebrenici premijerka Brnabić je ove godine imala da kaže sledeće: “Ako se stalno vraćamo na jedne pa iste nesporazume među nama, neslaganja, prošlost, a ne gledamo u budućnost, onda ni region neće biti nikako drugačiji nego što je bio u prošlosti. Mislim da to nije u interesu apsolutno nikome”. Zaista je velika šteta što Ana Brnabić nije bila u Poljskoj, mogla je lepo da objasni Štajnmajeru kako se Nemačka nikada neće promeniti ukoliko stalno gleda u prošlost, te kako je taj Drugi svetski rat i taj, kako se ono beše zove, da, holokaust – najobičniji nesporazum iz prošlosti, jedno manje neslaganje između Hitlerovog nacističkog režima i ostatka Evrope i sveta. I kako nije u ničijem interesu da se o tom, kako ono beše, holokaustu, Drugom svetskom ratu i nemačkim zločinima neprestano govori, a pogotovo o tome ne bi trebalo da zbore predstavnici Nemačke, jer to nije u skladu sa našom omiljenom narodnom poslovicom “Ćutanje o zločinima je zlato”.

Kad je u pitanju odnos prema zločinačkoj prošlosti, srpska politička, crkvena i intelektualna elita se drži reči Miloša Crnjanskog: “Prošlost je grozan, mutan bezdan; što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikad ni postojalo”. Jedino što u tom mutnom, sumračnom ambisu uspevaju da vide su srpske žrtve i srpska stradanja; sve drugo je obavijeno gustom, neprozirnom tamom.

Vučić kao Steinmeierr, Brnabić kao Merkel

Znam da je to apsolutno nezamislivo, ali pustimo za trenutak mašti na volju i zamislimo da je nekim nesrećnim slučajem Vučić predsednik, a Brnabić kancelarka Nemačke. Kako bi izgledali njihovi govori posvećeni početku Drugog svetskog rata, Danu sećanja na holokaust ili Danu pobede nad fašizmom? Otprilike ovako: Nemačka treba da poštuje žrtve drugih naroda, ali mi ni od koga ne možemo da očekujemo da poštuje naše žrtve. Ne može se govoriti o holokaustu, to je bio užasan, užasan, užasan zločin, zločin koji je stvorio sliku o Nemcima kakva ne treba da se stvara o našoj zemlji, ali ipak nije reč o genocidu. U Nirnbergu se sudilo samo Nemcima, jer je taj sud očigledno antinemački, formiran samo kako bi Nemce proglasio genocidnim narodom. Ovo je težak dan, ali molim građane Nemačke da podignu glavu i nastave da žive ponosno u suverenoj zemlji Nemačkoj, koja nikome neće dozvoliti da je ponizi. Nemačka je možda i počinila neki zločinčić, ali to je sitnica u odnosu na nepravdu koju su saveznici naneli Nemcima. A šta ste tek vi nama radili… I sve u tom poznatom stilu poricanja odgovornosti za zločine.

A kad bi kojim slučajem godišnjicu početka Drugog svetskog rata trebalo da obeleži Vladimir Đukanović, poslanik i član Predsedništva Srpske napredne stranke, mogli bismo da čujemo i luđe stvari tipa: “Nemačkom narodu želim da čestitam dan oslobođenja Poljske. Hvala generalu Valteru fon Brauhiču na briljantno izvedenoj vojničkoj operaciji Polenfeldzug.” Ako je naprednjak Đukanović bio u stanju da 11. jula čestita srpskom narodu oslobođenje Srebrenice, zašto ne bi i nemačkom narodu 1. septembra čestitao oslobođenje Poljske?

Kultura sistematskog zaborava

Usput bi srpski političari mogli da objasne nemačkim kolegama kako bi pod hitno trebalo da sruše Memorijal ubijenim Jevrejima Evrope i spomenik ubijenim Sintima i Romima; da zatvore Topografiju terora, Kuću konferencije u Vanzeu, Jevrejski muzej i Dokumentacioni centar o nacionalsocijalizmu; da ukinu muzejske postavke u konc-logorima, da povade iz kaldrme kamenje spoticanja Guntera Demniga, da izbace iz školskih programa sve negativne činjenice iz nemačke prošlosti, jer to od dece pravi autošoviniste a ne patriote; da spale na lomači hiljade napisanih studija o Drugom svetskom ratu i holokaustu, te da kulturu sećanja zamene mnogo patriotskijom kulturom sistematskog zaborava. Po ugledu na uzornu Srbiju.

Možda srpske političke i intelektualne elite ne slede nemački model suočavanja sa prošlošću zato što su odane ideologiji velikosrpskog nacionalizma, potpuno lišene empatije prema žrtvama i osećaja odgovornosti za počinjena zlodela. A možda se tu krije i jedan pragmatičniji razlog. Nisu naši politički lideri ludi da započnu proces ovladavanja prošlošću, da priznaju zločine, zatraže oproštaj od žrtava i neguju kulturu sećanja, pa da Srbija završi kao Nemačka.

Nemački sociolog i univerzitetski profesor Helmut Dubil u knjizi “Niko nije oslobođen istorije” u kojoj se bavio debatama u Bundestagu o nacionalsocijalističkom režimu, pokazao je kako su suočavanje s prošlošću i demokratizacija Nemačke bili usko povezani procesi. Što je nemačko društvo dublje i potpunije ovladavalo nacističkom prošlošću, što se više i intenzivnije suočavalo sa sopstvenim zločinima – to je Nemačka postajala demokratskija, slobodnija i uređenija država. Nema sumnje da bi sličan proces Srbiju odveo u istom pravcu, a to je upravo ono što naše političke i intelektualne elite nipošto ne žele. Za njih je stvaranje slobodnog društva ravno samoubistvu.

U uređenoj, istinski demokratskoj zemlji naši sadašnji politički lideri ne bi sedeli po predsedničkim i premijerskim kabinetima, niti bi se kojekakvi bardovi krvi i tla baškarili po akademiji, već bi cela ta retrogradna nacionalistička bulumenta tavorila na margini. Tamo gde im je i suđeno da budu, samo da je Srbija krajem osamdesetih odabrala reformski put Ante Markovića u Evropsku zajednicu umesto Miloševićeve nacionalističke histerije, šovinističke mržnje, rata i masovnih zločina.