Velikosrpski nacionalizam, mrtvac živahniji od grofa Drakule

Piše: Tomislav Marković

U masi informacija kojima smo svakoga dana zasuti, često nam promaknu najvažniji događaji. Tako je nepažljivi konzument dnevnih vesti lako mogao da previdi jedan smrtni slučaj, neobično značajan za Srbiju, a još važniji za zemlje u njenom okruženju.

Naime, ovih dana je otegao papke velikosrpski nacionalizam, ispustio je svoju pokvarenu dušu i otišao đavolu na istinu. To je obducentima postalo jasno tek kad je u Crnoj Gori počelo „događanje vernika“, a Helsinški odbor za ljudska prava pokrenuo tzv. Apel 88 u kojem se zvanični Beograd optužuje za pokušaj destabilizacije Crne Gore, a usput se pominju i “napadi velikosrpskih nacionalista na Zakon o vjerskim zajednicama”.

Vaskolika srpska javnost je prilično jedinstveno skočila na Apel i njegove potpisnike, u dubokom uverenju da tu ne može biti reči o velikosrpskom nacionalizmu, u tome se svi slažu.

Sasvim logično razmišljanje: kad lideri Demokratskog fronta dođu u Beograd avionom Vlade Srbije na konsultacije, dobiju blagoslov od političara i patrijarha da krenu u akciju, a potom pozivaju na otkopavanje oružja, prete da će se u borbu protiv donošenja Zakona uključiti ratnici iz devedesetih, mobilišu „Hristove vojnike“, prete ratom i izazivaju haos i nered – tu se ne može govoriti ni o kakvoj umešanosti Beograda u događaje u Crnoj Gori, niti o velikosrpskim pretenzijama na uređivanje druge države.

To samo mi zlonamerni autošovinisti, kojima se na svakom koraku priviđaju aveti velikosrpskog nacionalizma, učitavamo zle namere poštenjačinama koje samo brane večne principe prava i pravoslavlja.

Avet, halucinacija, prikaza

Zato su svima nama koji haluciniramo o toj nepostojećoj pošasti mudri ljudi očitali lekciju. Vesna Pešić je lepo objasnila šta se desilo s tom himerom: „Taj metafizički virus velikosrpskog nacionalizma koji uvek sedi u zasedi i vreba priliku zastarela je svest i preuveličana opasnost, jer je velikosrpski nacionalizam poražen u ratovima devedesetih”.

Njene reči je doslovno ponovio i politikolog Vuk Velebit: “Moramo da budemo jasni - ne radi se ovde o velikosrpskom nacionalizmu i ekspanzionizmu. Velikosprski nacionalizam je poražen u ratovima devedesetih, a optuživati Srbe za velikosrpski nacionalizam, samo zato što žive van matice, je potpuno pogrešno”.

Uopšte, iz liberalnih, demokratskih, opozicionih krugova proteklih godina često su stizale vesti o porazu, smrti i nestanku te velikosrpske prikaze, a oni koji sumnjaju u njeno iščeznuće optuživani su da su zaglavljeni u devedesetim godinama prošlog veka i da se nepotrebno bave prošlošću, umesto da se okrenu aktuelnim problemima koji, očigledno, nikakve veze sa prohujalim periodom nemaju.

O onoj drugoj, nacionalističkoj strani da i ne govorim: ona ne priznaje da je velikosrpski nacionalizam ikada postojao, već govori o odbrani nacionalnih interesa, objedinjavanju srpskih teritorija, o svim Srbima u jednoj državi kao legitimnom cilju, o tome da su se Srbi samo branili i tome slično.

Strategija odbrane srpskog kulturnog prostora

Ko zna, možda je velikosrpski nacionalizam zaista mrtav, ali tako živahnog mrtvaca svet nije video još od pojave grofa Drakule. Meni se, u mojoj zastareloj svesti, ipak čini da neupokojeno čudovište daje znake života koji nisu ni sitni ni beznačajni. Recimo, u Srbiji je na vlasti ekipa koja svoje postojanje duguje velikosrpskom ratnom projektu.

Predsednik Srbije je mali od palube Vojislava Šešelja, ministar spoljnih poslova je nekadašnji portparol Miloševićeve Socijalističke partije Srbije, ministar vojni je bivši portparol JUL-a Mirjane Marković, predsednica Narodne skupštine je nakadašnja radikalska vedeta, a čitava bulumenta kadrova iz devedesetih je zaposela državne institucije. A svojom politikom svakodnevno pokazuju da se nisu promenili, već zagovaraju iste ideje kao u mladosti.

