Nobelova nagrada za književnost i relativizaciju zločina

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Kulturolog, muzikolog i publicista Solomon Volkov napravio je čitav niz tematskih intervjua sa Josifom Brodskim koji su izašli kao knjiga pod naslovom “Razgovori s Josifom Brodskim”. U poglavlju “Italija i druga putovanja” dotiču se boravka Brodskog u Veneciji 1977. godine. Suzan Zontag odvela je Brodskog u posetu Olgi Radž, čuvenoj prijateljici Ezre Paunda. Njih dvoje su se uputili u kuću u kojoj je živeo Paund, u uličicu Santa Marija dela Salute, gde su sat vremena slušali staru gospođu kako ponavlja istu priču – Paund uopšte nije bio fašista, pogrešno su ga shvatili, prema Ezri su se nepravedno poneli, ona i Paund nisu znali šta se događa oko njih, i sve u tom stilu neprestanog opravdavanja.

Sedi Brodski kod Olge Radž, ćuti, ne progovara, ne protivi se, jedno je kad se s fašistima obračunavaš apstraktno, u mislima, a drugo je kad pred sobom imaš živog čoveka, i to simpatičnu američku staricu. Kaže Brodski: “Eto, sedim kod Olge Radž, slabić ili ne, rusko vaspitanje. Mislim, na kraju krajeva, niko nije kriv. Sve su to prosto veliki nesrećni kučkini sinovi, zar ne? Svima nama skupa treba oprostiti i poslati dušu na pokajanje”.

Još jedna Tokijska Ruža

Međutim, Zontag ne dozvoljava da se sve završi izbegavanjem nezgodnih tema i pasivnim slušanjem lažne priče o neshvaćenom pesniku. Kad je izgledalo da je razgovor već pri kraju, glavna stvar tek počinje. Ovako Brodski opisuje taj preokret: “I kaže Suzan Zontag Olgi Radž sledeće: ‘Ne mislite li, Olga, da su Amerikanci bili tako zbunjeni Paundom samo zbog njegovih radio-emisija. Da je stvar samo u radio-emisijama, on bi bio, sve u svemu, još jedna Tokijska Ruža…” Volkov ga naglo prekida: “To je ona damica koja je za vreme rata preko radija zabavljala američke vojnike koji su se borili protiv Japana?” Brodski odgovara: “Zamalo nisam pao sa stolice! Na engleskom je to zvučalo ubistveno. Porediti pesnika koga smatraju takvom veličinom sa Tokijskom Ružom! Ne znam kakav ekvivalent da navedem…”
Olga Radž je stoički izdržala ovo poređenje i upitala: “Šta je to tako odbilo Amerikance od Ezre?” Na šta će Zontag: “Veoma jednostavna stvar: Ezrin antisemitizam”. Nakon toga sledi još jedan solilokvij Olge Radž na temu – pogodite koju. Tako je: Ezra nije bio antisemita, imao je mnogo prijatelja Jevreja itd. Svi izgovori rasista, antisemita i fašista su slični, predvidljivi i beskrajno dosadni. U daljem toku razgovora Volkov pita Brodskog čime objašnjava podršku Paundu od ljudi kao što su Vistan Hju Odn “koji je glasao da mu se dodeli Bolingenova nagrada i Robert Frost (koji se zalagao za njegovo pomilovanje), a Brodski kaže sledeće: “Prvo, prema njemu su se odnosili kao prema čoveku koji je pretrpeo udarac sudbine. Onome ko je u nevolji treba pomagati bez obzira na sve. Ipak, Paunda su držali u ludnici gotovo trinaest godina. Držati pesnika – ma kakvih on ubeđenja bio – u ludnici, za to ne postoji nikakvo opravdanje. Odn je govorio – ako je veliki pesnik počinio zločin treba ovako postupiti: prvo mu dati nagradu, a zatim ga obesiti”.

