Ko u Srbiji smije govoriti o plagijatima i masovnim grobnicama?

Šta sve mrzitelji Siniše Malog i naprednjaka neće da izmisle, zavidni ljudi čija pokvarena mašta proizvodi hiljade izmišljotina u sekundi.

Piše: Tomislav Marković

Agonija oko doktorata Siniše Malog, aktuelnog ministra finansija u Vladi Srbije, ušla je u šestu godinu. Još u julu 2014. godine Raša Karapandža, redovni profesor i šef katedre za finansije na EBS Univerzitetu u Visbadenu i redovni gostujući profesor na Njujorškom univerzitetu, pokazao je crno na belo da je Mali prepisao bar jednu trećinu svog doktorata, te dokazao da se radi o notornom plagijatu.

U međuvremenu je zasedalo više od 10 univerzitetskih komisija, ali bez ikakvih rezultata. Niko nije imao hrabrosti da kaže da je car go, a da je doktorat – plagijat. Razlog je jednostavan: Siniša Mali je prvo bio gradonačelnik Beograda, a potom je postao ministar, reč je o jednom od ključnih Vučićevih ljudi, pa se niko nije osmelio da izaziva gnev političkih bogova i snosi eventualne konsekvence.

Među brojnim pokušajima da se problem zamagli ističe se zaključak Stručne komisije Fakulteta organizacionih nauka po kojem je 6,97 posto rada Siniše Malog plagirano, ali ti delovi "nikako ne dovode u pitanje autentičnost teksta i originalnost rada".

Što će reći da je Komisija utvrdila donju granicu dozvoljene intelektualne krađe koja iznosi skoro sedam posto. Šteta što nisu ovo inventivno pravilo primenili i na druge vrste lopovluka, pa da postane dozvoljeno i legalno, na primer, opljačkati 6,97 posto novca iz sefa banke ili odžepariti 6,97 posto novca iz tuđeg novčanika.

Odbrana i zaštita plagijata

Na kraju je grupi studenata iz Inicijative „1 od 5 miliona“ dozlogrdilo, pa su blokirali Rektorat. Posle 12 dana blokade, rektorka Ivanka Popović je prelomila, stavila se na stranu Univerziteta i akademske čestitosti, rekavši da čitav slučaj „narušava ugled Univerziteta u Beogradu”, te da „Senat, Savet i Studentski parlament UB traže od Odbora za profesionalnu etiku da do 4. novembra donese konačnu odluku o tome da li u izradi doktorske disertacije Siniše Malog postoje elementi neakademskog ponašanja plagiranja”.

Naprednjaci su se zdravo najedili što se neko usudio da im pruži otpor, nisu ljudi navikli na takvo bezobrazno ponašanje, pa su dali oduška svom besu kroz razne zamene teza, optužbe, spinove i ruganja logici.

U popularnoj disciplini „odbrana i zaštita plagijata“ posebno su se istakli predsednik Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić. Predsednik je obznanio da doktorat i diploma nisu bitni, te da bi Siniša Mali mogao da bude ministar i sa osnovnom školom.

Pa što to nije rekao Malom na vreme, nego se čovek onoliko trudio da prepisuje iz raznih izvora koje nije naveo? Em bi uštedeo vreme, em ne bi pukla bruka. Ovako je ispalo da se mučio za džabe.

Premijerka se šetka po lojalnim televizijama i propoveda svoje bogomdano otkriće da je blokada Rektorata zapravo bila „talačka kriza“. Pa da, studenti su u stvari pripadnici Frakcije Crvene armije koji su, naoružani revolverima i kalašnjikovima, upali u Rektorat, kidnapovali rektorku, držali je vezanu 12 dana uperivši joj pištolj u glavu, sve dok nije popustila njihovim nerazumnim zahtevima.

Usput su postavili 15 kilograma TNT-a po Rektoratu i zapretili da će dići zgradu u vazduh ukoliko policija provali unutra. Čak ni aktivisti Srpske napredne stranke koji su upali u Rektorat, narušili autonomiju Univerziteta i pokušali fizički da se obračunaju sa studentima nisu otišli toliko daleko da nekog kidnapuju.

Posle premijerkinog zapažanog nastupa, moglo bi da dođe do revizije nekih narodnih izreka, pa bi umesto „lupa kao Maksim po diviziji“, valjalo govoriti „lupa kao Brnabić po talačkoj krizi“.

