Odlazak Vučića – nada za Srbiju

Piše: Čedomir Petrović

Rodio sam se tri i po godine od kraja Drugog svetskog rata, proživeo razna imena nekadašnje divne Jugoslavije, u gradu u kome sam se rodio i pokazao mu svoju odanost, jer ga nikad nisam napuštao, pa ni za vreme bombardovanja.
      
Kao dete vraćao sam se kući srećan što vidim prvo Avalu u daljini, pa preko starog mosta i reke i moj grad. Danas, svaki povratak je mučan i donosi neizvesnost i neraspoloženje.

Nikada Srbija nije bila u toliko teškoj i bezizlaznoj situaciji kao što je danas. Istina, sve to počinje dolaskom Miloševića na vlast, kada kreće sunovrat Srbije.

Ovo vreme danas nalik je vremenu pre dvadeset godina.

Prenosiće se takvo stanje, preko raznih srpskih vođa, sve do današnjice u kojoj se noć nadovezuje na noć i u kojoj vlada večiti strah. Jedna štancovana grupa ljudi, od zakucanih i nepromenljivih 53%, uz pomoć Vučića, pokušava da nad ostalim narodom koji je protiv izvrši masovnu lobotomiju.

Propadanje Srbije je svakim danom sve gore. Blatimo sami sebe i predstavljamo veliku bruku za ovaj deo Balkana. Ovo što čitamo i gledamo po prorežimskim medijima predstavlja težak zločin prema narodu.

Nekada davno veliki Viktor Lvovič Korčnoj pobegao je iz SSSR u Švajcarsku. Na idiotsko pitanje: Zašto je to učinio? Odgovorio je: Da kupim novine i saznam šta se zaista dešava u SSSR.

Ovde vlada hermetičko ludilo. Živimo kao muve u tegli. Sabijeni i nabijeni u zemlji gde je čast, ljudska duša i moral najjeftinija roba. Gde se menjaju stavovi, partije, lažni prijatelji, žene, kao usrane gaće.

Sedam izgubljenih godina. Sedam godina potrošenih na uzaludna putovanja i trošenja narodnih para. Četiri godine ste krali penzionerskih 10%.

Godinama ste išli u Brisel sa celokupnom svitom, sedeli za stolom, preko puta Albanskih predstavnika i gledali se dugo, dugo i ćutali i ćutali, kao Marina Abramović.

Uđete u fabriku. Još sa vrata pitate kolike su plate radnicima. Od sutra ova leva strana, a i desna dobiće povećanje od 10%. Zadovoljni? Zadovoljni.

LJudi imamo novca, samo kažite koliko treba? Treba nam tri kilometra asfalta do sela Babina rupa. Koliko je to? Jedan pored vas izvadio plajvaz i ceduljče.

Računa. Dva put tri, šest, pet pamtim, devet zabijam uglavu, sve u svemu to dođe tri miliona. Dinara? Jok, evra. Sutra počinjemo s radovima.

Zato smo počeli da pucamo kao država. Krenula su poskupljenja i neće se zaustaviti. Jedno povlači drugo i tako u nedogled. Kasica-prasica se ispraznila, uzimaj opet od naroda. Koga ćete sada potkradati? Šta je sa srpskim tajkunskim porodicama? Hoće li im država Srbija suditi ili će to narod učiniti.

Opet Srbi na Srbe. Gvirio je Milošević kroz spuštene zavese apartmana hotela „Moskva“ i likovao kako Srbin udara na Srbina, da bi kasnije odgovorio onima koji ga vole, da i on voli, ali samo njih.

Ne ponavljajte greške, Vučiću, i ne gledajte krišom kroz prozor televizije. Da li mi ikada izvlačimo neke pouke iz prošlosti?

Gde je bio gen. dir. da vas sačeka ispred glavnog ulaza, poželi dobrodošlicu i uvede u zgradu. Ukenjao se od straha negde, a sa njim i Bradić, urednik koji nikad nije bio urednik.

Delite narod na one koji su za vas i one protiv. Na plebs i elitu. Šta će vam to? Niko od vas to nije tražio da napišete. To niko živ na svetu ne radi. Ne znam ko su vam savetnici. Znam da su loši. Ako ne možete da ih otpustite, smanjite im plate i radite sve suprotno od onog što vas oni savetuju.

Sada već svojim mogućim odlukama, Aleksandre Vučiću, ulazite direktno u živote porodica i pojedinaca, u njihovu imovinu. Naša sadašnjica i budućnost zavise od samo jednog čoveka, od vas.

Ostavite se tog naoružanja.

Ne možemo ni da se odbranimo, niti da napadnemo. Svuda oko nas je NATO. Samo čekaju da opet nešto zabrljamo, pa da nas bombarduju. Hoćete da srpski narod nanovo gine i da se ruši Srbija, zbog nekih pancira i moćnih raketnih sistema koje će nam Rusi prodati za velike pare i u koje nećemo stići ni ključ da okrenemo, a bićemo sravnjeni sa zemljom.

Imala je Srbija jednog takvog pre dvadeset godina, koji je hteo protiv sveta, kada smo doživeli najveće poniženje i sramotu, velike žrtve i ogromnu materijalnu štetu. Kada smo uništavali druge narode i postajali genocidan narod sa bezbroj ratnih zločinaca.

Neće i ne može više narod Srbije, da preživljava sankcije i bombardovanja i hermetičku zatvorenost. Neće da im ni vi, niti bilo koji pojedinac bude gospodar života i smrti.

Cimate sa sobom onog zastavnika iz Banjaluke kao da vam je ostavljen na čuvanje. On, sa takvim mentalnim sklopom, ne može da predstavlja Srbe u BiH. Čini veliku štetu i Federaciji koja ne može u takvom sastavu da normalno funkcioniše.