Razdvajanje književnosti od politike

Zanimljivo je ovo Odnovo razmišljanje, reklo bi se da veliki pesnik i esejista vrlo dosledno sprovodi razdvajanje književnosti od politike, pisca i njegove građanske osobe, tako da obe strane njegove ličnosti dobiju ono što su zaslužile. Kasnije Volkov i Brodski dolaze do zaključka da je ipak postojalo opravdanje za ludnicu, obožavaoci su se za to postarali da se ne bi sudilo Paundu i da ne bi završio na električnoj stolici.

Volkov se potom žali da nikada nije uspeo da prodre u Paundove “Kantose”, a Brodski veli da u njih i ne treba pronicati, da ih ne treba čak ni rukom doticati i izgovara jednu fantastičnu rečenicu: “Postoji nešto bez čega se može. I bez toga se može živeti ne samo srećno, već čak i nesrećno”. Na kraju sledi zaključak o Paundu: “Kao pesnik bio je bogato nagrađen. A kao čovek – dobio je ono što je zaslužio. S mog stanovišta mislim da je kao pesnik dobio i više no što je zaslužio. Trebalo bi objaviti njegova sabrana dela: sve ranije pesme i celu zbirku ‘Cantos’. I, razume se, njegove italijanske radio-emisije. I tako će sve doći na svoje mesto. I niko više neće psihoanalizirati da je navodno nekakva nepravda učinjena pesniku”.

Zimsko putovanje u relativizaciju zločina

Ove epizode sam se setio, naravno, povodom dodele Nobelove nagrade za književnost Peteru Handkeu. Nije, naravno, Handke isto što i Paund, nije držao radijske govore na Miloševićevom radiju, nije se bavio ratnohuškačkom propagandom, ali jeste relativizovao i negirao zločine, rugao se žrtvama, divio se Miloševiću i stao na stranu srpskog režima koji je počinio najstravičnije pokolje i užase. Na stranu zločinca Miloševića i njegove kamarile, a ne na stranu Srba, kako se to obično predstavlja. Ivan Stambolić, Radomir Konstantinović, Bogdan Bogdanović, mnogi dezerteri, antiratni aktivisti i borci protiv Miloševića – takođe su bili Srbi. Handke nije bio na njihovoj strani.

Novinar Peter Maass koji je izveštavao iz Bosne i napisao jednu od najpotresnijih knjiga o ratu “Ljubi bližnjeg svog”, na svom Twitter profilu pomno je analizirao neke delove Handkeove knjige “Zimsko putovanje na reke Dunav, Savu, Moravu i Drinu ili Pravda za Srbiju“ u kojima pisac eksplicitno negira ili relativizuje zločine. Handke kaže da je želeo da ode u Srbiju, “zemlju takozvanih agresora”. Takozvanih? Treba to reći nesrbima iz Podrinja po kojem su harale vojne i paravojne formacije iz Srbije, možda su pokolje i progone samo sanjali. Handke se pita da li je dokazano da su Srbi odgovorni za dva napada na Markale, ruga se izbeglicama koje su Srbi proterali, koristi se argumentom kako sve strane čine zločine, podsmešljivo piše o novinarima koji izveštavaju iz Bosne, opisujući ih kao “hordu stranih novinara koji su svake večeri u hotelskom baru” (gde, valjda, izmišljaju Karadžićeve zločine, a zapravo je 19 novinara poginulo u tom ratu).

Da ne prepričavam dalje, toplo preporučujem Maassovu ubitačnu analizu, nakon koje reakcije Švedske akademije na kritike upućene njihovom izboru deluju, blago rečeno, komično. Ili bar kao da nikad ništa o strategijama poricanja nisu pročitali. Na sajtu Nobelovog komiteta ta knjiga se nalazi u selektivnoj bibliografiji laureata, na nemačkom, a navode se i njeni prevodi, što će reći da je ne smatraju nebitnom u Handkeovom opusu, te da je on i za tu knjigu dobio nagradu. Nobelov komitet je tako postao saučesnik u negiranju i relativizaciji zločina, zauvek, ni sve reke iz Handkeovog naslova ga neće oprati.

