Za Antenu M piše: Tomislav Marković
Vest glasi ovako: “Vladika vranjski Pahomije seksualno je uznemiravao monaha u manastiru Prohor Pčinjski”. Što bi rekao legendarni Zoran Radmilović u nekoliko različitih uloga: “’Ajde?” Ma nije moguće! Prosto neverovatno! Pahomije da nekog seksualno uznemirava, i to baš monaha? Ma gde bi on? Nema šanse! Što reče Laki Topalović u filmu “Maratonci trče počasni krug”: “Mirko opet ukrade auto!”
Vest je u rangu senzacionalnih otkrića tipa: koza pojela kupus, ubica ubio slučajnog prolaznika, lopov opljačkao menjačnicu, falsifikator krivotvorio novac, silovatelj silovao devojku, džeparoš odžepario stariju gospođu u gradskom prevozu, nasilnik pretukao slabijeg od sebe, piroman zapalio kuću…
Episkopi SPC, zaštićena vrsta
Pa naravno da će ubica da ubija, lopov da krade, a džeparoš da džepari. Zato zakon predviđa da ubice, lopovi i ostali kriminalci budu u zatvoru. Ako policija uhvati nekog ubicu ili lopova i ako ima dovoljno dokaza protiv njega, onda dotični bude osuđen na predviđenu zakonsku kaznu, biva odstranjen iz društva - da ne bi i dalje krao ili ubijao.
Predviđa zakon i da pedofili koji napastvuju maloletnike, kao i seksualni napasnici koji nasrću na starije takođe budu u zatvoru. Međutim, to što zakon nešto predviđa ne znači da će se to i dogoditi. Razlog neuspeha pravnog sistema ne počiva u očajnim proročkim sposobnostima zakona koji predviđa jedno, a potom se desi nešto drugo. Razlog Pahomijevog novog divljanja je u tome što dotični spada u vrstu privilegovanih ljudskih bića koja se zove “episkopi Srpske pravoslavne crkve”.
Toj posebnoj vrsti ljudi sa posebnim potrebama da napastvuju dečake i monahe država sve dozvoljava, ne meša im se u posao, omogućujući im da zgrću silne novce bez plaćanja poreza, te da usput svoje kriminalne sklonosti sprovode u delo bez ikakvih zakonskih sankcija. Da pravna država funkcioniše, Pahomije ne bi uopšte bio u prilici da spopada bilo koga, jer bi provodio svoje dane tamo gde mu je mesto – u instituciji zatvorenog tipa.
Pahomijeva zastarela prošlost
Nije seksualni atak na monaha najgore što je Pahomije učinio. Episkopa vranjskog su još 2002. godine četiri maloletnika, od kojih su trojica bili učenici Bogoslovije (u vreme zlostavljanja mlađi od 15 godina), optužili za seksualno zlostavljanje koje je trajalo od 1999. do 2002. godine. Suđenje Pahomiju, odnosno građaninu Tomislavu Gačiću, kako se Pahomije kliče kad ne nosi mantiju (bez prizemnih aluzija, molim) počelo je u Vranju, otezalo se dve i po godine, pa je odlukom Vrhovnog suda premešteno u Niš 2005. godine. Suđenje je okončano u martu 2006. godine, a dotle su dva krivična dela već bila apsolutno zastarela, nije sud uzalud otezao proces, a za preostala krivična dela Pahomije je oslobođen “usled nedostatka dokaza”.
Naredne godine Vrhovni sud Srbije ustanovio je da je u suđenju Pahomiju bilo ozbiljnih propusta, da su sudovi prekršili zakon u njegovu korist, da su razvlačili postupak i nezakonito odbiljali izjave svedoka optužbe. Zbog tih propusta, ministar pravde Dušan Petrović zatražio je 2007. godine razrešenje sudije Katarine Ranđelović koja je oslobodila Pahomija, ali Visoko personalno veće – gle čuda – nije našlo dokaze da je sudija otezala postupak, pa do razrešenja nije došlo. Božja volja, rekli bi pedofili u mantijama raznih hrišćanskih denominacija.
