Za Aljazeeru piše Tomislav Marković
Put Srbije u Evropsku uniju postaje sve neizvesniji. Poglavlja se sporo otvaraju, svi nas prestižu, poglavito Crna Gora, evroskepticizam je u porastu, a i dominira utisak da se vladajući naprednjaci samo formalno zalažu za evrointegracije, prosto zato što ne znaju šta bi drugo sa sobom i zemljom koju su dobili na upravljanje. Evropske vrednosti postoje samo na papiru, institucije ne funkcionišu, evropski zakoni se donose, ali se baš i ne sprovode u delo.
Unutrašnji problemi Evropske unije i promenljiva politika proširenja su nešto na šta ne možemo da utičemo, mada uvek dobro dođu antievropskim snagama kao potvrda da su u pravu. Premeštajući pogled sa svog dvorišta na probleme i krize u Evropskoj uniji, zaboravljamo da je uređivanje države po evropskim uzusima pre svega u našem interesu, da to radimo prevashodno zbog sebe, a ne zbog članstva u Evropskoj uniji.
Međutim, proces pridruživanja nam ne ide baš najbolje, malo se vrtimo u krug, pa malo tapkamo u mestu, a Evropska unija nam deluje sve dalje i polako čili na horizontu. Srećom, Srbija za prvog suseda ima Hrvatsku, zemlju sa kojom je koliko do prekjuče bila u zajedničkoj državi SFRJ, a koja je juče – tačnije, 1. jula 2013. godine – postala punopravna članica Evropske unije. Dakle, u neposrednom komšiluku imamo uzor koji treba slediti te živi primer kako će nam država izgledati kad najzad stupimo u evropsku zajednicu naroda i svim srcem prihvatimo temeljne vrednosti evropske civilizacije.
Ujedinjeni ili razjedinjeni u različitosti
"Ujedinjeni u različitosti" – tako glasi moto Evropske unije, što je u Hrvatskoj vidljivo na svakom koraku. Na primer, čekić u braniteljskoj ruci i ćirilična tabla u Vukovaru toliko su se intenzivno ujedinjavali u različitosti da od table ništa nije ostalo. Ili, recimo, tabla sa natpisom "Za dom... spremni", koju su postavili veterani Hrvatskih obrambenih snaga u Jasenovcu. Tako su u različitosti ujedinjene žrtve genocida i ustaški pozdrav pod kojim je genocid izvršen. Sličnih ujedinjenja u različitosti ima i u Srbiji, koja očigledno ozbiljno trenira za članstvo u Evropskoj uniji. Tako su, recimo, skinhedsi u Nišu ujedinili kukaste krstove i spomenik Šabanu Bajramoviću, a navijači na utakmicama redovno prijavljuju ljubav prema različitosti uzvikujući parole "Nož, žica, Srebrenica" i "Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji".
Na početku Lisabonskog ugovora navode se ključni principi Evropske unije, pre svega "privrženost načelima slobode, demokratije i poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda i vladavine prava", podseća se na "istorijski značaj završetka podela na evropskom kontinentu" te ističe želja za produbljivanjem solidarnosti među evropskim narodima. Privrženost navedenim načelima i okončanje podela među narodima imali su priliku da na svojoj koži osete vaterpolisti Crvene zvezde u Splitu. Njima je prišla grupa mladića i zatražila od sportista da skinu majice sa klupskim obeležjima, demonstrirajući tako privrženost poštovanju osnovnih ljudskih sloboda. Potom su ih napali, jedan vaterpolista se jedva spasao skačući u more, a ostali su uspeli da pobegnu od anonimnih promotera evropskih vrednosti.
Nešto slično se dogodilo i u Supetru na Braču. Grupi navijača se učinilo da čuju ekavicu, pa su povikali "Di je Srbin?", u očiglednoj nameri da pokažu kako su im strane gorenavedene podele i da pokažu u praksi kako izgleda ujedinjenje u različitosti. Potom su se besomučno bacili na petoro mladih ljudi, oborili ih na zemlju i počeli da ih mlate i šutiraju, sve zarad produbljivanja međuetničke solidarnosti.
Paralelni slalom komšija i susjeda
Sličnih slučajeva ima i u Srbiji, u sklopu presađivanja evropskih vrednosti na domaći teren. Tako je grupa mladih neonacista u Nišu zatražila od mladića koji je prolazio pored njih da skine majicu sa antifašističkim natpisom. Kada je mladić to odbio da učini, neonacisti su ga napali i izboli nožem. U Hrvatskoj su Srbi omiljena meta za demonstriranje evropskih vrednosti, dok u Srbiji tu ulogu igraju Albanci. Tako se u beogradskom naselju Borča gomila huligana okupila ispred pekare "Roma", čiji je vlasnik Albanac Mon Gjuraj, sprečavajući normalnu trgovinu kalconama i burekom, stavljajući pečene svinjske glave u pekaru i pevajući prigodnu pesmu "Svake noći u mom snu džamije u plamenu".
Takvih paralela između Hrvatske i Srbije ima na pretek, pa se stiče utisak da naša zemlja i nije tako daleko od Evropske unije kao što se čini na prvi pogled. U Hrvatskoj su masovno rušeni antifašistički spomenici i zatirano antifašističko nasleđe, a u Srbiji su takvi spomenici uglavnom zapušteni, dok se na nasleđe antifašističke borbe gleda sa prezirom. U susedstvu vlada mišljenje da su Josip Broz Tito i komunisti uništili Hrvatsku, a kod nas je potpuno obrnut slučaj – ovde vlada uverenje da su Josip Broz Tito i komunisti upropastili Srbiju. Jedna od ključnih hrvatskih dogmi glasi da u vreme socijalizma nisi smeo ni da kažeš da si Hrvat, a u Srbiji se ne dovodi u pitanje teza da u vreme socijalizma nisi smeo da kažeš da si Srbin.
U Hrvatskoj je u punom jeku revizija prošlosti i rehabilitacija ustaškog pokreta, u Srbiji je revizionizam postao zvanična doktrina, a rehabilitacija četničkih kvislinga se vrši na sudu i u školskim programima. Dok u Hrvatskoj katolički svećenici drže mise zadušnice za ustaškog poglavnika Antu Pavelića, u Srbiji pravoslavni sveštenici služe parastose za četničkog vođu Dragoslava - Dražu Mihailovića. U Hrvatskoj osuđeni ratni zločinci poput Mirka Norca ili Mladena Markača slove za heroje, dok su u Srbiji najveći div-junaci Ratko Mladić i Radovan Karadžić, takođe osuđeni ratni zločinci. U Hrvatskoj se Haški sud smatra antihrvatskim, dok se u Srbiji Haški sud smatra antisrpskim. U susednoj državi negira se presuda po kojoj su delovi političkog i vojnog vođstva Hrvatske učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu u Bosni i Hercegovini, dok se kod nas negira postojanje udruženog zločinačkog poduhvata srpskih snaga u Bosni i Hercegovini, kao i učešće Srbije u ratu u Bosni i agresija na susednu nam zemlju. I tako redom, moglo bi se još dugo nabrajati, samo je teško utvrditi na kojim je tačno evropskim vrednostima utemeljena ovakva nakaradna praksa.
Ironiju na stranu, kad se iz Srbija pogleda preko granice, na dojučerašnju jugoslovensku republiku Hrvatsku, ona baš i ne deluje kao svetli primer članice Evropske unije. Naš zapadni sused pogođen je retrogradnim političkim i društvenim procesima, a paradoksalno je, bar na prvi pogled, što su ti procesi postali intenzivniji otkad je Hrvatska ušla u Evropsku uniju. Dok je bila u statusu kandidata, dok je morala da ispunjava evropske uslove i da otvara poglavlja u pristupnim pregovorima, u Hrvatskoj su antievropske snage držane na lancu. Ali, otkad više nema briselskog štapa i šargarepe, razni društveni elementi kojima je srce na desnoj strani popustili su kočnice i potpuno se razularili.
Otvornu alternativu smo već probali
O tome rečito govore primeri iz hrvatske svakodnevice: redovne hajke na Milorada Pupovca, zastrašivanja i pretnje redakciji tjednika Novosti, brojni napadi na Srbe počinjeni na nacionalnoj osnovi, divljanje šatoraša koji ucenjuju državu, razularene udruge za odbranu takozvanih porodičnih vrednosti, borba raznih samozvanih čuvara srednjovekovnog morala za zabranu abortusa, sveopšta klerikalizacija društva, crkva koja se pita za sve i upliće u rad državnih institucija, jačanje konzervativizma i, naravno, nacionalizam kao krovna ideološka pokrivalica za sve zatočnike antievropskih vrednosti.
Ovakav razvoj događaja nije ni nelogičan, jer po ulasku u Evrposku uniju popuštaju pritisci i nadzor Brisela, pa novopečena članica može spokojnije da se prepusti svojim iskonskim instinktima i nazorima, negujući vekovne običaje poput progona i zlostavljanja svega što biva označeno kao drugo, manjinsko, inokosno, drugačije. Potpisivanje sporazuma o pridruživanju Evropskoj uniji nije nikakav magijski obred sposoban da stvori čuda, a uslovi za učlanjenje su ionako skromni, takoreći minimalni, pa ne treba očekivati da će se država-članica preko noći evropeizirati. Evropske vrednosti nisu muškatla pa da mogu lako da se presade u novu saksiju i odmah procvetaju.
Svedoci smo da se ni ključne zemlje Evropske unije često ne drže evropskih vrednosti, pogotovo u odnosu prema izbeglicama ili Zapadnom Balkanu, ali to ne umanjuje značaj tih vrednosti. Zapravo, sve i da Evropska unija ne postoji, trebalo bi se boriti za uređenje sopstvene zemlje po načelima navedenim u Lisabonskom ugovoru. Jer, šta je alternativa ljudskom dostojanstvu, slobodi, demokratiji, vladavina prava, jednakosti pred zakonom, poštovanju ljudskih prava, solidarnosti, prihvatanju različitosti, unapređenju mira, ukidanju nacionalnih podela i etničkih zakrvljenosti? Rat, tiranija, nasilje, izolacija, mržnja, haos, ropstvo i propadanje. To smo sve već imali, tokom skoro cele naše istorije, možda je vreme da probamo nešto drugo. Makar nam u početku išlo traljavo kao našim zapadnim susedima. Ili Mađarskoj. Ili Poljskoj...
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR