Vlast i opozicija u Srbiji: Ujedinjeni protiv Crne Gore

Piše: Tomislav Marković

Anticrnogorska histerija u Srbiji ne jenjava. Donošenje Zakona o slobodi veroispovesti u susednoj, nezavisnoj i suverenoj državi izazvalo je neviđeni talas mržnje prema Crnoj Gori.

Nebrojeni javni i politički akteri jedva su dočekali da bace koji kamen prema komšijama koje su se mučki otcepile od Srbije i tako nas prepustile same sebi, što nikako ne možemo da im oprostimo. Pošto je očigledno da mi sami sa sobom ne znamo šta bismo počeli.

Uostalom, otkud uopšte građanima Crne Gore pravo da donose zakone koji se ne sviđaju Srbiji?

Budući da je Srbija uzorno uređena država, funkcionalna demokratija sa vladavinom prava, takoreći raj na zemlji u kojem praktično više nema šta da se sređuje i popravlja, naši političari su se odali svom omiljenom sportu – uređivanju susedne države.

Nekad je za te svrhe mobilisana vojska i paravojne formacije, a danas se pribegava znatno oskudnijim sredstvima koja se uglavnom svode na verbalnu artiljeriju.

U rafalnoj paljbi u pravcu "srpske Sparte“ istakli su se jastrebovi vladajuće garniture, na čelu s Aleksandrom Vučićem koji je uvek spreman da vređa i preti, i ministrom spoljnih poslova Ivicom Dačićem koji je zapretio da će preispitati državljanstvo onima koji ne podržavaju agresivnu politiku srpskog režima i SPC prema Crnoj Gori.

Vučić i Dačić su se pokazali kao dobri učenici svojih mentora, Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića, te kao dostojni nastavljači njihove hegemonističke politike koja bi da kroji kapu celom regionu. Kad je to moguće – oružjem, a kad nije – onda bar širenjem histerije i pozivima na prebrojavanje krvnih zrnaca.

Srbija susjede gleda preko nišana

U tom zamešateljstvu srpska opozicija se, po svom starom običaju, odlično snašla, stajući na istu stranu sa vladajućom garniturom i igrajući još jednom unapred izgubljenu igru znanu pod imenom "ko je veći nacionalista".

Najveći deo opozicije shvatio je tekuće događaje kao dogovor Aleksandra Vučića i Mila Đukanovića, budući da su srpska i crnogorska vlast u divnim, harmoničnim odnosima, što bi se reklo – dva oka u glavi. Tu tezu zagovara predsednik Pokreta slobodnih građana Sergej Trifunović, predsednik Socijaldemokratske stranke Boris Tadić veli da "u odnosima između Srbije i Crne Gore dešava se - dogovor između Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića", Savez za Srbiju je izdao saopštenje sa sličnim sadržajem, a tome su se pridružili i brojni akteri javnog i političkog života koji se suprotstavljaju Vučićevom režimu.

Umni političari dali su i raznovrsna objašnjenja ovog teško objašnjivog fenomena koja pomalo podsećaju na teorije zavere, ali šta drugo očekivati od ljudi koji se, na primer, zalažu za zamrznuti konflikt sa Kosovom.

Zanimljivu verziju izložio je Zdravko Ponoš, potpredsednik Narodne stranke Vuka Jeremića: "Njihova strategija je ovo što Vučić radi s Đukanovićem u Crnoj Gori.

Dogovorena igranka podizanja tenzija koje bi Vučić trebalo da smiri, Đukanović da vlast formira sa srpskim partijama koje će instruisati Vučić, onda je to igranka koju bi Vučić igrao s nekim sa severa Kosova." Takva koalicija je teško zamisliva, a i potpuno nepotrebna, ali ko zna, možda su mudri opozicioni političari u pravu. Baš kao što su u pravu kad se bore za kolevku srpstva i najskuplju srpsku reč koja samo čeka da oni dođu na vlast, pa da se hitro vrati u okrilje Srbije.

Ruku na srce, na ovdašnjim političkim scenama ništa nije nemoguće, a čak i najluđi scenariji imaju neku šansu da se obistine, budući da nam je stvarnost odavno nadrealna.

Međutim, u svojim teorijama o uzornim odnosima srpskih i crnogorskih vlasti, o idili koja vlada između Vučića i Đukanovića, naši su eksperti prevideli jednu malu, majušnu, gotovo neprimetnu sitnicu.

Vučićev režim nije u dobrim odnosima ni sa jednom državom u regionu, pa ni sa Crnom Gorom. Tačnije, zvanična Srbija je u svađi sa svim susedima koje mahom gleda preko nišana.

Vučić je pokušavao da uspostavi bolje susedske odnose samo u početku svoje vladavine, ali je od toga brzo odustao, tako da već godinama nastoji da bude u sukobu sa svim državama u regionu – Kosovom, Bosnom i Hercegovinom, Hrvatskom i Crnom Gorom.

Harmonija od mržnje, prijetnji i blaćenja

Koliko su dobri odnosi između Srbije i Crne Gore svedoči činjenica da Aleksandar Vučić nikada nije otišao u zvaničnu posetu Podgorici.

Još više o divnim odnosima govori podatak da Vučić nije dozvolio crnogorskim pravosudnim organima korišćenje većine dokumenata srpskih službi o državnom udaru koji je pripreman 2016. godine u Crnoj Gori.

Usput budi rečeno, za pokušaj državnog udara prvostepeno su osuđeni lideri Demokratskog fronta Andrija Mandić i Milan Knežević, koji uživaju neupitnu podršku u Srbiji, kako od političara tako i od vrh SPC.

Najbliži Vučićevi saradnici već godinama blate Crnu Goru i vlast u toj zemlji.

Državni sekretar predsednika Republike Srbije Nikola Selaković proslavio se izjavom da je Crna Gora "klasična srpska država"; poslanik i član Glavnog odbora Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović pretio je ratom Crnoj Gori, povodom slanja vojnika na Kosovo, a miroljubivo je poručivao da Milo Đukanović mora da bude svestan da će se Srbi dići na oružje, ako bude trebalo; Ivica Dačić je svako malo pretio Crnogorcima da "paze šta rade" i upozoravao: "Znate kakvi su Srbi kad im neko dirne u svetinje"; od pretnji i uvreda koje je ministar odbrane Aleksandar Vulin uputio Milu Đukanoviću mogla bi knjiga da se napravi, a ministar u Vladi Srbije Nenad Popović je još u junu prošle godine upućivao prijateljske poruke tipa: "Đukanović je srpski neprijatelj i prema njemu se moramo odnositi kao prema pravom neprijatelju..." Ovako bi se moglo nabrajati u beskraj.

Malo je čudno da je opozicionim mudracima sve to promaklo, kao što su im promakle nebrojene kampanje Vučićevih medija koji već godinama satanizuju Crnu Goru i Crnogorce.

To nije nikakav izuzetak, jer su na meti Vučiću odanih televizija i tabloida podjednako i Hrvati, Bošnjaci, Albanci, a po potrebi i ostali (Slovenija, Makedonija…). Dobro, ne može čovek baš sve da prati, lako mu promaknu hiljade i hiljade mrziteljskih tekstova o Crnoj Gori, valjda se nekako izgube u masi.

Medijske kampanje protiv Crne Gore su redovna pojava na koju je publika odavno već oguglala. Tabloidi samo čekaju zgodan povod, pa da se svom silinom i agresijom obruše na Crnu Goru. Povodi su na prvi pogled raznoliki, ali imaju zajedničku okosnicu: Vučićevi mediji jednostavno pobesne kad god se Crna Gora ponaša kao nezavisna država, a ne kao privremeno otcepljeni deo Srbije.

Recimo, kad se crnogorski zvaničnici ne slože sa patrijarhovom izjavom kako je položaj Srba danas u Crnoj Gori gori nego u vreme NDH, ili kad Crna Gora glasa za prijem Kosova u Interpol, ili kad pošalje dva vojnika u misiju KFOR-a na Kosovo, ili kad usvoji Rezoluciju o Podgoričkoj skupštini, ili kad srpska državljanka bude uhapšena u Crnoj Gori pod optužbom da je napala sudiju, ili kad Crna Gora pomene da će uvesti Zakon o slobodi veroispovesti kojim bi se državi vratio deo imovine koji sada pripada SPC, ili kad se ne ponaša kao ruska gubernija...

Milogorci i 'srpsko' Cetinje

Dokle ide širenje mržnje prema Crnogorcima najbolje pokazuje to što se rasistički izraz "Milogorci" odomaćio u srpskoj štampi, kao i u nekim intelektualnim krugovima koji i dalje čeznu za malo većom Srbijom.

Na primer, u Informeru se Crnogorci po pravilu nazivaju Milogorcima. Doduše, i Albance uvek nazivaju Šiptarima, Bošnjaci su često balije, a Hrvati ustaše, tako da je tu bar reč o doslednoj uređivačkoj politici.

Možda sve to opozicioni političari ne primećuju zato što i neki nezavisni mediji koji nisu pod Vučićevom kontrolom imaju sličan odnos prema Crnoj Gori, pa se tako na Televiziji N1 mogla gledati emisija "Srpski slikari XX veka" u kojoj je Dado Đurić proglašen srpskim umetnikom.

Ista televizija pozvala je istoričara Čedomira Antića da prokomentariše pomenutu izjavu patrijarha Irineja, pa se tu moglo čuti svašta, na primer: "Osim genocida, koje je NDH objektivno izvršila nad Srbima, Jevrejima i Romima, čitava ideološka matrica NDH se danas primenjuje nad Srbima u Crnoj Gori."

Promaklo je opozicionarima i da je velikosrpski odnos prema susednim narodima integralni deo obrazovne politike u Srbiji.

Tako se u udžbeniku istorije za treći razred gimnazije može pročitati da su Hrvati pokatoličeni, a Bošnjaci poturčeni Srbi, a da su "Crnogorci deo srpskog naroda – etničko poreklo im je srpsko".

Autor ovog udžbenika je Radoš Ljušić, poznat i kao urednik "Enciklopedije srpskog naroda" u kojoj su Crnogorci proglašeni Srbima, crnogorske dinastije Balšići, Vojislavljevići, Crnojevići i Petrovići se nazivaju srpskim, a Cetinje je – normalno – srpski grad.

O desetinama i desetinama intelektualaca, akademika, profesora, pisaca i ostalih uglednika koji Crnogorce smatraju Srbima, a Crnu Goru srpskom prćijom da i ne govorimo.

Možda je sve navedeno deo dogovora između Vučića i Đukanovića, ali je to ipak malo verovatno. Jer ako je satanizacija Crne Gore i njihove vlasti u Vučićevim medijima deo tog dogovora, onda je logično zaključiti da postoji nekakav dogovor i između Vučića i drugih političkih ličnosti koje su redovna meta njegovih tabloida, kao što su Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boško Obradović i svi ostali lideri opozicije. Ili za njih ta logika ne važi?

Strateg, pokrovitelj, logističar i naredbodavac

Biće ipak da teorije zavere nisu baš najmudriji pristup za odgonetanje političke, a ni bilo koje druge realnosti. Verovatnije je da su stvari upravo onakve kakve izgledaju – zvanična Srbija je u katastrofalno lošim odnosima sa svim državama u regionu (tu ni Crna Gora nije nikakav izuzetak), na čemu sve režimske snage rade predano i samopregorno.

U takvoj situaciji svaka opozicija s pola mozga bi gradila prijateljske odnose sa susedima, tražila saveznike u srodnim partijama i organizacijama, trudila se da pokaže kako je drugačija od aktuelnog naprednjačko-socijalističkog režima i kako će, čim dođe na vlast, promeniti iz korena pogubnu politiku svađanja s komšijama.

Umesto toga, oni takođe udaraju na komšije, brinu za večito ugroženo srpstvo, pačaju se u pitanja nezavisne države, stavljaju nacionalni princip iznad principa državnog suvereniteta i pokazuju neverovatnu ideološku sličnost sa naprednjacima i socijalistima.

I onda im je kriv tzv. Apel 88 zato što im je postavio ogledalo. U Apelu, između ostalog, stoji: "Strateg, pokrovitelj, logističar i naredbodavac poslednjeg pokušaja destabilizacije Crne Gore je zvanični Beograd, odnosno vlasti Srbije, Srpska pravoslavna crkva i najveće opozicione stranke."

A onda opozicione vedete na to krenu sa dobro znanom retorikom u kojoj se prepliću komunistička propaganda, Kominterna, VMRO, ustaše, Josip Broz Tito, Ante Pavelić i ostali elementi zavereničkih teorija. Izgleda da su se prepoznali u tekstu, baš kao i Vučić.

U mrklom mraku pobrojanih činjenica ipak postoji jedna svetla tačka: najzad su vlast i opozicija našli zajednički imenitelj, što je do sada delovalo nemoguće.

Pošto su i jedni i drugi veliki protivnici srpskih podela, a ideologija koju zagovaraju počiva na dogmi o svesrpskom jedinstvu, za obe strane je ovo istorijski trenutak. Samo sloga Srbina spasava, a ništa tako ne može da ujedini naizgled zavađene protivnike kao mržnja prema zajedničkom neprijatelju.

Prava je šteta što je Crna Gora članica NATO-a, pa nema uslova da najnovije srpsko ujedinjenje bude krunisano jednim lepim ratom, kao što je to bio slučaj onomad, kad smo poslednji put dostigli ovako visok stepen nacionalnog jedinstva.