Samrtni ropac velikosrpske zveri

Piše: Tomislav Marković

Kada u „Nikomahovoj etici“ raspravlja o čemu čovek može donositi odluke, Aristotel navodi čitav niz primera o kojima nije mogućno odlučivati – od ustrojstva kosmosa, preko pravila geometrije do klimatskih promena.

Zatim veli: „Ali, ni svi ljudski problemi nisu predmet naših odluka. Nijedan Lakedemonjanin, na primer, ne razbija glavu oko toga koje bi državno uređenje najbolje odgovaralo Skitiji, jer mi ne možemo (u takvim slučajevima) uticati ni na koje rešenje.

No, zato mi rešavamo ono što se nas lično tiče i što je u našoj vlasti da uradimo – to je (posle učinjenih ograničenja) jedino preostalo (kao predmet ljudskih odluka)“.

Daleko smo mi i od Nikomahove i od svake druge etike, a još dalje od zdravog razuma, obične ljudske pameti i elementarne pristojnosti. Poslednjih nedelja skoro cela Srbija se ujedinila u nameri da odlučuje o uređenju druge države, Crne Gore, a sve povodom Zakona o slobodi veroispovesti.

Ispostavilo se da gotovo svi važniji politički i društveni faktori drže za svoje bogomdano pravo da donose zakone u susednoj državi i da određuju građanima Crne Gore kako će da žive i po kojim pravilima.

Ujedinjeni protiv Crne Gore

U stavljanju velikosrpske šape na Crnu Goru ujedinila se šarolika grupa, teško je reći ko je prilježniji u borbi protiv crnogorske nezavisnosti: Aleksandar Vučić i njegovi naprednjaci, njegov koalicioni partner Ivica Dačić sa SPS-om, ministar odbrane Aleksandar Vulin, opozicioni Savez za Srbiju, navijački huligani, Zavetnici, Delije, Pokret slobodnih građana, studenti Pravnog fakulteta, vaskoliki klir SPC-a, Pokret „1 od 5 miliona“, akademici, dežurni naricatelji nad propašću projekta Velike Srbije, intelektualci ili slobodni strelci.

Zvanična Srbija se direktno umešala u unutrašnja pitanja Crne Gore slanjem Vladinog aviona kojim su lideri DF-a (inače prvostepeno osuđeni zbog pokušaja državnog udara 2016. godine) dopremljeni u Beograd na konsultacije, gde su dobili blagoslov patrijarha Irineja da se bore protiv donošenja zakona svim sredstvima, uključujući i sve vrste nasilja.

Nije se na tome stalo, već su srpski zvaničnici zapaljivim izjavama stvorili atmosferu anticrnogorske histerije koja već danima ne jenjava. Poslušni režimski mediji, televizije sa nacionalnom frekvencijom, tabloidi i prividno ozbiljni listovi svakodnevno dolivaju ulje na vatru i šire mržnju prema Crnoj Gori, kao u najlepšim danima ratnog huškanja.

Istini za volju, širenje mržnje prema svim susedima, uključujući Crnogorce, i do sada je bio stub uredničke politike poslušničkih medija, tako da su sad samo intenzivirali svoje kreativne napore u cilju da dosegnu neprežaljeni uzor „Odjeka i reagovanja“.

Lider Dveri Boško Obradović je čak ispisivao grafite mržnje na Ambasadi CG u Beogradu, a huliganske grupe su u dva navrata bezuspešno pokušale da spale zastavu Crne Gore.

Prilikom navedenih incidenata policija nije reagovala, mada se mora priznati da ovog puta nasilnici nisu išli do kraja kao na čuvenom mitingu „Kosovo za patike“ kad je policija dozvolila spaljivanje MekDonaldsa, ambasada i masovnu pljačku prodavnica, e da bi se razočarana Srbadija bar malo utešila zbog nepovratnog gubitka Kosova.

Izlivi velikosrpskog ludila i mržnje

Teško je pobrojati sve izlive velikosrpskog ludila i mržnje, za to je već sad neophodna čitava knjiga, ali među najdrastičnije spada nastup predsednika Naprednog kluba Čedomira Antića u zloglasnoj emisiji „Ćirilica“ u kojem je pokazao fotografiju crnogorskog ambasadora u Srbiji i pozvao građana da ga napadnu gde god ga vide.

Još gori je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić koji je pozvao Crnogorce koji žive u Srbiji da se izjasne o ovom pitanju, te zapretio onima koji "podržavaju crnogorski režim” oduzimanjem državljanstva.

A zašto samo Crnogorcima? Pa ima i pripadnika drugih nacionalnosti koji se slažu sa donetim zakonom, čak i Srba. Zašto i njima ne oduzeti srpsko državljanstvo?

Na kraju, zašto samo onima koji se slažu sa jednom odlukom crnogorskih vlasti? Zašto ne oduzeti državljanstvo i svima koji, primera radi, ne smatraju da su Radovan Karadžić i Ratko Mladić heroji? Ili onima koji misle da je Kosovo nezavisno?

A najbolje bi bilo oduzeti državljanstvo svima koji se usude da misle svojom glavom, bez konsultacija sa Dačićem i ostalim srpskim glavešinama. Suviše je ta sloboda mišljenja uzela maha u Srbijici, treba taj nesrećni antirsrpski paragraf izbaciti iz Ustava Srbije.

Događanje naroda, loša repriza

Srpski političari, i pozicioni i opozicioni, kao i većina srpskih medija proteste u Crnoj Gori i diljem „srpskih zemalja“ predstavljaju kao borbu protiv nepravde, a za očuvanje srpskih svetinja, te principa privatne svojine, ljudskih prava i pravnog poretka, dok Zakon o slobodi veroispovesti tretiraju kao pravno nasilje.

To što je zakon podržala Venecijanska komisija Saveta Evrope njih mnogo ne zanima, oni ga tumače kako se njima ćefne, a najvažnije je da su Srbi ponovo ugroženi, pa ih treba braniti, baš kao onomad, u zlatno doba krvožednog nacionalizma početkom devedesetih.

U toj borbi za pravni poredak i vladavinu prava do sada su korišćena sledeća legalistička sredstva: paljenje zastave, napadi na ambasadu, suzavac, beli luk, anateme, kletve, poziv na građanski rat, poziv ratnicima iz 90-ih, pretnje otkopavanjem oružja, obaranje balvana na puteve (zvuči poznato?), pretnje ubistvom, pozivi na nasilje, apeli da se prave spiskovi policajaca i da ih se nagovori da nasilno obore vlast, pozivi da se otkriju adrese policajaca, imena njihove dece, u koje škole idu i da se objave njihove fotografije, pozivi na rušenje države i pravnog poretka („za pendrek u glavu, kuršum u čelo”) itd itd. Sve sama demokratska sredstva političke borbe kojih se nijedan terorista ne bi postideo.

Da je ovde na delu pokušaj ponovnog “događanja naroda” potvrdio je i sam lider DF-a Andrija Mandić, gostujući na TV Prva:

“Nikada ovoliko ljudi nije bilo na ulicama Crne Gore od vremena 88. godine. Tada je jedna rečenica pokojnog Momira Bulatovića otključala na desetine hiljada srca kada je saopštio: ‘Vaše je samo da odete’. Očekujemo da neku sličnu rečenicu progovori neko ko organizuje molebane ovih dana, gdje smo pozvali narod da se sakupljaju kako bi Milo Đukanović i Duško Marković odstupili sa vlasti".

Eh, ti divni stari dani Žute grede, „spontanih“ okupljanja naroda pod palicom Slobodana Miloševića i DB-a, antibirokratske revolucije i pripreme za rat, etnička čišćenja i genocid... Bilo pa prošlo i više ne došlo, što kaže pjesma. Drugo vreme, drugi običaji, Crna Gora je članica NATO-a, takozvani „sporni“ zakon je urađen po merilima Evropske unije, nije baš ni vreme ni prilika za repriziranje najmračnijih stranica naše istorije.

Lakmus papir

Događaji u Crnoj Gori poslužili su kao lakmus papir za stanje u srpskom društvu. Pokazalo se da smo u mnogo jadnijem i težem stanju nego što su najcrnji pesimisti pretpostavljali. Razni ljudi kojima su puna usta demokratije, slobode medija, ljudskih prava, borbe protiv diktature – na sve to zaborave čim se pojavi tema SPC u Crnoj Gori i odmah postaju veliki Srbi.

Tako nam, na primer, predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac objašnjava kako se građani „okupljaju da brane ljudska prava i identitet”. Jesu li se zato okupili i građani u Trebinju koji su razvukli transparent “Potpis vaš baš je bolan, proći ćete k’o Đinđić Z(oran)”? Da nije tužno, pretužno, bilo bi smešno.

Lider Narodne stranke Vuk Jeremić objavljuje “Za Narodnu stranku srpski narod je jedan i nedeljiv, gde god živeo”.

Odatle do stava “Svi Srbi u jednoj državi” nema ni jedan ceo korak. Dobro, od čoveka koji se posvetio borbi za očuvanje otcepljenog Kosova u Srbiji se drugo i ne može očekivati. A ni od celog Saveza za Srbiju koji je pozvao na povlačenje Zakona o slobodi veroispovesti.

Koji je inače donet u jednoj drugoj državi koja se zove Crna Gora, a ne u Srbiji, gde deluje Savez za Srbiju koji se zato tako i zove, a ne, na primer, Savez za Crnu Goru. Ili lider Pokreta slobodnih građana Sergej Trifunović koji kaže da tzv. Apel 88 “pas s maslom ne bi pojeo”. Za razliku, na primer, od njegove teorije o Srebrenici koju je prepisao od osuđene ratne zločinke Biljane Plavšić (a da to verovatno i ne zna).

Jedan od pet miliona Amfilohija

Tu je i Pokret “1 od 5 miliona” koji je podržao građane u Crnoj Gori koji protestuju “kako bi sačuvali svoju tradiciju i viševekovne svetinje”.

Pa je l’ im neko otima svetinje? Da nije možda neko u Crnoj Gori doneo ukaz kojim se jednoj verskoj zajednici oduzima 650 objekata, kao što je to pre sto godina učinio kralj Aleksandar Karađorđević?

Ili je u redu kad srpski kralj otima svetinje, ali nije u redu kad neko svetinje želi da vrati prvobitnom vlasniku? Zašto se onda SPC u Srbiji zalaže za povratak oduzete imovine? Zar to nije otimanje od vlasnika?

Da ne pričamo o tome da nikakvog otimanja neće biti, niti bi to Venecijanska komisija dozvolila, sveštenici SPC će nastaviti da služe i u hramovima za koje se utvrdi da nisu u vlasništvu SPC.

Zašto se opozicija, na primer, ne pozabavi činjenicom da SPC uopšte ne plaća porez, kako u Crnoj Gori tako i u Srbiji, čime se patrijarh inače hvali? Ili to nema nikakve veze sa pravom, pravnom državom i vlasničkim odnosima? Možda se navodni zagovornici demokratskog društva slažu da crkva treba da bude država u državi i da treba da bude izuzeta iz pravnog poretka.

Crna Gora kao srpska prćija

Nije baš najjasnije u čemu je razlika između opozicionara i, recimo, predsednika Pokrajinske vlade Igora Mirovića koji kaže da u Crnoj Gori “ima mnogo više od 29 procenata jer Srbi su i oni koji se izjašnjavaju kao Crnogorci kojih nije malo, a pišu srpskim jezikom i vole svoju Srpsku crkvu“.

I za jedne i za druge Crna Gora je srpska prćija, prividna država na privremenom boravku u inostranstvu koja će se prvom prilikom vratiti matici Srbiji, čim četnički vojvoda Mandić i ljubitelj ratnih zločinaca Amfilohije preuzmu vlast. Jedino je utešno što su svi oni ipak umereniji od patrijarha Irineja koji uopšte ne priznaje mogućnost da postoje Crnogorci. Lepo njegova svetost veli: “A šta su Crnogorci nego Srbi iz Crne Gore?!”

Donošenje jednog zakona u Crnoj Gori pokazalo je da u Srbiji vlada gotovo apsolutno jednoumlje. Za Crnu Goru ne brinem, uprkos svim pritiscima uspeće da se izbori za svoj put koji vodi na Zapad, u Evropsku uniju, daleko od matuške Rusije. Za Srbiju, nažalost, nema nade.

Zaglavljena u mitomanskim pričama o svojoj veličini, o posebnoj ulozi koju Srbi iz nekog razloga treba da imaju, sa kosturima koji joj svako malo iskaču iz ormara, sa crnom zločinačkom prošlošću koja stiže na naplatu – Srbija pokazuje tužnu sliku države potpuno dezorijentisane u vremenu i prostoru.

Krici i urlici koji poslednjih dana odzvanjaju srpskim javnim prostorom zvuče jezivo, ali ne treba nikog da uplaše – to je samo samrtni ropac velikosrpske zveri.