Banalnost zla i naopakog

Kome to nije dovoljno, evo i par citata iz Handkeovog eseja pisanog za beogradski časopis “Intervju” 1995. godine koje navodi Jutarnji list: “Je li dokazano da su oba napada na sarajevsku tržnicu Markale zaista bila nedjelo Srba iz Bosne, u onom smislu u kojem je to Bernard-Henri Lévy, također jedan od novih filozofa, jedan od sve brojnijih naših suvremenika koji su svugdje i nigdje, odmah nakon napada na sav glas tvrdio u semantički apsurdnoj izjavi da će se ‘nesumnjivo ispostaviti da su krivci Srbi!?’” I još jedan: “Još jedno pitanje-parazit: što je zaista bilo s Dubrovnikom? Je li ovaj predivni, mali, stari grad-školjka, odnosno grad u školjci, koji leži na dalmatinskoj obali, tada u proljeće 1991. zaista bio bombardiran i razrušen? Ili je samo - što je dovoljno loše - povremeno gađan? Ili su se objekti koji su gađani nalazili izvan gradskih zidina, a bilo je i nešto zalutalih granata? Prkosnih ili slučajnih, unaprijed predviđenih (što je također dovoljno gadno)?”

Mogao je Handke da pita jednog Dubrovčanina, kolegu pisca Milana Milišića šta se zaista dogodilo u Dubrovniku, ovaj bi mu, kao istinoljubiv čovek, iskreno odgovorio. Ups, zapravo nije mogao, pošto je Miloševićeva soldateska ubila Milišića na kućnom pragu prilikom napada na Dubrovnik. A Handke bi mogao da nam rastumači da li je bila u pitanju prkosna, slučajna, zalutala ili neka četvrta granata.

Zanimljivo je kako pisac za kog su karakteristična istraživanja na planu forme, neprestane promene i poetička preinačenja, ne pokazuje nikakvu inovativnost u poricanju i relativizaciji zločina, već se drži banalnih strategija (poricanje namere, poređenje u sopstvenu korist, moralna ravnodušnost itd) koje je klasifikovao Stenli Koen u “Stanju poricanja”. Bukvalno za svaku Handkeovu relativizujuću opasku na temu rata postoji predložak u Koenovoj knjizi. Dođe čoveku da se zapita gde odjednom nestade sva spisateljska originalnost.

Pisac na strani ubica

U Srbiji vlada opšte slavlje u krugovima koji su aktivno učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu i među onima koji poriču genocid, ratne zločine, krivicu Miloševićevog režima. Oni Nobelovu nagradu Handkeu shvataju kao indulgenciju, kao dokaz da su sve vreme bili u pravu. Njih, naravno, ne zanima Handkeovo književno delo, već samo njegov politički angažman na strani “srpske stvari”. Koja uopšte nije srpska, već je pogubna za sve susedne narode i države, ali i za Srbiju. Ima i drugačijih glasova, onih koji Handkea čitaju, poštovalaca njegovog književnog opusa, oni u nagradi mahom ne vide ništa sporno, a kritike na Handkeov račun drže za preterani moralizam, jer veliki pisac može biti i pokvarenjak.

Zapita se čovek da malo ipak ne preteruje u osudi Handkea i dodeljivanja nagrade. Međutim, mislim da nije reč o moralističkom rigorizmu, već o nečemu sasvim obrnutom – o etičkom minimumu. Jer se radi o odbrani prava na život, osnovnog, bazičnog, bez kog su sva druga ljudska prava besmislena. Kad pisac stane na stranu zlikovaca koji masovno ubijaju druga ljudska bića samo zato što se malo drugačije zovu, kad pisac stane na stranu onih koji – između ostalih – ubijaju i njegove čitaoce, tu nešto duboko i suštinski nije u redu. To me podsetilo na jednu kratku pesmu Milete Mijatovića: “Gled’o sam te Dobrice / iz masovne grobnice/ i video lice / i oči ubice. / Ali nemaj brige, / čitao sam tvoje knjige”.

