Pređi na sadržaj stranice
Uživo/Online Uživo
Vremenska prognoza

Handke i Nobel

| Postavio/la: Antena M | Izvor: pescanik.net

Handke i Nobel Foto: Wikipedia

Piše: Dejan Ilić

Nema razloga za uzbuđenje ni zbog Petera Handkea ni zbog nagrade, Nobelove, koju je dobio. Onoliko koliko Handkea poznajemo iz prevoda – svaku nagradu koju bi dobio za svoja dela, književna, bila bi mu dodeljena sa dobrim razlogom. Handke je naprosto dobar pisac. I bio je to mnogo pre nego što se raspala Jugoslavija i izbili ratovi za njene teritorije i nasledstvo.

U Srbiji Handkea je ponajviše prevodio Žarko Radaković, uporno i istrajno, godinama. A objavljivale su ga uglavnom Dečje novine iz Gornjeg Milanovca. Pored njih, već 1981. ovde najpoznatiji Handkeov roman, ili novelu, „Golmanov strah od penala“ prevela je Drinka Gojković. Knjigu je objavio beogradski Rad, u svojoj ediciji klasika „Reč i misao“.

Već tada je, dakle, objavljivanjem u toj čuvenoj i programski jasno određenoj ediciji u domaćoj prevedenoj književnosti Handke stekao status kanonskog pisca. Godine 1983, Dečje novine su u prevodu Radakovićevom objavile Handkeovu knjigu „Užas praznine“. I to u džepnom izdanju, što je opet ukazivalo na nešto veći broj čitalaca na koje je izdavač računao. Negde od 1988, pa do 1990, Dečje novine u tvrdom povezu, sa plastificiranim zaštitnim omotom, u nizu objavljuju Handkeove prozne knjige, kao neku vrstu njegovih izabranih dela.

„Kroz sela“, „Spori povratak kući“, „Detinja povest“, „Pouka planine Sainte-Victorie“ – sve ih je preveo Radaković – sa svojom luksuznom opremom, još jednom su potvrdile kanonski status svoga pisca, barem u očima urednika Dečjih novina. Molim čitaoca da me ne shvati pogrešno. Nije oprema knjige mogla odrediti status njenog pisca. Ali je odluka urednika da na taj način napravi knjige govorila o poštovanju prema piscu i njegovom delu.

Radaković će se u devedesetim godinama prošlog veka konačno i sam ozbiljnije oprobati kao pisac. Godine 1994. njegovu knjigu o Juliju Kniferu, hrvatskom apstraktnom slikaru, rođenom u Osijeku, objaviće Radio B92. Sama po sebi, knjiga je silno zanimljiva. Autor je, pored ostalog i na Handkeovom eksperimentalnom tragu, pokušao da u jeziku izvede ono što Knifer postiže svojim repetitivnim geometrijskim oblicima, to jest meandrima. Verujem da je jedan broj čitalaca pomislio dok je čitao Radakovićevu knjigu da nailazi na niz štamparskih grešaka jer su se čitavi pasusi ponavljali bez ikakvih izmena ili upozorenja u tekstu.

Ali, kada govorimo o Handkeu, od same Radakovićeve proze, zanimljivije je to što su se on, Radaković, i pisac koga je verno prevodio, Handke, sredinom devedesetih očigledno našli na dve različite ili čak oštro suprotstavljene političke strane. Radaković u opoziciji prema Miloševićevom režimu, pored ostalog i odlukom da napiše i tada u Srbiji objavi knjigu o hrvatskom umetniku, a Handke kao njegov, dakle režimski, strasni pristalica. Verujem da Hadke tada nije iznenadio samo Radakovića.

U mom čitalačkom svemiru Radaković, David Albahari, te Thomas Bernhard i Peter Handke činili su jedno posebno sazvežđe. Da je prevodio sa nemačkog, umesto sa engleskog, verujem da bi i Albahari, kao Radaković, svoj prevodilački dar usmerio ka Handkeovoj prozi. I Handke i Bernhard bili su bliži onome što je Albahari radio sa svojim pričama u srpskom jeziku od američkih pripovedača koje je Albahari birao da prevede. Sasvim je moguće, pak, da su drugi čitaoci sklapali neke drugačije konstelacije i grupisali pisce po nekom drugom osnovu.

Kako god, u devedesetima i kasnije, Handke se, svojim političkim istupima i podrškom srpskim režimima s obe strane Drine, izuzeo iz one konstelacije u kojoj sam ga ja do tada video. Radaković i Albahari, recimo to tako, grubo i pojednostavljeno, nisu svojim politikama izneverili svoje poetike. Handke, verujem, jeste. Što ne znači da nije zaslužio nagradu, pod uslovom da nagrade, pa i Nobelova, još imaju ikakvog smisla, ako su ga ikad i imale.