Izmišljanje realnosti

Ipak, šampion mazanja očiju javnosti bio je predsednik Vučić koji se pokazao kao pravi spin-doktor (i to bez lažnog doktorata). On se javio uživo iz Njujorka, pa je na pitanje lojalne novinarke da prokomentariše okončanje blokade Rektorata, posegao za principom „ubij glasnika“ i ovako pokušao da diskredituje profesora Rašu Karapandžu: „Sad mi vi objasnite o čemu se tu radi. Šta je bio smisao cele akcije?

Aj' kažite mi šta je bio smisao cele akcije. Da nam onaj stručnjak Karapandža soli pamet koji optužuje srpsku državu za zločine nad Albancima, profesor, za zločine nad Albancima i podseća celu svetsku javnost da smo mi ubijali Albance i sahranjivali ih u Batajnici, i da svi u svetu to nikada ne zaborave kako su Srbi zločinci i tako dalje. Samo da to ljudi znaju, da su to ljudi koji vode kampanju protiv Siniše Malog i protiv svih drugih“.

E, stvarno, šta sve ti mrzitelji Siniše Malog, predsednika i genijalnih vlastodržaca neće da izmisle. Ti zavidni ljudi su toliko ogrezli u mržnju prema naprednjacima da im pokvarena mašta radi sto na sat i proizvodi hiljade izmišljotina u sekundi.

Šta će sledeće da izmisle? Da su te navodno pobijene Albance srpski vojnici i policajci trpali u hladnjače, pa su ih onda prevozili do Batajnice da ih strpaju u masovne grobnice? Ili možda kako su srpske snage četiri godine držale neki grad opsadom, šta znam, recimo Sarajevo? Da su otvarali konc-logore u okolini Prijedora i tamo mučili i ubijali zarobljene Bošnjake? Možda će ti, što reče Siniša Mali - Twitter profesori, izmisliti i kako je srpska vojska srušila do temelja neki grad u susedstvu, na primer Vukovar? Ne bi me čudilo da ti izdajnici izmisle kako je počinjen i neki genocid, recimo u Srebrenici.

Možda će osvedočenom humanisti Ratku Mladiću i njegovim vrlim vojnicima da podmetnu kako su za nekoliko dana pobili 8.372 civila? Kako su maštoviti, izmisliće i da je nekom vojniku koji je streljao u Potočarima od silnog povlačenja oroza iskočio žulj na kažiprstu, pa će tom izmišljenom vojniku da prilepe i neko ime, šta znam, recimo – Dražen Erdemović.

A pošto je svaki napad na bilo kog Vučićevog saradnika zapravo napad na Vučića, baš kao što je i svaki napad na Srbiju u stvari atak na našeg predsednika koji se potpuno poistovetio sa državom, ne bi me čudilo da mrzitelji izmisle kako je Vučić, dok su srpske snage ubijale Albance i sahranjivale ih u Batajnici, bio na funkciji ministra informisanja i da se, između ostalog, bavio sprečavanjem medija da pišu o zločinima na Kosovu. Nema te lagarije koju mrzitelji neće izmisliti samo da naškode našem predsedniku.

Slučaj Karla-Teodora cu Gutenberga

Pre osam godina u Nemačkoj je izbio skandal kad je otkriveno da je tadašnji ministar odbrane Karl-Teodor cu Gutenberg u svom doktoratu velikim delom koristio tuđe tekstove bez navođenja izvora. Univerzitet mu je poništio doktorsku titulu, proglasivši doktorat plagijatom. Angela Merkel branila je Gutenberga tvrdnjom da ga nije izabrala za asistenta na fakultetu nego za ministra. Oko 20.000 nemačkih profesora, naučnih radnika i istraživača, predvođenih predsednikom nemačke Akademije nauka i umetnosti, potpisalo je peticiju kojom se osuđuje izjava Angele Merkel i zahteva razrešenje ministra.

Gutenberg je na kraju podneo ostavku i povukao se iz politike. Javni tužilac je pokrenuo istragu i utvrdio da je Gutenberg narušio autorska prava 23 osobe. Došlo je do sudske nagodbe – Gutenberg je uplatio 20.000 evra u dobrotvorne svrhe i pismeno se izvinio svim pokradenim autorima.

Nemačka kancelarka se obrukala navedenom izjavom, ali je potpuno nezamislivo da je, na vučićevski način, na primer rekla: „Ne mogu ti profesori da nam sole pamet, jer oni optužuju nemačku državu za holokaust, za zločine nad evropskim narodima, oni podsećaju celu svetsku javnost da smo mi pobili šest miliona Jevreja i da smo ih spaljivali u kremorijumima, i da svi u svetu to nikada ne zaborave kako su Nemci zločinci i tako dalje.

Samo da to ljudi znaju, da su to ljudi koji vode kampanju protiv Karla-Teodora cu Gutenberga i protiv svih drugih“.

Naravno, ovakve fiktivne izjave spadaju u žanr nenaučne fantastike ili distopije, one bi bile moguće u nekom paralelnom univerzmu u kojem bi tipovi poput Vučića vladali Nemačkom. U realnosti, Angela Merkel, kao i svi drugi nemački zvaničnici, daje potpuno suprotne izjave.

Na primer, povodom 70. godišnjice oslobođenja Aušvica: "Mi imamo stalnu odgovornost da održimo sećanje i prenosimo drugima sve ono što znamo o tada počinjenim zločinima i strahotama. Aušvic svaki dan od nas traži da naš suživot kreiramo merilima čovečnosti!" Ili, prilikom posete Jad Vašemu, Merkel je podsetila da „Nemačka ima stalnu odgovornost čuvanja sećanja na nacističke zločine” i da „nikada ne sme zaboraviti holokaust”.

Suočavanje sa prošlošću kao izdajnički čin

Aleksandar Vučić stoji na potpuno suprotnim pozicijama, on smatra da je činjenica da neko govori o srpskim zločinima dovoljna da ga diskredituje i obruka. Vučić misli da je priznanje zločina i suočavanje sa prošlošću izdajnički čin koji škodi državi, što je valjda zaključio na primeru Nemačke.

Dok u Nemačkoj vlada kultura sećanja i imperativ „da se nikad ne zaboravi“, u Vučićevoj Srbiji vlada kultura zaborava i imperativ „Batajnicu zaboraviti pod hitno“. Pritom falsifikuje činjenice i pokušava da krivicu za zlodela podmetne čitavom narodu, kako su „svi Srbi zločinci“.

A istina je da su neki Srbi činili zločine, da su neki Srbi ubijali albanske civile i trpali ih u masovne grobnice, za to nikako ne mogu da budu odgovorni svi Srbi, a pogotovo ne oni koji su se suprotstavljali ubilačkoj politici Slobodana Miloševića i njegovog ministra informisanja Aleksandra Vučića.

Ako predsednik ima nekih problema sa neupokojenim duhovima svoje prošlosti, neka te nerešene račune svede sa samim sobom, umesto što sopstvenu odgovornost podmeće čitavoj naciji.

Na kraju, za zločine na Kosovu su neki ljudi i osuđeni pred Haškim tribunalom: Vladimir Lazarević, Nebojša Pavković, Nikola Šainović, Dragoljub Ojdanić i Sreten Lukić. Njih petorica teško da mogu da se podvedu pod sintagmu „svi Srbi“, osim ako u međuvremenu nije došlo do neke naprednjačke reforme srpskog jezika o kojoj još nismo obavešteni.

Svuda pođi, zločinu dođi

Osim što je još jednom potvrdio privrženost zločinačkom nasleđu socijalističko-radikalske politike, Vučić je napravio još jedan gaf. U svojoj izjavi je zapravo nehotično priznao da je doktorat Siniše Malog plagijat.

Jer ako profesor Karapandža govori istinu o tako strašnoj stvari kao što su zločini srpskih snaga na Kosovu, biće da govori istinu i kad je u pitanju znatno bezazleniji krimen poput plagiranja doktorskog rada.

Povezivanje plagijata i ratnih zločina, iako deluje proizvoljno, ipak otkriva jednu dublju logiku koju možemo uvideti poređenjem nemačkog i srpskog slučaja. Današnja Nemačka stvorena je na suočavanju sa nepojamnim nacističkim zločinima. Ako je društvo u stanju da prizna najstrašnije zločine koji se mogu zamisliti, lako će se izboriti i sa nekim običnim plagijatom.

U oba slučaja na delu je privrženost moralu, pravdi i istini, ma koliko ona bolna bila. A ako društvo uporno negira počinjene zločine, to neminovno dovodi do poretka izgrađenog na nepravdi, lažima i negiranju elementarne etike. Takvo društvo onda nije u stanju da se izbori ni sa čim, pa čak ni sa plagiranim doktoratom jednog ministra.

Tako je u post-genocidnim društvima koja su nastala na masovnim grobnicama: gde god da začeprkaš, uvek iskoči neki leš.