Načelo prevare, vrhovni princip srpske politike

Piše: Tomislav Marković

Predsednika Srbije Aleksandra Vučića teško je pogodila vest da se rang Beogradskog univerziteta strmoglavio na famoznoj Šangajskoj listi, ali je odmah došao na genijalnu ideju kako da reši taj problem.

Naivni posmatrač srpskih prilika bi pomislio kako je predsedniku sinulo da treba značajno povećati jadnu sumu novca koja se izdvaja za visoko obrazovanje i razvoj nauke, da treba ulagati u naučnike i istraživače, da bi trebalo stvoriti uslove za rad koji bi omogućili da mladi naučnici ostaju u Srbiji, umesto što masovno odlaze u inostranstvo na univerzitete gde mogu normalno da se bave svojom strukom.

Možda bi pomoglo i kad bi Univerzitet prepisane doktorate proglasio plagijatima, za početak doktorat ministra finansija Siniše Malog. Naravno, naivni posmatrač bi potpuno promašio. Pa lako je tako rešavati probleme, to može svaka budala.

Predsednik Vučić ne bi bio genijalan, kakvog ga je napredni Bog dao, kad bi pribegavao tako očiglednim rešenjima. Znaju svi da je u slučaju zapaljene kuće najbolje pozvati vatrogasce koji će potrošiti hektolitre vode na gašenje, ali samo su genijalni pojedinci sposobni da u tim zapaljivim situacijama posegnu za sifonom ili čašom od dva deci.

Mala budžetska linija

Vučić je pozvao na kafu Stojana Radenovića, jednog od najcitiranijih matematičara, i zajedno sa ministrom prosvete Miladinom Šarčevićem i ministrom finansija i plagijata Sinišom Malim, privoleo penzionisanog profesora matematike da ubuduće svoje radove potpisuje za Beogradski univerzitet umesto za Univerzitet kralja Sauda u Saudijskoj Arabiji koji ga plaća.

Ispalo je da ugled i rang Beogradskog univerziteta zavise od jednog matematičara u penziji, a to se da lako ispraviti. A nije ni skupo.

Nije se Vučić tu zaustavio, već je ipak rešio da malo novca uloži i u tu kletu nauku. Budući da država nema novca za ozbiljno ulaganje u naučna istraživanja, jer joj je važnije da gradi fudbalske stadione, predsednik je odlučio da ustanovi „posebnu malu jednu budžetsku liniju koja se tiče Šangajske liste“, skromnu ali od srca, iz koje će se plaćati „radovi koje donosi neko spolja, a hoće da potpisuje za Beogradski univerzitet“.

Dakle, građani Srbije koji rade na univerzitetima po svetu neće potpisivati radove za te univerzitete koji su im obezbedili uslove za rad, laboratorije, biblioteke, svu neophodnu opremu i podršku, već za Beogradski univerzitet s kojim nemaju nikakve veze, a iz budžeta će za tu sitnu uslugu koja predsedniku mnogo znači dobijati po 1.000-1.500 evra.

S koje god strane se pogleda ovo genijalno rešenje, liči na prevaru, jer će Beogradski univerzitet dobijati nešto što mu ne pripada. Slično misli i doktorand na Centralnoevropskom univerzitetu Vujo Ilić koji kaže:

„Kao što je akademska prevara napisati da je neka osoba nevezana sa istraživanje učestvovala u pisanju rada, isto tako je prevara i napisati da je univerzitet potpuno nevezan za istraživača doprineo istraživanju čiji se rezultati objavljuju.“

Ko će koga prevariti

Tako se rešavaju problemi na naprednjački način! Umesto ozbiljnih ulaganja u obrazovanje i naučna istraživanja, što bi od Srbije u budućnosti moglo da napravi – daleko bilo – Irsku ili Finsku, država će odvojiti malu budžetsku liniju za mazanje očiju i – što reče resorni ministar Šarčević, „osnaživanje Šangajske liste“.

Jer predsedniku i njegovoj kamarili nije bitno kakvo je realno stanje na terenu, već im je stalo samo do utiska koji ostavljaju, do slike koju Srbija šalje u svet. Realnost je apsolutno nebitna, važna je samo njena percepcija.