Da nije napisao ništa drugo, do samo scenario za film „Nebo nad Berlinom“ Wima Wendersa iz 1987, Handke bi zaslužio nagradu. Ako je Nobelov komitet mogao dodeliti nagradu Bobu Dylanu, onda ju je Handkeu mogao mirno dati i za samo taj jedan jedini scenario. Sasvim je jasno da taj komitet već godinama luta. Niti tu više ima kriterija, niti su oni koji odlučuju kompetentni da dodele nagradu. Posle niza promašaja i iskoraka u druge kulture ili u popularnu kulturu, svejedno, pokušaj da se nagrada vrati u milje srednjoevropske kulture kao bezbedno i povlašćeno mesto nesumnjivih vrednosti u stvari je jadna. I Handke i Olga Tokarczuk, dobitnica naknadno dodeljene nagrade za prošlu godinu, kojoj se takođe, kao i Handkeu, posrećilo sa prevodima na srpski zahvaljujući odličnoj Milici Markić, upravo su oličenja pisaca takozvane učene, visoke književnosti.

U tom smislu, kada je Handke odao poštu komitetu za hrabrost da mu dodeli nagradu, sasvim je promašio. Nije tu bilo nikakve hrabrosti. Komitet je igrao na sigurno, pokušavši da povrati ugled nagradi. Ali, taj ugled zapravo nagrada nikada nije ni imala. Ona je od svog nastanka pa do danas književnički i čitalački svet fascinirala samo i isključivo svojim novčanim iznosom. U tom smislu, ta nagrada je poraz za književnost jer jasno demonstrira da je od književne vrednosti novac mnogo privlačniji i za pisce i za njihovu potencijalnu publiku.

Takva kakva je, ta nagrada je porazila i samog Handkea, samoproklamovanog buntovnika protiv licemerja zapadnog sveta. Umesto da nagradu odbije, kao što je to davne 1964. učinio Jean-Paul Sartre, a pre dve godine umalo i Bob Dylan, Handke ju je prihvatio i još pohvalio komitet za – da ponovimo – hrabrost, laskajući tako, bez dobrog razloga, i sebi i komitetu. Time je praktično pogazio sve ono što je do sada govorio i pisao. I što ga je na kraju i zavelo da podrži Miloševića i Karadžića.

U nekom smislu nalik na mnogo temeljnijeg i pouzdanijeg kritičara Zapada uopšte i Sjedinjenih Država posebno Noama Chomskog, Handke se već decenijama obrušava na dvoličnost zapadnih zemalja. Sasvim kratko, on im zamera što eksplicitno podržavaju vrednosti koje implicitno, svojim konkretnim delima i ponašanjima grubo narušavaju. Kao ni Chomskom, nema se zbog toga šta zameriti Handkeu, dok god se njegova kritika tiče miljea koji mu je dobro poznat. Ali, kao i Chomsky, Handke će se povesti za naopakom logikom da je neprijatelj njegovog neprijatelja njegov, dakle Handkeov, prijatelj.

Ako je prevarni Zapad tako složno ustao protiv Miloševićeve Jugoslavije, mora da je onda ta Jugoslavija sa Miloševićem na čelu nešto dobro – rezonuje Handke i greši. Reč je tu o jednom obliku intelektualne lenjosti. Ni Handke, kao uostalom ni Chomsky, nije uložio previše truda da se obavesti o ratnim zbivanjima u Jugoslaviji. Umesto toga, on je došao u Srbiju i video da tu žive – obični ljudi. Šta je očekivao da vidi – ne znamo. Ali oduševljenje što je video da i u Srbiji ljudi hodaju na dve noge moglo bi se pokazati i kao refleks jednog potisnutog osećanja (rasne) superiornosti koje se transformisalo u svojevrsnu snishodljivost.

Stoga srpsku epizodu u Handkeovoj biografiji pre treba videti kao nebitni eksces i kao deo jedne opštije bitke koju Handke vodi negde drugde, a ne kao formativnu fazu u njegovom intelektualno-političkom sazrevanju. U tom svetlu, pokazaće se onda da Handkeov intelektualni poraz nije došao sa njegovim priklanjanjem Miloševiću, jer bi se to moglo videti i kao nebitno zastranjenje. Handke je zapravo poražen tek sada, kada je dobio jednu krajnje sumnjivu nagradu i to, naravno, ne zato što ju je dobio, nego zato što je odlučio da je primi.

Ostavi komentar

0/300