Da li je Srbija država ili dijagnoza?

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Ode čovek iz Srbije na nedelju dana, ne prati previše vesti iz domaje, a kad se vrati – sačeka ga trista čuda, kao da je bio odsutan godinu dana. Ubrzali se događaji skoro do brzine svetlosti, pa nije lako nadoknaditi propušteno. Ako nekog pitaš šta ima novo, spremi se da slušaš odgovor u trajanju od sat vremena. I to u najkraćim crtama. Šarolik je izbor budalaština koje su se desile za kratko vreme, pa da izdvojimo ubedljivo najbudalastiju. Da vidimo šta smo propustili.

Predsedniku Srbije prete smrću, a izgleda da su pokušali i atentat na njega. Pa zar opet? Po koji put? Čime su sad napali predsednika? Nije valjda ponovo neki neoprezni novinar postavio neko nezgodno pitanje Vučiću, a ovom se namah slošilo, pa je opet završio na VMA? Ili je neko prineo mobilni telefon preblizu predsednikovom svetom telu, pa su ga pogodila nezdrava zračenja? Nije to u pitanju, mada nije ni daleko od toga. Ovog puta na predsednika je pokušan atentat naslovnom stranom nedeljnika NIN. Aha. Zanimljivo. A šta je bilo na ubojitoj naslovnici? Fotografija. Fotografija? Nije neka fotomontaža? Ma ne, obična fotografija.

A šta je bilo na toj fotografiji opasnoj po život? Prizor sa Sajma naoružanja, Vučić i Mile Dodik šetaju po sajamskoj hali i dive se snajperskoj pušci. I šta je tu opasno, gde je tu nasrtaj na život predsednika? Cev snajpera je uperena u Vučića. Dobro, cilja malo i Dodika, ali svejedno. A Vučić i Dodik stoje, nisu zalegli kad su videli da su na nišanu? Ma ne, što bi se bacali na pod, pa nije ovo Sarajevo 1993. godine, ljudi razgledali naoružanje na sajmu, obojica u dobrom raspoloženju, zdravlju i veselju. Merkaju šta bi pazarili i uživaju u SMB atmosferi.

Napad njeguškom pršutom

Pa dobro, šta tu ima sporno? Bili su na Sajmu naoružanja, gde god da staneš i gde god da te uslikaju – uvek će se naći i neka uperena puška, pištolj, topovska cev, raketa... Nisu bili na Sajmu etno hrane i pića, pa da ih nišane pirotski kačkavalj, peglana kobasica, tegla ajvara, domaća rakija ili čaj od belog sleza. Ćuti, ne daj im ideje, kakvi su vladajući u Srbiji, ako neko objavi fotografiju Aleksandra Vučića pored neke neprijateljski nastrojene pršute, to će odmah biti protumačeno kao poziv na ubistvo. Ako ako je pršuta - daleko bilo - njeguška, ima dežurni predsednikovi branitelji odmah da optuže Crnu Goru za pokušaj atentata, a Ministarstvo spoljnih poslova će uputiti hitan demarš zvaničnoj Podgorici. Možda proteraju i ambasadora Crne Gore iz Srbije, ko zna, ne bi me čudilo, proterivali su i za manje.

Ostrvila se naprednjačka horda na NIN, proglasiše novinare ubicama, i to uradiše nekadašnje radikalske perjanice, iz vremena kad je njihova stranka organizovala paravojne formacije koje su sejale smrt po susednim zemljama. Valjda ih to iskustvo i preporučuje da prepoznaju potencijalne ubice. Glavni urednik NIN-a Milan Ćulibrk nije hteo da menja naslovnicu, ali je vlasnik nedeljnika Ringier Axel Springer popustio i uklonio zločestu fotografiju s naslovne strane. Uredništvo NIN-a je odlučilo da od sada objavljuje prazne naslovnice, bez fotografije, kako ne bi davali povoda razularenim vlastodršcima da skreću pažnju sa suštine.

Pokušaj atentata sa vizuelnim podstrekivanjem

U ovom slučaju to je afera „Krušik“ o kojoj NIN već nedeljama piše, o trgovini oružjem i uticajem, i teškoj korupciji, gde su umešani ministar policije Nebojša Stefanović, njegov otac Branko i razni drugi naprednjački funkcioneri i biznismeni. Ta afera, uz brojne druge, pokazala je da je SNS preuzela sve državne resurse u svoje ruke i da koristi svoj politički položaj za lično bogaćenje članova stranke i njima bliskih ljudi, besomučno grabeći ono što je ostalo da se razgrabi. Pritom se i ne trude da prikriju tragove, imaju natpolovičnu većinu, na vlasti su već sedam godina, opozicija nikako da dođe k sebi, pa su se vlastodršci opustili, osilili i krenuli u bahaćenje i bogaćenje bez pardona.