Ne dolazi to samo od nesposobnosti vladajuće garniture da bilo šta popravi u društvu, niti od toga što dobro znaju da im se ne isplati da stvaraju zemlju sa pravim sistemom vrednosti. U državi u kojoj je znanje na ceni, u kojoj žive obrazovani i prosvećeni građani, na vlasti ne mogu da budu ministri sa lažnim doktoratima, podobni nesposobnjakovići svih partijskih boja ili ljudi koji su učestvovali u zločinačkom poduhvatu. Takvi mogu da vladaju samo građanima koji su mentalnom infuzijom priključeni na TV Pink i Informer.

Postoji i jedan dublji razlog zašto se ovde pribegava prevari, umesto da se učini ono što je samoočigledno – da se ulaže u nauku i obrazovanje. Taj razlog je detektovao Radomir Konstantinović još pre pola veka u knjizi „Filosofija palanke“.

Prema Konstantinoviću, duh palanke veruje da je „vrhovno načelo svuda: u odnosima čoveka i čoveka, ali i u odnosima čoveka i same egzistencije (samog njenog bića), načelo prevare. Uvek je reč samo o tome ko će koga prevariti, pa i u ovome potonjem odnosu, u odnosu čoveka prema samoj egzistenciji“.

Načelo prevare je vrhovni princip srpske politike, njen modus operandi. To načelo je vidljivo ne samo u odnosu vlasti prema nauci i obrazovanju, već i u svim drugim oblastima. Po istom receptu po kojem su „rešili“ problem pada na Šangajskoj listi, naprednjaci „rešavaju“ i sve druge probleme.

Zlatno doba na papiru

Uzmimo za primer nezaposlenost. Ministarstvo finansija pomenutog lažnog doktora Siniše Malog pohvalilo se da je ovogodišnja rekordno niska nezaposlenost od 10,3 odsto posledica dobrog rada Vlade u privlačenju stranih investicija i stvaranju novih radnih mesta. Međutim, Republički zavod za statistiku (RZS) tvrdi da je broj nezaposlenih većim delom smanjen zbog emigracija, „usled smanjenja kontigenta radne snage“, a manjim delom zbog zapošljavanja.

Dakle, vlast je stvorila takvo stanje u zemlji da je došlo do masovne bežanije trbuhom za kruhom, a potom to što je desetine hiljada ljudi oterala iz Srbije prikazuje kao svoj uspeh. Nije to sve, dejstvo načela prevare se tu ne zaustavlja. Ni nadležni ministar ni Republički zavod za statistiku ne navode još jedan način za smanjenje nezaposlenosti, ne u stvarnosti koja ih zapravo i ne zanima, već na papiru.

Radi se o novom metodu kojim RZS meri broj nezaposlenih, prema kojem se u nezaposlene ne ubrajaju pomažući članovi domaćinstva, oni koji su jedan sat nedeljno radili posao koji im je plaćen u novcu ili čak u naturi, kao i svi oni koji rade povremene poslove i oni koji imaju ugovor o delu. Sa takvom statistikom čudi što broj nezaposlenih nije sveden na nulu.

Međutim, kada se računa prosečna zarada u Srbiji, tu ne ulaze pobrojane kategorije navodno zaposlenih, već se računaju samo plate onih koji su zaposleni za stalno. Zaista je u pravu Vučić kad kaže da je Srbija stigla u zlatno doba. U dogmu o neviđenom napretku Srbije sumnjaju samo oni koji više veruju svom praznjikavom buđelaru nego zvaničnoj državnoj statistici.

Naprednjački metod stvaranja zlatnog doba na papiru neodoljivo podseća na idealni politički program koji je izložio Radoje Domanović u satiričnoj priči „Mrtvo more“. Na današnju srpsku stvarnost, tačnije na naprednjačku reprezentaciju stvarnosti ponajviše podseća član 5 Domanovićevog programa koji glasi:

„Mora se doneti odluka Narodne skupštine (a tu će se po izuzetku, iz patriotskih pobuda, sa Skupštinom složiti i sam Senat), i to će se smatrati kao naročita tačka Ustava, prema kojoj: voće, korisno bilje uopšte, pšenica i svi drugi usevi moraju uspevati basnoslovno dobro, i to dva puta preko godine, a ako se ukaže deficit u budžetu državnom, onda i tri, pa, razume se, po potrebi i više puta, kako to već finansijski odbor za shodno nađe.“

A ni član 6 nije manje napredan: „Stoka, svaka moguća, bez razlike pola i uzrasta, napreduje, takođe po zakonskom naređenju, to jest po odobrenju oba doma, veoma dobro, i množi se vrlo brzo“.

Carstvo privida

Vera u načelo prevare kao vrhovni princip i delanje u skladu s tim pogubnim uverenjem neminovno sve pretvaraju u privid. Kao što kaže Konstantinović: „Svet je svet privida, i on je to utoliko više ukoliko je više jedan strogo-zatvoreni svet u kome strah od tragedije vodi zatvaranju ali i verovanju u prevaru kao osnovno načelo“.

A duh palanke se objavljuje kao „majstor ove prividnosti života“. Privid caruje u svim sferama života,  poglavito u politici, pa tako umesto demokratskih institucija imamo himere, a umesto politike simulakrum političkog života.

Umesto parlamenta imamo parodiju skupštine, poligon za iživljavanje vladajuće većine nad neistomišljenicima i za ruganje demokratskoj praksi; umesto predstavnika građana - poslanike koji zastupaju samo sopstvene i interese svoje partije; umesto zajednice slobodnih građana - klijentelističku mrežu; umesto medijskog pluralizma – jednoumlje pod kontrolom vladajuće stranke; umesto ravnopravnosti – diskriminaciju svakog ko je potrebit, slab, nemoćan da se brani; umesto slobodnih izbora – džipove kojima naprednjaci i njihovi poslušnici sa ekstremne desnice razvoze zastrašene građane na birališta; umesto slobodnog tržišta – monopole i privredu pod partijskom kontrolom; umesto političkih stranaka – privatna preduzeća specijalizovana za zavlačenje ruke u narodne džepove; umesto funkcionalne državne administracije – hordu uzurpatora koja nema nameru da nam siđe sa grbače.

Dobro veli Konstantinović: “Politika ovog sveta je politika prevare jer je sama (ta politika) zasnovana na pokušaju prevare egzistencije”.

SAO Simulakrum

Doslednom primenom načela prevare u praksi stvoreno je carstvo privida i opsene; spolja deluje kao država Srbija, ali iznutra se vidi da je u pitanju tvorevina sumnjive kakvoće kojoj bi pre pristajalo ime SAO Simulakrum. Ili – lažna država Srbija.

U stvaranju tog džinovskog privida lavovski deo posla su uradili naprednjaci, ali ne treba njima pripisivati sve zasluge, jer se većina srpskih vladara u poslednje tri decenije rukovodila načelom prevare u svojoj kvariteljskoj praksi. Glavni izvođač radova bio je Slobodan Milošević, a projektanti su bili takozvane umne glave iz akademije i srodnih pametarskih institucija. Njihov poduhvat uživao je veliku podršku građanstva, koje se takođe priklonilo načelu prevare kao najvećoj životnoj mudrosti.

Bilo je i nekoliko izuzetaka među vladarima, poput Ante Markovića ili Zorana Đinđića, koji su s gađenjem gledali na načelo prevare, nastojali da reše realne probleme, uvedu ozbiljan sistem vrednosti i razveju magle privida, ali oni nisu uživali nikakvo poverenje širokih narodnih masa, već su bili izloženi najcrnjem preziru i mržnji. Do čega je doveo takav odnos građana prema onima koji su im želeli samo dobro, gledamo već godinama.

A sve to je moglo da se pročita pre 50 godina kod Radomira Konstantinovića koji precizno određuje kuda vodi duh palanke: „Prevara koju on namenjuje životu vraća se njemu samom: prevareni život je njegov život, on sam, a prevara je jemstvo osećanja ugroženosti i opljačkanosti koje je osnovno osećanje duha palanke“.

Kako stvari sada stoje, osećanja ugroženosti i orobljenosti koja dominiraju srpskim društvom poslednjih decenija, mogu da računaju na dug život i svetlu budućnost. Što je i logično, budući da se resantimanski nacionalizam koji neprikosnoveno vlada ljudskim dušama - zasniva upravo na tim pogubnim emocijama.