Nedavno je Narodna skupština usvojila Strategiju odbrane i nacionalne bezbednosti Srbije u kojoj su definisani i prioriteti spoljne politike, to jest „briga o svim Srbima gdje god živeli”, a navodi se i da je „očuvanje Republike Srpske kao entiteta u sastavu Bosne i Hercegovine“ od posebnog značaja za bezbednost i odbranu Srbije. Sreća da je velikosrpski nacionalizam poražen, mogao bi neko iz ovog zvaničnog državnog dokumenta da, ne daj Bože, pomisli kako Srbija ima neke pretenzije na deo teritorije susedne države.

Neupućeni čitalac bi mogao sličan zaključak da izvede i iz Povelje o srpskom kulturnom prostoru koju su potpisali ministar kulture i informisanja Srbije Vladan Vukosavljević i ministarka prosvete i kulture Republike Srpske Natalija Trivić.

Cilj te Povelje je, kako reče ministar, „sprovođenje jedinstvene kulturne politike koja bi trebalo da bude prisutna u srpskom narodu bez obzira na politički format i na državu u kojoj on živi”. Drugim rečima, neće ministarstva kulture država u regionu u kojima Srbi žive određivati kulturnu i obrazovnu politiku za sopstvene građane srpske nacionalnosti, već će to raditi Ministarstvo kulture Srbije. Kažem ja, živahan neki mrtvac.

Veliki Srbi iz vlasti i opozicije

Nije ovakav način razmišljanja stran ni Aleksandru Vučiću. Evo, baš pre neki dan, predsednik Srbije je lepo objasnio crnogorskim vlastima da oni nemaju šta da pregovaraju sa Mitropolijom crnogorsko-primorskom, već dijalog mogu da vode samo sa Srpskom pravoslavnom crkvom (z.p. Beograd).

Što reče Dragan Radulović, izvrstan pisac i predsednik Matice crnogorske, ovo je „gruba intervencija u unutrašnje stvari druge države, jer nije njegovo da u Crnoj Gori određuje dijaloške strane u nekom političkom sporu”. Šta bi tek bilo da velikosrpski nacionalizam nije poražen i krepao, poginuo u ratu, ne smem ni da pomislim.

Svakodnevne uvrede i pretnje na račun susednih država koje stižu od predstavnika vladajuće oligarhije su, po teoriji o upokojenju velikosrpskog projekta, samo nokti i kosa koji rastu mrtvacu.

Neprijateljski odnos prema Kosovu, nemirenje sa nepovratnim odlaskom nekadašnje srpske pokrajine, verovatno je takođe još jedan dokaz da je ideologija koja je dovela do otcepljenja mrtva da mrtvija ne može biti.

Tu se ne zna ko je veći malosrpski antinacionalista – Vučić koji bi da prekraja granice i izaziva sukobe, ili opozicioni Savez za Srbiju koji se zalaže za zamrznuti konflikt sa Kosovom, do nekih boljih vremena kad će nam se otcepljena pokrajina vratiti, valjda bez Albanaca.

Kad je u pitanju odnos prema ratnoj prošlosti, tu se najčešće briše svaka razlika između vlasti i opozicije. Na primer, član Glavnog odbora Demokratke stranke Aleksandar Dikić ovako vidi početak rata u Bosni: „Nezavisna i suverena BiH proglašena je bez saglasnosti Srba, kao konstitutivnog naroda i samo su neki umnobolni očekivali da će izostati očekivana i legitimna srpska reakcija”.

Eto, agresija na BiH, sistematsko istrebljivanje Bošnjaka, masovni zločini i genocid – ispadoše „legitimna srpska reakcija”. Ovakav stav bi mirno potpisali svi funkcioneri Srpske napredne stranke, od Vladimira Đukanovića do Aleksandra Martinovića.

Nepotrebno je napominjati da ovaj negatorski i falsifikatorski odnos prema odgovornosti Miloševićevog režima i njegovih satelita za rat u BiH nema nikakve veze sa velikosrpskim nacionalizmom, jer je dotični poražen, to smo valjda do sada naučili.

'Gde god žive Srbi, to je Srbija'

Nije samo politička elita ogrezla u pansrpske projekte koji bi trebalo da pripadaju prošlosti. Na istoj liniji je i institucija koja uživa najveće poverenje građana, Srpska pravoslavna crkva. Dovoljno je navesti samo jednu izjavu patrijarha Irineja da bi to postalo očigledno.

Na Sajmu knjiga 2017. godine patrijarh je blagoizvoleo izjaviti sledeće: “Gde god žive Srbi, to je Srbija, pa bilo da su u Bosni, u Crnoj Gori ili na drugim mestima”. Naivni posmatrač, neobavešten o pomenutom smrtnom slučaju, mogao bi da zaključi kako je u patrijarhovim rečima sadržana sama suština velikosrpskog projekta. Sreća da je dotični poražen i beživotan, pa o tome ne može biti ni reči.

O odnosu gospode intelektualaca prema potencijalnim srpskim teritorijama i proširenju Srbije detaljno sam pisao u tekstu „Intelektualna elita i dalje sanja veliku Srbiju”, pa da se ne ponavljam.

Da je velikosrpski nacionalizam zaista poražen u ratovima, Srbija bi imala sasvim drugačiji odnos prema njegovim zlogukim plodovima iz devedesetih godina. U slučaju takvog poraza, najviši državni organi, od predsednika i premijerke do najsitnijeg birokratskog šrafa, ne bi negirali genocid u Srebrenici; ratni zločinci ne bi bili proglašavani za heroje i branitelje srpstva; osuđene masovne ubice ne bi držale predavanja, učestvovale na političkim tribinama, stolovale po glavnim odborima stranaka i učestvovale u unutrašnjem dijalogu o Kosovu.

Da je velikosrpski nacionalizam zaista poražen u ratovima, deca bi u školama učila o srpskoj sramoti, etničkim čišćenjima, razaranju zemlje, proterivanju nesrba i genocidu; ne bismo imali poricanje prošlosti na svakom koraku, već bismo u Beogradu imali Muzej žrtava velikosrskog nacionalizma; ne bismo gledali „Ćirilicu“ u kojoj su ispredaju velikosrpske priče i ruga žrtvama genocida u Srebrenici, već bismo na televizijama sa nacionalnom frekvencijom gledali dokumentarce o srpskim zločinima, i to u srpskoj produkciji.

Živi, živi duh velikosrpski...

Nažalost, velikosrpski nacionalizam nije poražen u ratu. Vojni poraz ne znači da je ideologija koja je do rata dovela mrtva, naprotiv. Sve ključne teze velikosrpske ideologije su žive i zdrave, ogromna većina medija nas njima svakodnevno bombarduje. Miloševićeva ratnohuškačka priča je preživela, slika koja danas vlada o prošlosti zapravo je nastala u njegovim propagandističkim kuhinjama.

A velikosrpska ideja živi i dalje, jer nema boljeg sredstva za sprečavanje modernizacije srpskog društva, uređenja države i okretanja ka Zapadu. Silina sa kojom je izbila erupcija anticrnogorske histerije pokazuje da velikosrpski nacionalizam ne samo da nije mrtav, već je u punoj snazi.

Ne umire velikosrpski nacionalizam tako lako, žilava je to biljčica koja opstaje već skoro dvesta godina. A ne može ni da nestane, jer se protiv njega gotovo niko i ne bori, ako izuzmemo malobrojne marginalizovane pojedince i grupe.

Nije ni nemački nacionalizam poražen u Prvom svetskom ratu, uprkos vojnom porazu Nemačke, već tek posle nacističke katastrofe, a taj proces obračuna sa nacionalizmom traje i dalje pod imenom ovladavanje prošlošću.

Jedini vojni sukob u kojem je velikosrpski, a i svaki drugi balkanski nacionalizam, poražen - bio je Drugi svetski rat. Tada su svi nacionalizmi potučeni do nogu, budući da su se u kvislinškom zanosu stavili fašističkom okupatoru na raspolaganje.

Četnike, ustaše, nedićevce, baliste – sve njih je porazio Narodno-oslobodilački pokret na čelu s drugom Titom, kako vojno, tako i na planu ideja. Uspostavljen je poredak na ideologiji antifašizma i bratstva i jedinstva u kojem je nacionalizam bio prokazan kao neprijatelj, a taj poredak je uživao i konsenzualnu podršku građana.

Uprkos neprijateljskom okruženju i potisnutosti na marginu, uprkos tome što je bio sputan snagama državnog poretka, velikosrpski nacionalizam je uspeo da opstane, dišući na slamčicu koju su mu velikodušno doturili pisci i intelektualci.

Potom se osamdesetih godina oslobodio okova, kao Baš Čelik u narodnoj bajci, ojačao, razgoropadio se, zauzeo sva uporišta u društvu, preuzeo državu pod svoje i krenuo u nekoliko krvavih ratnih pohoda.

Ako je velikosrpski nacionalizam uspeo da preživi socijalizam, i da ga nadživi, bojim se da se ne treba istrčavati i pevati mu opelo pre smrtnog časa. Pre će on sve nas da sahrani nego mi njega.