Naprednjaci i njihovi koalicioni partneri utrkivali su se u ludim konfabulacijama glede naslovne fotografije, a titulu najinventivnijeg majstora hermeneutike slike poneo je Dragan Marković Palma, lider Jedinstvene Srbije i doživotni gradonačelnik Jagodine. On je spornu fotografiju ocenio kao „pokušaj atentata sa vizuelnim podstrekivanjem“, čime je dao veliki doprinos pravnoj nauci, izmislivši novo krivično delo. Nije se čitava ludorija okončala belom naslovnom stranom NIN-a, jer je dnevni list „Danas“ u vikend izdanju na naslovnoj strani doneo karikaturu Predraga Koraksića Koraksa koja se sprda sa čitavim slučajem, i parafrazirao nepodobnu fotografiju.

Tad se ponovo razularila naprednjačka mašinerija, sipalo se drvlje i kamenje, a kampanji su se priključili i podobni opozicionari za kućnu upotrebu. Javio se nesrećni lider LDP-a Čedomir Jovanović koji je napisao na Tviteru: „Vikend izdanje Danasa… dno dna iskeširano i pušteno s lanca“, uz prenetu naslovnicu sa Koraksovom karikaturom i sliku novčanice od 500 evra. Zna čovek tarifu za prodaju savesti, doduše – on za te pare ne bi pristao ni da ustane iz kreveta, kamoli da pohvali vladara, ali to je već druga priča – o tržišnoj vrednosti političkih ličnosti koja se utvrđuje odnosom ponude i potražnje.

Kropovanje, ludom radovanje

Naprednjaci su organizovali i „spontane“ mitinge protesta protiv naslovnica NIN-a i „Danasa“ u Nišu i Kruševcu. Po njima, reč je o nasilju i pozivu na ubistvo, a naprednjaci se tome odlučno protive. Dakle, slike su nasilje i atentat, a razbijanje glave Borku Stefanoviću i spaljivanje kuće novinaru Milanu Jovanoviću po nalogu predsednika opštine Grocka – nije nasilje niti pokušaj ubistva. Fotografija je pokušaj ubistva, a udaranje političkog protivnika metalnom štanglom u glavu nije. Crtanje karikature je atentat, a spaljivanje kuće novinaru i pucanje u nju dok je čovek unutra nije. Zanimljiva logika, vrlo napredna.

Spornu fotografiju inače uopšte nije uslikao fotograf NIN-a, već državne agencije Tanjug. Fotografija je i ranije objavljivana u medijima, ali tada na nju niko nije obraćao pažnju, jer u tom trenutku vladajućoj kliki nije bilo potrebno da predsednik bude napadnut. E, sad, kad je već pukla tikva, logično bi bilo optužiti i državotvorni Tanjug za fotografski atak na predsednikovu ličnost. Međutim, Tanjug je našao način da se izvadi, pa su lepo saopštili da nije u pitanju originalna fotografija, već su iz nje zli NIN-ovci isekli jedan kadar, besramno su je kropovali i tako potpuno izmenili sadržaj i smisao prizora.

„Sa fotografije koju je snimio Tanjug, prilikom posete predsednika Vučića, u društvu Milorada Dodika i njihovih domaćina, 8. Međunarodnom sajmu naoružanja i vojne opreme u Beogradu, 27. juna 2017. godine, NIN je isekao dve trećine sadržaja koji ilustruju ambijent u kojem je snimljena, kao i ostale ljude i drugo oružje“, objavio je Tanjug.

A kako izgleda originalna fotografija? Uf, nezgodno pitanje. Na originalnoj fotografiji vide se dve puščane cevi uperene u predsednika, a na kropovanoj NIN-ovoj – pretekla je samo jedna. Čekaj malo, pa zar onda nisu Tanjugovci pravi zlikovci u ovoj priči? NIN je zapravo ublažio originalnu fotografiju, uklonivši drugu cev iz kadra. Ili više ne važi matematičko pravilo da je dva više od jedan? Ko zna, ništa me više ne može začuditi u naprednjačkoj Srbiji u kojoj je puška sa fotografije opasnija od realnog vatrenog oružja kojim neko puca u pravcu novinara. Što reče maestralni Andrej Nikolaidis: „Snajperi koji su ubili Đinđića i građane Sarajeva nisu bili nacrtani. Bili su pravi. Ni Aleksandar Vučić koji je obilazio položaje sa kojih su građani Sarajeva ubijani nije bio nacrtan. Bio je to pravi Vučić”.