Prinošenje ljudskih žrtava na oltar umetnosti

Ima nečeg duboko perverznog, nedemokratskog, neljudskog u ideji da talenat sve opravdava, da je darovitom čoveku sve dozvoljeno, da je književno delo genija važnije od života desetina hiljada običnih smrtnika. Kao da umetničko delo dobija status nekog mračnog paganskog božanstva kojem se mogu prinositi ljudske žrtve. Kad se potegnu ovakva pitanja, kad je posredi neki pisac koji se odao obožavanju ubica, odmah se branitelji dosete razdvajanja književnog dela i političkog angažmana.
To je i sada bio slučaj, ali uzalud. Jer je sam Handke demantovao svoje branitelje u izjavi za “Večernje novosti” Miloševićevog Gebelsa Milorada Vučelića: “To što sam dobio Nobelovu nagradu dalo mi je jedan nesvakidašnji osećaj slobode, kao da sam, na neki način, dokazao svoju nevinost. Zbog svega onoga što sam, iz drugačijeg ugla, pisao o građanskom ratu u Jugoslaviji, bilo je mnogo buke, i ja to razumem. Zato mislim da je odluka Švedske akademije bila veoma hrabra”.

Zločinac kao žrtva

Dodatni problem je što to razdvajanje nije sprovedeno ni u Handkeovim delima, kao što je Peter Maass lepo pokazao. Na tu temu vrlo zanimljivo razmišlja profesor germanistike Vahidin Preljević u tekstu “Šta književnost smije?” koji je objavljen u sarajevskom “Oslobođenju”, navodeći jedan dosta bizaran primer: “Handke svoju ‘poetsku’ istinu i privatnu mitologiju ne suprotstavlja samo medijskom predstavljanju, nego i sudski presuđenim činjenicama. Krajnje je, recimo, bizarna njegova bliskost ili prijateljstvo s Novislavom Đajićem, ratnim zločincem, koji je zbog sudjelovanja u ‘etničkom čišćenju’ Foče osuđen u Njemačkoj, a koji će kasnije slavu steći kao harmonikaš u ratnom propagandističkom muzičkom spotu pod naslovom ‘Karadžiću vodi svoje Srbe’, a koji će kasnije postati poznat kao ‘Remove Kebab’, koji je zadobio kultni status u bjelačkim terorističkim krugovima koji se zalažu za ‘čišćenje’ Evrope od muslimana. Taj Đajić, kojeg je Handke posjećivao u njemačkom zatvoru, bit će i podloga za lik Waldäufera u Handkeovoj drami ‘Vožnja čunom’, koji je tu predstavljen kao žrtva povijesne tragedije, okrivljeni bez krivice. Smije li to književnost?”

Preljević priču o čudnoj vezi Handkea i živog predloška za junaka njegove drame zaključuje nizom pitanja: “I onda: šta je u tom Đajiću vidio Handke kad mu je, po njegovom izlasku iz zatvora, kumovao na vjenčanju 1999. ili kasnije išao na krštenje njegove djece u Budvu, kako piše NIN 2004. godine? Realnog zločinca ili samo lika iz svoje drame? Može li se to razdvojiti? Može li se razdvojiti djelo od autora i njegovog političkog angažmana?”

Kad sam pisac pobrka model za književni lik i književnost, kad mu se pomešaju fikcija i stvarnost, na štetu potonje, nastaje papazjanija u kojoj je sve moguće. Možda bi u rešavanju ove dileme mogla da pomogne priča s početka ovog teksta, ideje Josifa Brodskog i Vistana Hju Odna umeju da budu podsticajne. Ponekad sve stane u jednu jedinu rečenicu poput one Emira Suljagića, čoveka koji je pukim slučajem preživeo Srebrenicu. Suljagić je, odgovarajući na Twitter pitanje Nobelovog komiteta “Da li ste čitali neku od knjiga laureata za književnost 2019. Petera Handkea?”, napisao: “Ne, bili smo zauzeti traženjem naših porodica i prijatelja sahranjenih u masovnim grobnicama, koje on negira da postoje”. Što reče Brodski: “I bez toga se može živeti ne samo srećno, već čak i nesrećno”. Kad je u pitanju Handke, situacija je trenutno ovakva, da parafraziram Brodskog: Kao pesnik bogato je nagrađen. A kao čovek – nije dobio ono što je zaslužio.