Vašu najbližu političku okolinu i koalicione partnere, da ste svećom tražili, ovakve ne bi našli.

Krijete osumnjičenog za ubistvo Olivera Ivanovića i izjavljujete da je prošao poligraf sa odličnim uspehom i da vam verujemo. Ja vam kao građanin Srbije ne verujem i mislim da je to neka šala.

Dajete državljanstvo belosvetskim lopovima i mangupima iz Tajvana, Rumunije i Palestine. Koliko su novca dali državi i ko će koliko podeliti, moralo bi se na kraju parade doznati. Da li su možda došli u Srbiju na stručno usavršavanje i razmenu iskustava sa svojim koleginicama i kolegama iz srpske vlasti?

Dobro je što svi oni žive na Dedinju. Tu su i ovi naši domaći kriminalci i lopurde, a i mnogi drugi. Dobro je da su svi tu, na gomili, da kad dođe do nečega, a mora da dođe, da ih ne jure po celom Beogradu.

Hoće li u Jemenu majke i očevi nailaziti na gelere izvađenih iz njihove dece, a na kojima piše MADE IN SERBIA. Mnogi će se na taj način po prvi put upoznati sa Srbijom. Kakav će osećaj imati prema nama i hoće li se javiti želja za osvetom.

Potpisali ste, premijerka je to učinila, pre nekoliko dana, pristup Srbije Istočnoazijskoj uniji, koju čine Rusija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija i Kirgizija. Svako dobro tim zemljama, ali činite grešku za greškom i uvlačite nas u teška sranja.

Amerika preti Srbiji sankcijama zbog mogućnosti da uveze moćni raketni sistem S-400. Mi smo kao deca više voleli 505- sa crtom. U paketu bi išle i neke vojne šklopocije korišćene u borbama za Staljingrad. I uvek kad se spomene oružje iz Rusije, ja čujem one sa kombija – Staro gvožđe kupujemo, stari akumulatori, stari šporeti…

Vučiću, Vučiću… Slatko ste me nasmejali vašom izjavom – Da očekujete od EU da kaže svoj stav, jer nam nisu rekli na početku da je priznanje Kosova kraj procesa. Pravi ste šeret.

Možete izgubiti izbore i vlast, samo zbog jedne, stotinu puta nepromišljeno izgovorene rečenice u raznim varijantama i tonalitetima – Ja nikada neću priznati Kosovo… Ja ni mrtav neću priznati Kosovo… Možete da me ubijete, ali ja nikada neću priznati Kosovo… Upleli ste se kao pile u kučinu. Niste poslušali starog, dobrog Bonda i njegovu – Nikad ne reci nikad. I tu ćete pasti. Po pitanju Kosova.

Ako priznate Kosovo, a moraćete, rušiće se kao kegle sva vaša zaricanja i obećanja. Kosovo će postati član UN, ući će u Interpol, UNESCO i sve ostale međunarodne organizacije, koje će ga činiti Republikom Kosovom.

Kako ćete pogledati narodu u oči? Mnogi su baš zbog takvog vašeg stava glasali za vas? Pljunućete po njima i po sebi.

Ako pak ne priznate Kosovo, čekaju nas sankcije Amerike i EU i mučno umiranje iz dana u dan, iz noći u noć. Neće biti dobro ni za vlast ni za narod srpski.

Pamtiću vas kao osobu koja me je verovatno poslednja u životu prevarila da može da se promeni.

Možete, Vučiću, sa neograničenom vlašću koju imate da primorate sud da razotkrije ubice i nalogodavce svih onih strašnih zločina, učinjenih u poslednjim decenijama, nad svojim narodom, ali nemate hrabrosti za to.

Đinđić je imao i bio ubijen. Ne možete biti predsednik Srbije ako se plašite šta će biti s vama. Srbija vam mora biti ispred svih i svega. Niste bili na vlasti kada se mnogo tih zločina dogodilo, ali to vas ne abolira od odgovornosti i saučesništva ukoliko ništa ne učinite.

Sve je to katalonska „LJudska kula“, sačinjena od policije, sudstva, vlasti, delova Državne bezbednosti, vojske, stranaca… Drže se grčevito međusobno i ako jedan padne, ruše se svi.

Da ste imali hrabrosti i mudrosti, pa da smo prvi priznali Kosovo i odradili sve ono što EU traži od nas, danas bi bili pred njenim vratima.

Na početku vaše vladavine propustili ste veliku šansu da postanete pristupačniji umetnicima. Dobro je biti dobar sa njima. Znaju da pomognu, ali i da naprave velike nevolje. Niste pogledali nijednu pozorišnu predstavu, a ima veoma dobrih i glumica i glumaca. Nisu samo vaši glumci dobri. Posle da odete u pozorišni bife.

Da sednete sa ansamblom. Da popijete po neku. Da popričate sa umetnicima. Da vam kažu kako žive? Da vidite glumca koji je te večeri igrao kralja kako trči da stigne poslednji autobus do periferije grada, gde živi sa porodicom. Da vam ispričaju kako su videli staru glumicu kako prosi kod Crkve Svetog Marka.

Najavljujete već duže vremena promene u vrhu stranke. Dovešćete mlade, neukaljane ljude, da smene ove dosadašnje ukaljane.

Posle svega što ste pogrešno uradili i onog dobrog što niste činili, radi Srbije i njenih građanki i građana, najčasnije bi bilo da podnesete neopozivu ostavku i propustite neke druge da pokušaju nešto bolje što vi niste znali.

Možda sačuvate zrnce časti.