Piše: Bojan Tončić
Neumrli duh Slobodana Miloševića, ideja da svi Srbi treba da žive u jednoj državi, te propagandni dokazi o ugroženosti Srba i njihove imovine ukazali su se, nakon agresivnih pohoda i poraza diljem regiona, u Crnoj Gori. Pobunile su se i hiljade nezadovoljnih građana koji su ustali jer su im tobož ugrožena prava, između ostalih i da se mole bogu u nekretninama neregistrovane Srpske pravoslavne crkve. Legitimna se građanska pobuna protiv Zakona o slobodi vjeroispovesti pretvorila u “tetejac” – litije (za mlađe: pištolj “Zastave” M-57, kalibra 7,62mm) i verske obrede, urbanu balvan – revoluciju kojom je nastavljeno “događanje naroda”.
Novi nacionalistički pohod
Učestvuju vaspitno zapušteni adolescenti sa stadiona i iz dvorana, nezadovoljnici svih fela, ali i hiljade pristojnih ljudi, pobunjenih protiv Zakona, odnosno njegove popovske interpretacije. Legitimno pravo na protest protiv vlasti i njenih poteza pretvara se u pobunu koja može imati teške, nesagledive posledice.
Priprema i realizacija pobune odvija se na osovini Kremlj-Kalemegdan, a za njeno finale je, po svemu sudeći, Moskva odabrala doček pravoslavne nove godine, za kada je Demokratski front Andrije Mandića zakazao proslavu ispred Skupštine Crne Gore. Razloga za slavlje neće biti, jer bi i pre ponoći moglo da dođe do obračuna. Tokom poslednjih jugoslovenskih ratova “valjda neće” uvek je završavano u krvi. Neće sledeći svetski rat svakako početi u Crnoj Gori, ali je mala balkanska država svakako mesto na kojem se sukobljavaju interesi dve velike sile. Oktobra prošle godine državni sekretar SAD Majk Pompeo boravio je u Crnoj Gori, a u saopštenju izdatom tim povodom posebno je istaknuto da “SAD poručuju da stoje uz Crnu Goru u njenom suprotstavljanju upornim ruskim pokušajima da spreči njen napredak prema evropskim integracijama”. Naglašava se i to da SAD izdvajaju velika sredstva za modernizaciju crnogorske vojske i uvažavaju učešće Crne Gore u sankcijama prema Rusiji.
Juriš u krvavi debakl
Kao i devedesetih u Hrvatskoj, preciznije 1991, zvanični je Beograd, u nakaznoj hegemonističkoj simbiozi vlasti i opozicije, proglasio ugroženost srpskog naroda u Crnoj Gori; dosad je, brzo se zaboravlja, to značilo samo bezglavi juriš u krvavi debakl. Odbrana Srba je te godine i godinu dana kasnije značila monstruozno propagandno ispiranje mozgova, bacanje cveća pred tenkove koji odlaze put Slavonije, rušenje Vukovara do temelja, šešeljevski lov na nesrbe, mobilizaciju i bežanje od pozivara, antiratne proteste, progon navodnih izdajnika i stranih plaćenika. Krajem 2019. i početkom 2020. svedoci smo kontrolisane eksplozije nacionalizma, paljenja crnogorske zastave, vandalizovanja Ambasade Crne Gore predvođenog opozicionim liderom Boškom Obradovićem.
Ima li mesta poređenju sa devedesetim godinama?
Ima, ali ovoga puta niko se neće ubiti između dva stroja mobilisanih oslobađača srpskih svetinja i zaštitnika ognjišta, poput Miroslava Milenkovića na pijaci u Šidu, niko neće dovesti transporter pred Skupštinu, kao što je to učinio rezervista Vladimir Živković, pozivari će dolaziti na adrese sa kojih su odavno negde daleko odselili potencijalni dezerteri, nesuđeni vlasnici PTSP. Od urlatora sa ulica izdvojiće se desperadosi spremni da za nekim novim Arkanom krenu u pljačkaško-koljački pohod, ko zna kada će valjati režimu. Narod teško oboleo od nacionalizma niko neće sprečiti da se bezglavo žrtvuje, ili da mrzi susede do samouništenja. Ni da sanja naplatu dugova i državu po svojoj meri. Pogotovu ako se snovi ostvaruju.
Obračunajmo se sa Crnogorcima
Na platou ispred zgrade u kojoj stoluje predsednik Srbije, ostaće aktivistkinje Žena u crnom, a aktivisti će razviti sačuvani transparent na kojem piše “Za sve poginule u ratu”. Napašće ih novi (ili stari) Dragoslav Bokan (ne bi mu bilo prvi put), možda će debitovati Boško Obradović, Vuk Jeremić i slični.
Dugačak je spisak pojavnih oblika kojima se mahnito proslavlja nacionalistički trijumf nad elementarnom normalnošću i ljudskošću; ko se odluči za javne istupe srbijanskog šefa diplomatije Ivice Dačića nije pogrešio. Budući da Dačić, kao nekadašnji glasnogovornik Miloševićeve Socijalističke partije, personifikuje i proglašenje ugroženosti Srba u Hrvatskoj: “onaj ko je sve što ima stekao u Srbiji ima obavezu da ne ćuti bar po ovom pitanju, a oni koji podržavaju crnogorski režim po ovom pitanju borbe protiv srpskog naroda, mislim da je veliko pitanje da li i dalje treba da imaju srpsko državljanstvo”, izustio je Dačić u nedelju, govoreći o Crnogorcima u Srbiji.
Još malo školskog primera fašizma – kako je pola procenta Crnogoraca zauzelo Srbiju: “Oni su govorili o velikosrpskoj agresiji, a ovde je vladala velikocrnogorska agresija, oni su sa 0,5 odsto vladali Srbijom, od političkih krugova do raznih drugih biznisa i svega ostalog”, izgovorio je šef diplomatije.
Kakav veliki biznis, zabraniti im svaku trgovinu, upis na fakultete, zelenu boju, ulazak u bioskop, eto pravog Srbina na pravom mestu.
U nadmetanju sa predsednikom Srbije koji će dan ranije održati, tvrde preplaćene ulizice, istorijski govor: “Niko vama ne ugrožava nezavisnost, samo nemojte da uzimate srpske svetinje. Mi da ratujemo nećemo, ni da se sukobljavamo sa vama i nemojte da lažete svoj narod da vam je ugrožena nezavisnost. Vi ste ugrozili svetinje koje nisu vaše i koje pripadaju narodu i srpskoj crkvi”, izustio je predsednik Srbije. Dovoljno za krajnji oprez.
Divljanje vaspitno zapuštenih
Istorijski je, valjda, to što neće napasti Crnu Goru, jer, uz loša iskustva iz ranijih ratnih avantura, treba računati na minimalan odziv tviter-junaka srpske nacionalnosti po ovoj hladnoći. Čemu bruka pred Rusima. A već su sazreli uslovi iz Strategije nacionalne bezbednosti, s obzirom na propagandno proglašenje ugroženosti Srba i vlasništva nad bogomoljama koje su tobož srpske, možda Amfilohijeve, ili Irinejeve.