Najveća plantaža marihuane u Evropi

Dobro, Vučić i njegova kamarila skakavaca za pustošenje Srbije među kojima se ističu razni đukanovići, vulini, gojkovićke, brnabićke, đukić-dejanovićke i ostali martinovići ionako je u sukobu sa svim susedima, civilizovanim delom svetu, prošlošću, sadašnjošću, stvarnošću i logikom, pa što ne bi zavojštili i protiv slika. Nije ovo ni prvi ikonoklastički rat, treba se setiti samo hajke Miloševićeve horde na naslovnu stranu “Studenta” iz 1987. godine. Tada su u listu sa tragovima zuba miloševićevci prepoznali glogov list i otiske vampirskih zuba, pa su podigli dževu. O tome je briljantno pisao Bogdan Bogdanović u pismu Centralnom komitetu i Slobodanu Miloševiću rekavši, između ostalog: “Udariti na slike, najbolji je način da se unapred i sigurno obezbedi od uroka i urokljivih semioloških podvala. To je apotropejska (naivna, uzaludna itd.) logika svakog ikonoklazma”.

Miloševićevi poslušnici tada su možda i verovali u svoje somnambulije, za razliku od njihovih današnjih nastavljača koji uopšte ne veruju u ono što govore, već bi samo da skrenu pažnju sa afere “Krušik”, ali i drugih nepodopština. Na primer sa afere Jovanjica u kojoj je uhapšen vlasnik farme na kojoj je pronađeno četiri tone marihuane. Ispostavilo se da Predrag Koluvija, biznismen blizak naprednjacima, ima najveću plantažu marihuane u Evropi, pod maskom gajenja organske hrane. Koluvija je od države dobio silne milione evra kredita koje vidimo kako je uložio, njegovu farmu obilazili su Aleksandar Vulin i Zoran Babić, a sam Koluvija je redovno sa Vučićem bio u privrednim delegacijama kao uspešan poslovan čovek. Kako i ne bi bio uspešan sa tolikom količinom lake droge?

Pošto su se u javnosti pojavile spekulacije da Koluvija ima veze sa predsednikovim bratom Andrejem Vučićem i da je baš njega prvog zvao nakon hapšenja, naprednjaci su sve to demantovali. Potom je Vučić naložio gradonačelniku Novog Sada Milošu Vučeviću da podnese prijavu protiv njega i njegovog brata, kako bi dokazao svoju porodičnu nevinost. Što je, usput budi rečeno, kažnjivo po zakonu: za lažno prijavljivanje se dobija između tri meseca i tri godine zatvora. Ali otkud bi to znao najbolji student Pravnog fakulteta svih vremena? Pritom je sve ovo samo vrh ledenog brega.

Napredna dekanka i druge priče

Kolike su razmere naprednjačke otimačine govori primer Filološkog fakulteta u Beogradu koji je dobio 1,5 miliona evra više nego što je potrebno, pa je dekanka Ljiljana Marković taj novac podelila sebi i svojim najbližim naprednim saradnicima, isplaćujući enormno visoke plate. Ista gospođa, inače japanolog, je mrtva hladna u svoju zvaničnu biografiju uvrstila i podatak da je prevela tri knjige s engleskog koje je objavio Plato („Mandolina kapetana Korelija“, „Ptica bez krila“ Luja de Bernijera i „Ne daj mi nikad da odem“ Kazua Išigura”).

Te knjige zaista jeste prevela Ljiljana Marković, ali to je druga osoba, prevoditeljka s engleskog koja se sasvim slučajno zove isto kao dekanka. Tek kad je urednik Platoa Branislav Gojković uputio pismo Filološkom fakultetu, obavestio ih o falsifikatu i zatražio izvinjenje – došlo je do reakcije u vidu “zaključavanja” dekankine bibliografije. Zvuči kao fikcija, kao predložak za neku priču ili roman, ali to je gola stvarnost današnje naprednjačke Srbije.

Naprednjacima je moć udarila u glavu, pa više nemaju nikakvih obzira, već grabe šta stignu, divljaju i harače, kao da će zauvek biti na vlasti. Ni ranije, pod demokratama i kompanijom, Srbija nije bila u sjajnom stanju, delovala je prilično razvaljeno, afere su se nizale, ali nije bilo korupcije i lopovluka ovih grandioznih razmera, ovako bezočnog i otvorenog ruganja građanima i zdravom razumu na svakodnevnoj bazi. Srpsko društvo se nalazi u najgorem stanju od 2000. godine, a izlaza nigde na vidiku. Pod naprednjačkim sloganom “brže, jače, bolje” (u propast) Srbija je prestala da bude država i postala dijagnoza.