Svi u crkvi znaju, ali ćute
Nije država bila jedina koja se bavila slučajem Pahomije, svoj doprinos dala je i njegova matična firma SPC D.N.N. (društvo sa neograničenom neodgovornošću). Početkom 2003. godine formirana je tročlana crkvena komisija zarad utvrđivanja istine o Pahomiju, jer – kao što kaže jedan u crkvi dosta nepopularan autor – “poznajte istinu i istina će vas osloboditi”. Komisiju je predvodio episkop Irinej, tadašnji episkop niški, a danas njegova svetost patrijarh SPC, takoreći duhovni gensek svih pravoslavnih Srbalja.
O tome kako je izgledao rad crkvene komisije govorio je sveštenik Goran Arsić iz vranjske eparhije koji se usudio da svedoči protiv Pahomija, iako mu je ovaj bio pretpostavljeni. Eto, ima i takvih izroda u našoj crkvi, koji više veruju u Boga nego u svog sopstvenog vladiku, što se sigurno kosi s nekim paragafom kanonskog prava, pogotovo onog običajnog i nepisanog. Arsić kaže da je Irinej bio jako ljut što je slučaj dospeo u javnost, nije želeo da čuje drugu stranu priče, već je očitao lekciju nepokornom svešteniku. Arsić zaključuje: "Tada mi je bilo jasno da svi u crkvi znaju za seksualno zlostavljanje dece, ali ćute. Bili smo naivne ovce što smo verovali u čistotu naših crkvenih vođa”.
Pod patrijarhovom zaštitom
Zbog svedočenja protiv Pahomija Goran Arsić i još jedan sveštenik premešteni su u drugu eparhiju. Nekoliko godina nakon čitavog slučaja, Arsić je rekao da je razgovarao sa više episkopa. "Neki od njih su mi rekli: 'Znamo da su deca propatila, znamo da ste vi u pravu, znamo da ga je Pahomija sud oslobodio pod pritiskom... ' Ja sam ih pitao: 'Ali biće još dece, biće još suza i patnji, i šta ćete onda da uradite?'
Jedan od episkopa mi je odgovorio: 'Zavisi od novog patrijarha.' A ja kažem, pa hajde da vidimo šta će novi patrijarh da uradi." Novi patrijarh je uskoro ustoličen, u januaru 2010. godine – bio je to upravo predsednik crkvene komisije zvanično formirane da utvrdi istinu o Pahomiju, a nezvanično – da ga oslobodi krivice i ućutka nepokorne.
Pahomije je u međuvremenu još jednom bio pod istragom za nedozvoljene polne radnje. Magacioner njegove eparhije ga je optužio za dugogodišnje zlostavljanje koje je počelo kada je bio 16-ogodišnji dečak, ali je tužilaštvo nakon godinu dana od prijave utvrdilo da nema razloga za pokretanje krivičnog postupka. Nesrećni Pahomije, sluga Gospodnji! Navrzli se neki tužitelji na njega, a on ni kriv ni dužan, prosto se čovek našao u čudu zašto mu se sve ovo događa. Da nema države i crkve da ga zaštite, da mu se nađu u nevolji, pomislio bi jadan da je sam na svetu, slamka jedna među vihorove, sirak tužni bez igde ikoga.
Pravda, zakleti neprijatelj pravoslavlja
Nije Pahomije jedini visoki oficir SPC-a optužen za pedofiliju i seksualno zlostavljanje, ima tu još vladika poput Vasilija Kačavende, raznih sveštenika i monaha, ali se svi takvi slučajevi po pravilu zabašuruju, zataškavaju i guraju pod tepih, retki su primeri da neko bude osuđen. Zato je grupa državljana Srbije i Bosne i Hercegovine u Londonu pred Višim sudom podnela tužbu protiv SPC zbog seksualnog nasilja pravoslavnih sveštenika. Pošto je na ovdašnjim sudovima pravdu nemoguće pronaći jer su je službenici Justicije negde zaturili prilikom velikog spremanja, naši građani su pravdu potražili tamo gde još uvek veruju u njeno postojanje i važnost.
Kod nas za pravdu nema mnogo mesta, jer ona direktno ugrožava pravo pravoslavnih vladika da seksualno zlostavljaju dečake i napadaju monahe, što bi ih onemogućilo u vršenju službe Božje. Kad se malo pažljivije pogleda postaje očigledno da su pravda, pravo i zakoni zakleti neprijatelji pravoslavlja, takoreći demonske sile pod direktnom zapovedničkom kontrolom Kneza tame.
Crkvena omerta
Pošto se Pahomije već nekoliko puta izvukao, uz nesebičnu asistenciju državnih organa, sasvim je logično što ponovo čitamo vesti o njegovim napasničko-seksualnim poduhvatima. Zapravo je čudno što se slične vesti nisu pojavile ranije. Ili se Pahomije primirio ili je crkvena omerta jača od svega. Što bi rekla osveštana narodna poslovica omiljena među pravoslavnim striperima: Vladika mantiju menja, ali ćud nikada.
Sveštenik Goran Arsić je pre mnogo godina upozorio razne crkvene velikodostojnike da će biti još žrtava, još suza i patnji, ali njegove reči nije imao ko da čuje. Kao da je prebogatim vladikama stalo do dece i njihove patnje, većinu zanima samo da zaštite svoju paradržavnu organizaciju i svoj visoki položaj u crkvenoj hijerarhiji. A državi je stalo samo do dobrih odnosa sa crkvom, politički funkcioneri su prilično nezainteresovani za građane, sve dok su ovi prinuđeni da plaćaju porez i pune džepove kliki na vlasti. Crkveni jerarsi imaju praktično dozvolu od države da čine šta god im ogrehovljeni um poželi, a ko bi odoleo takvom iskušenju.
Čim ste u bandi, odgovorni ste
Teško je naći izlaz iz ovog crkveno-državno-seksualno-predatorskog ćorsokaka, kao što nije lako naći rešenje za bilo koji suštinski problem našeg društva u zadatim ideološkim okvirima. Novinare često optužuju da samo kritikuju, a ne nude nikakve predloge za rešavanje problema. Ovog puta mogli bismo da napravimo izuzetak, pogotovo što rešenje nije moja ideja, već sam ga čuo u filmu “Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju”. Glavna junakinja Mildred Hjuz (igra je fenomenalna Fransis Mekdormand) zatiče u kući sveštenika, oca Montgomerija koji joj prigovara što je zakupila bilborde na ulazu u grad na kojima opominje policiju što nema nikakvih pomaka u istrazi o njenoj ćerki koja je brutalno silovana i ubijena. Na sveštenikove primedbe Mildred drži kraći monolog, dajući usput i predlog rešenja za probleme sa pedofilijom u crkvi.
Veli cinična Mildred: “Znate šta sam danas razmišljala? O onim uličnim bandama koje imaju u Los Anđelesu, o onim Kripsima i Bladsima. Setila sam se onih novih zakona koje su smislili '80-ih, za borbu protiv tih uličnih bandi, tih Kripsa i Bladsa. Ako se dobro sećam, u suštini su ti zakoni značili, ako se pridružiš tim bandama, ako si sa njima, a jedne noći u ulici, mimo tvog znanja, neki od tvojih Kripsa ili Bladsa puca ili izbode nekoga, čak i ako možda ništa nisi znao o tome, samo si stajao na ćošku i gledao svoja posla, po novom zakonu si i ti bio odgovoran. Svejedno si odgovoran zbog same činjenice da si član tih Kripsa ili Bladsa. Pa sam se zamislila, to nekako liči na vas momke iz crkve, zar ne? Imate svoje oznake, imate i okupljalište. Takoreći, i vi ste banda. Pa, ako vi na spratu pušite lulu i čitate Bibliju, dok neki vaš član bande dole jebe ministranta, onda, oče, baš kao Kripsi i Bladsi, i vi ste odgovorni. Jer ste ušli u bandu. Briga me što niste pravili sranja, videli ili čuli ta sranja, čim ste u bandi, odgovorni ste”.
Možda zvuči malo radikalno, ali ni naša situacija nije ništa bolja, zapravo je mnogo gora nego ova koju opisuje Mildred Hejz u svom monologu. Za razliku od ovog njenog sveštenika, naši su dobro znali šta se u crkvi dešava, ne samo u Pahomijevom slučaju, ali ni reči nisu rekli da spreče manijake u mantijama u njihovim zlodelima. Dok deca vrište i plaču, episkopi ćute. Dobro, ne baš svi. Neki ispuštaju zvuke sladostrašća.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR