Kratka istorija Sićevačke klisure

Ako ne umeju da rade, pa da izgrade čestitu cestu od Niša do Dimitrovgrada, umeju Srbi da se biju, pa će ih u četiri rata – i to, usput rečeno, sva četiri izgubljena! – poginuti manje nego u saobraćajnim nesrećama na dvadeset kilometara jedne provincijske magistrale

Piše: Boris Dežulović 

Drugi jedan Aleksandar Prevashodni, raspet između Moskve i Pariza, bio je toga dana u francuskom Bijaricu sa majkom, koja je u tome letovalištu krunjenih glava na baskijskoj obali imala i raskošnu vilu, po maminom čedu nazvanu ‘Sašino’. Balavac je bio jedva punoletan, nije imao ni sedamnaest kad je odlučio da raspusti namesništvo i proglasi se kraljem Srbije, pa rešio da ubije leto kod mame u Francuskoj. Od svoje šeste godine beznadno zaljubljen u maminu dvorsku damu, mali se razmaženi drkadžija toga avgustovskog dana 1895. dramatično bacio u talase Atlantika, sve ne bi li jedva spasen iz mora od potresene mamine sluškinje dobio poljubac sažaljenja. Tako je počela skandalozna ljubavna priča Njegova Veličanstva Aleksandra I Obrenovića i skoro dvostruko starije dvorjanke Drage Mašin.

Za to vreme, na drugom kraju sveta, srpska se vojna inžinjerija gradeći železničku prugu Niš – Dimitrovgrad probijala kroz žive stene nešto manje glamurozne i mondene Sićevačke klisure, okrutne prirodne zamke na reci Nišavi kroz koju do tada nije uspela da prođe nijedna vojska. Čuvši za vesti iz Francuske, vojni građevinski inžinjer kapetan Živojin Damjanović rešio je da na trasi buduće pruge, kod sela Ostrovice u ždrelu Gradištanskog kanjona, najsurovijeg dela Sićevačke klisure, u znak zahvalnosti Gospodu podigne Kraljevski srpski vojni manastir Sveta Petka Iverica, jedini vojni manastir u celom pravoslavnom svetu.

Spomen-ploča i dandanas, eno je kraj ulaza u crkvu, svedoči ‘u slavu srećnog spasenja Vrhovnog Komandanta Kraljevske srpske vojske Njegovog Veličanstva Kralja Aleksandra I, zahvaljujući Svemogućem što je sačuvao dragoceni život Uzvišenog Gospodara Srbije, a u znak toplih osećanja kojima su prema njegovoj uzvišenoj ličnosti prožeti’.

Ostatak priče znamo. Njegovo Veličanstvo Aleksandar Obrenović – na užas Srbije i njenih ‘toplih osećanja prema njegovoj uzvišenoj ličnosti’ – oženio je majčinu dvorsku damu, zapečativši tako sudbinu i njoj i sebi i svojoj slavnoj lozi. Iza njega ostala je železnička pruga Niš – Dimitrovgrad usečena u surovu Sićevačku klisuru, veličanstveno delo – kako se to nekad govorilo – ‘domaćih ruku i pameti’.

Sedamdeset godina kasnije, u leto 1965., suprotnom stranom neprohodnog kanjona Nišave istim je tim ‘domaćim rukama i pameću’ – u to vreme, naime, još beše i domaćih ruku i domaće pameti – probivena i trasa magistralne ceste Niš – Dimitrovgrad, sa trinaest tunela u živoj steni, ponos i dika srpske i jugoslovenske građevinske inžinjerije. Na nesreću toga slavnoga građevinarstva, jednako su tih godina bile uspešne i druge industrije, porastao je životni standard Jugoslovena, i uskoro je magistralom kroz žive stene kanjona Nišave bezglavo jurilo mnogo više automobila nego što ih je surova Sićevačka klisura mogla i htela da propusti. U sledećih pedeset godina to će usko grlo postati možda i najcrnja od stotina zloglasnih ‘crnih tačaka’ na jugoslavenskim cestama. Ovoga avgusta, recimo, u samo dvadeset i četiri časa desile su se čak tri teške saobraćajne nesreće sa četrnaest teško povređenih.

Onda je drugi jedan Aleksandar, Aleksandar II Prevashodni, rešio da tome stane na kraj. Ovoga puta, istina, nisu bile baš ‘domaće ruke i pamet’ – gradili su Grci, nadgledali Španci, a Srbi su samo plaćali – pa je pre nekoliko dana Njegovo Veličanstvo predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić svečano otvorilo autoput Niš – Dimitrovgrad, poslednju deonicu istočnog kraka koridora 10 do bugarske granice, rasterećujući tako zloglasnu staru magistralnu cestu. ‘Danas slavimo osamdeset i sedam kilometara, dan kada je Srbija dobila Koridor 10. Ovo je žila kucavica preko koje se odvija saobraćaj iz Centralne Evrope ka Bliskom istoku!’ govorio je egzaltirani Aleksandar II Prevashodni stajavši postojano kao Sićevačka klisurina, prekidan skandiranjem spontano okupljene srbadije ‘Aco Srbine!, Aco Srbine!’.

‘Zamislite kakav je ovo inženjerski podvig i koliko će značiti za živote naših ljudi’, ponelo je Acu Srbina, pa je načas podigao naočare sa pripremljenog govora i onako obnevideo od sreće dodao iz glave: ‘Posebno ako imate u vidu da smo više ljudi izgubili u Sićevačkoj klisuri nego u omanjem ratu kojeg smo imali devedesetih godina!’

‘Tako je!’ prolomilo se trasom autoputa Niš – Dimitrovgrad, ‘tako je!’ odjekivalo je dolinom Nišave sve do Sićevačke klisure, ‘tako je!’ odbijali su se kamenim liticama Gradištanskog kanjona ‘znakovi toplih osećanja prema uzvišenoj ličnosti’ Aleksandra II Prevashodnog Vučića. ‘Više ljudi izgubili smo u Sićevačkoj klisuri nego u omanjem ratu kojeg smo imali devedesetih godina.’

Čudo je čovečje pamćenje. Ljudi što se još sećaju devedesetih zakleli bi se da je taj ‘omanji rat’ bio u stvari desetogodišnja klanica, započeta u Sloveniji 1991. i završena na Kosovu 1999., prešavši i međuvremenu preko Hrvatske i Bosne i Hercegovine: ‘omanji rat’ bila su zapravo četiri rata, u svakome od njih učestvovala je slavna srpska vojska, izbrojavši na kraju više od stotinu i trideset hiljada mrtvih na svih pet strana. ‘Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo!’ rekao je Slobodan Prevashodni Milošević onomad, pre tačno trideset godina, na Vidovdan 1989., najavljujući na Gazimestanu ‘omanji rat devedesetih’. Znao je čovek šta govori: ako i ne umeju da rade, pa da izgrade, napamet govorim, čestitu cestu od Niša do Dimitrovgrada, umeju Srbi da se biju, pa će ih u četiri rata – i to, usput rečeno, sva četiri izgubljena! – poginuti manje nego u saobraćajnim nesrećama na dvadeset kilometara jedne provincijske magistrale.

Domaći izdajnici i autošovinisti iz takozvane Druge Srbije odmah su, razume se, požurili da podsete Aleksandra II Prevashodnog na žrtve tog ‘omanjeg rata kojeg smo imali devedesetih’ – sto hiljada mrtvih u Bosni i Hercegovini, dvadesetak hiljada u Hrvatskoj, petnaest hiljada na Kosovu i onih šezdesetak nesrećnika u Sloveniji – ali istini za volju, Njegovo Veličanstvo nije mislilo na njih: kad se u Srbiji misli na ‘omanji rat devedesetih’, to ste valjda shvatili u ovih trideset godina, nikad se ne misli na ‘njih’. Aleksandar Vučić mislio je, dabome, na ‘naše’. Iza čega ostaje nejasno samo šta je uopšte hteo da kaže: da ih je u pedeset godina u Sićevačkoj klisuri poginulo previše, ili da ih je u deset godina ‘omanjeg rata devedesetih’ poginulo premalo.

Dvadeset pet hiljada srpskih vojnika i civila, recimo, izgubilo je život samo u ‘omanjem ratu’ u Bosni i Hercegovini, oko osam hiljada njih poginulo je u ‘omanjem ratu’ u Hrvatskoj, više od hiljadu na Kosovu, još barem toliko u NATO-ovom bombardovanju na svečanom zatvaranju tog ‘omanjeg rata’, izginulo je u tom bratoubilačkom ratu brat bratu najmanje trideset pet hiljada Srba, nekoliko hiljada među njima baš, hm, srpskih Srba, ‘naših’ Srbijanaca, a Njegovo Prevashodstvo uzelo da zbraja – pišem trideset pet hiljada pamtim nula – pa na kraju zbrojilo da ‘smo više ljudi izgubili u Sićevačkoj klisuri nego u omanjem ratu kojeg smo imali devedesetih godina’.

Znam da ste odmah uzeli da računate, pa ću ja umesto vas: da bi bilo više mrtvih nego u ‘omanjem ratu devedesetih’, za ovih pola veka ceste Niš – Dimitrovgrad u Sićevačkoj su klisuri trebale da ginu dve osobe dnevno. Krvi bi do kolena bilo na starom magistralnom putu, crvenim bi brzacima tekla Nišava kroz Gradištanski kanjon, odavno bi već u sklopu Kraljevskog srpskog vojnog manastira Svete Petke Iverice bio veličanstveni spomenik žrtvama Sićevačke klisure, u obliku herojskog srpskog stojadina pod kotačima džinovskog turskog šlepera. Pa ipak, čak i prema saznanjima srpske mitologije i urbane, pardon ruralne legende, u saobraćajnim nesrećama u Sićevačkoj klisuri u ovih je pedesetak godina poginulo oko dve i po hiljade ljudi. Svako će se razuman složiti da to nije malo: više je to, kako videsmo, nego u sva četiri omanja oružana sukoba u jednom omanjem ratu devedesetih.

Preostaje još samo da slavna srpska vojna inžinjerija – barem to ume, ako već ne ume da gradi autoputeve – uz onu ploču u manastiru Svete Petke Iverice podigne još jednu, ovoga puta ‘u slavu srećnog spasenja srpskog naroda, zahvaljujući Uzvišenom Gospodaru Srbije Aleksandru Vučiću Svemogućem što je sačuvao hiljade dragocenih srpskih života u omanjem ratu devedesetih’. ‘U znak’, razume se, ‘toplih osećanja kojima su prema njegovoj uzvišenoj ličnosti prožeti.’

Ili to, ili – šatajaznam – da sledeći srpski omanji rat umesto Srba vode Grci i Španci.