Srpski Tajvan

Piše: Nikola Samardžić

Visoki kineski zvaničnik izjavio je da je ujedinjenje Tajvana s Kinom „istorijska neizbežnost“ i da će svako ko se tome protivi „smrdeti 10.000 godina“.
     
Na nesreću, pozivanje na predodređenost budućnosti je sa stanovišta nauke debilizam svakog totalitarnog mišljenja.

Verovatno otkriva i poremećaj ličnosti s poreklom u ranom detinjstvu.

Dok i velika Kina i velika Srbija smrde dok otrovnim isparenjima truju planetu, i svaka je budućnost neizvesna.

Mala Kina, Tajvan je, u odnosu na svoju veličinu i ljudske kapacitete, uspešnija i srećnija od velike, Hong Kong traži svoje mesto u brisanom prostoru između britanskog i kineskog kolonijalizma.

Samo Srbija sebe vidi velikom dok, nastavljajući politiku koja je razorila prethodnu veliku državu i sve naše male živote, ukida svoju nezavisnost i mentalni integritet.

„Apelom“, onim zloglasnim, upozorili smo javnost da vlast u Srbiji s podrškom Rusije, crkve i dela srpske i crnogorske opozicije, nastoji da utiče na promenu vlasti u Crnoj Gori, pod lažnim i lažljivim izgovorom da se srpskoj crkvi i „nama“ otimaju svetinje.

Danas je jasnije, da je Apel dobronameran i precizan. Jeste, mobilisao je javnost u Srbiji koja je odgovorila sa istim akterima, i istim porukama koje su proizvele kataklizmu iz devedesetih.

Ali je Apel probudio i političke snage koje su zaustavile pokušaj nekoga tajvanskog scenarija, i, konkretno, nasilja i ubistava.

Odnos prema Crnoj Gori bio je test i za vlast i za opoziciju.

Njihova homogenizacija trebalo je da protekne neprimećeno, idiotskim optužbama iz opozicije da Vučić i Đukanović krizom upravljaju u dogovoru, dok se Vučić strancima pravdao kako on tu ništa ne može da konkretno učini.

Da li je učestvovao u udaru pod pritiskom svoje biološke, socijalne, političke i poslovne svite, to je manje važno od činjenice da Vučić definitivno nije „činilac mira i stabilnosti u regionu“.

To je manje važno i od činjenice da je Srbija u smislu političkog, ekonomskog i društvenog razvoja najzaostalija država u regionu.

Crnogorska kriza razorila je srpsko političko društvo u toj meri da je vlast predala važne ingerencije Rusiji, crkvi i navijačkim grupama. Crnogorska kriza je ogolila i vlast i opoziciju.

U opoziciji su i Vučić, i Dačić, i Vulin, itd., njihovi žalosni dvojnici. Vučić je kadrovskom politikom ponizio svakoga ko smatra da se javne funkcije obavljaju u skladu sa etikom odgovornosti.

Korupcijom je društvu oduzeo svaku snagu i pamet.

Javnost je homogenizovana dok poziva na „istorijsku neizbežnost“ da postanemo pravoslavna džamahirija s političkim korenima u staljinizmu.

Taj koncept budućnosti, u ovom trenutku, ima podršku iste većine koja je na Miloševićevom referendumu 1998. donela faktičku odluku da NATO ne sme ući na Kosovo.

NATO je i na Kosovu, i u Crnoj Gori, ulazi i u Bosnu.

Kolektivno smo nespremni za promene koje su u osnovi u našem najboljem interesu.