Ne bi trebalo zaboraviti ni povod za ovaj spor, crnogorski Zakon o slobodi vjeroispovjesti ili uvjerenja i pravnom položaju vjerskih zajednica (puni naziv) – a iskrivljena tumačenja u popovskom maniru preplavila su Crnu Goru i Srbiju, SPC je postala politička stranka, a građanima se servira tumačenje koje gotovo da znači zabranu ulaska u crkve i manastire. Brojni ugledni pravnici ocenili su da je Zakon loš, te da će verovatno biti oboren pred Evropskim sudom za ljudska prava (pre toga razmatraće ga crnogorski Ustavni sud). U autorskom tekstu advokati Dušan Ignjatović i Mihailo Pavlović razmatraju pitanja mogućeg uticaja odredaba iz čl. 62, 63 i 64 zakona na pravo na imovinu koje je proklamovano u članu 1 Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. “Ukoliko bi i uspelo da zadovolji kriterijum postojanja javnog interesa, došli bismo do najveće prepreke, a to je pitanje proporcionalnosti mešanja cilju koji se želi postići, odnosno do pitanja da li je postignut pravični balans između proklamovanog javnog interesa i uskraćivanja prava pojedinca, odnosno verske zajednice. Čini nam se da su argumenti da pravični balans nije postignut dovoljno ubedljivi”, ocenjuju Ignjatović i Pavlović.
Apel protiv mahnitosti
Usred obračuna pojavi se neočekivana sila, 88 potpisa (najpre) da minira stvar. Ustali antisrbi iz regiona, šta su Milo Đukanović i, recimo, Miraš Dedejić, naspram tih neprijatelja. Ima čak i Crnogoraca, otvoriće Ivica Staro sajmište.
“Oktobra 2016. Crna Gora je uspela da se odbrani od rusko-srpskog udara. Uspe li novi pokušaj destabilizacije Crne Gore, njegove direktne posledice biće oružani sukobi, gubitak ljudskih života i materijalna razaranja. Stratezi, pokrovitelji, logističari i naredbodavci poslednjeg pokušaja destabilizacije Crne Gore su u Beogradu. To su Srpska pravoslavna crkva, vlasti Srbije i najveće opozicione stranke. I ovoga puta srpske elite konsensualno od vlasti u Srbiji zahtevaju radikalnu reakciju. Upozoravamo da su mehanizmi destabilizacije Crne Gore jedaki onima osmišljenim devedesetih godina prošlog veka. I njihov cilj je isti: zadržavanje Crne Gore pod beogradskim velikodržavnim patronatom najsigurniji je način očuvanja ideje velike Srbije. “Spomenici” takve politike Beograda su genocid, etničko čišćenje i masovni ratni i zločini protiv humanosti počinjeni u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu”, piše u Apelu.
Ljudsko pravo na mržnju
Autori ovog teksta podsećaju na to da “usvajanjem Zakona o vjerskim zajednicama, pripremljenim u saradnji sa Venecijanskom komisijom i usaglašenim sa najvišim evropskim standardima u toj oblasti, Crna Gora menja zakon donešen pre pola veka. Istovremeni, njime se poništava Dekret regenta Aleksandra Karađorđevića iz 1920. godine, kojim je ukinuta autokefalna Crnogorska pravoslavna crkva i u potpunosti zaokružuje državno-pravni okvir Crne Gore. Otuda napadi velikosrpskih nacionalista na Zakon o vjerskim zajednicama, koji je i povod za novi pokušaj državnog udara”, ističe se u Apelu.
Usledila je lavina diskvalifikacija i uvreda, pljuštale su (pljušte i dalje) pretnje i etikete, društvenim je mrežama i portalima defilovao primitivizam, specifičan se smrad širio čaršijom; najglasnije su bile do juče istinski građanski orijentisane javne ličnosti, potpisnicima je pripisano i to da su “za Vučića” koji ih je (autore Apela), takođe, napao. Na društvenim mrežama širila se lepeza atributa, od komunista do kolaboranata, razbijača ovog i onog, ponajviše SPC, trenirali su oskudnu maštovitost glumci, analitičari, funkcioneri stranaka, popovi u civilu, dokoni mrzitelji svega nesprpskog i svega općenito.
Predsednik je održao istorijski govor, čulo se do Moskve, mrak se nije podigao, čemu podsećanje na početak rata u Hrvatskoj. Na granatiranje Sarajeva sa Kalemegdana, na logore u Bosni.
Ko se uostalom još seća pljačke u “Krušiku”?
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR