Pređi na sadržaj stranice
Uživo/Online Uživo
Vremenska prognoza

Ratni zločinac, najvjerniji čitalac Petera Handkea

| Postavio/la: Antena M | Izvor: Al Jazeera

Ratni zločinac, najvjerniji čitalac Petera Handkea

Piše: Tomislav Marković

Čim je Peter Handke dobio Nobelovu nagradu za književnost i simpatije prema genocidu, Srpska radikalna stranka, koja deli neke njegove stavove, odmah je podnela inicijativu da Vlada Srbije štampa sabrana dela novopečenom nobelovcu. Prođe neko vreme, Vlada ni mukajet, pa je Vojislav Šešelj, osuđeni ratni zločinac i ljubitelj lepe književnosti i mrtvih Bošnjaka, 12. decembra priupitao premijerku Srbije šta bi s nihovom kulturnom inicijativom. Šešelj je predlog za unapređenje srpskog izdavaštva obrazložio potrebom da Srbija izrazi zahvalnost velikom prijatelju Srbiju te da za taj izdavački poduhvat premijerka "Ana Brnabić, ministar kulture Vladan Vukosavljević i ministar prosvete Mladen Šarčević moraju što pre da reaguju i angažuju najbolje izdavačke kuće i izdvoje sredstva, ako ne druga, onda iz budžetskih rezervi".

Šešelj je dodao da je sad pravi trenutak za ovakav potez, jer se podigla "kuka i motika nepismenih i polupismenih srpskih neprijatelja i ljudi koji uopšte ne čitaju knjige", a koji su protestovali u Stokholmu tokom dodele Nobelove nagrade te zabranili Handkeu dolazak u Sarajevo i Prištinu. Premijerka je i tada ostala nema na vapaje zločinca koji voli da čita Handkea, kao i na njegove predloge da se kompleti sabranih dela austrijskog, a našeg nobelovca poklanjaju školskim bibliotekama, kako bi deca od malih nogu naučila da u Srebrenici nije bilo genocida, da su oba masakra na Markalama izmišljotina, a da je "velika Srbija" samo običan bauk, uprkos činjenici da je to Šešeljev neostvareni životni ideal.

Handke, prijatelj srpskih radikala

Prođe neko vreme, niko u javnosti ne pominje radikalsku inicijativu, pomislio sam da od toga neće biti ništa. Handke ionako nije bio prijatelj Srbije, već Slobodana Miloševića i njegovog zločinačkog režima, na suprotnoj strani od svega što u Srbiji nešto vredi, od svih građana koji su se borili protiv balkanskog kasapina i njegove zlikovačke kamarile. Srbija ne duguju Handkeu nikakvu zahvalnost, naprotiv, ako neko treba da mu bude zahvalan, to je upravo SRS, na čelu sa vojvodom Šešeljem.

Handke je 2008. godine podržao njihovog kandidata na izborima, Šešeljevog zamenika Tomislava Nikolića, a tom prilikom je posetio i centralu SRS-a u Zemunu, o čemu je opširno izveštavalo njihovo partijsko glasilo Velika Srbija. Tokom posete predsedničkom kandidatu Nikoliću, Handke je izvoleo izjaviti: "Nikada u životu nisam glasao u Austriji, nikada u životu nisam glasao ni u Francuskoj. Ali, da imam srpsko državljanstvo, danas bih u Srbiji glasao za Tomislava Nikolića." S obzirom da je 1999. godine dobio pasoš tadašnje Savezne republike Jugoslavije, ne znam šta ga je sprečilo u korišćenju biračkog prava.

Šešelj i SRS nisu našli za shodno da se Handkeu za političku podršku oduže izdavanjem njegovih sabranih dela o svom trošku, jer očigledno njihova ljubav prema književnosti zna za granice, pošto su navikli da svoje političke ideje i inicijative ostvaruju preko tuđih buđelara. Kad, pre neki dan, pojavi se ministar kulture u Skupštini Srbije po službenoj dužnosti, a Aleksandar Šešelj, sin ratnog zločinca i poslanik SRS-a, zaskoči ga pitanjem šta bi s izdavačkom inicijativom, kukajući usput kako se pare dele i šakom i kapom izdajnicima iz nevladnih organizacija, izrodima i ostalim neprijateljima srpskog roda, dočim čitalačka publika gorko jeca jer nema priliku da čita sabrana dela osvedočenog prijatelja svih Srba u jednoj državi.

Podobni i nepodobni nobelovci

Ministar Vukosavljević je odmah utešio Šešelja mlađeg, s kojim ga spaja isti književni ukus: "Čekao sam da potpišemo ugovor, pa da to objavimo, a dobra vest je da je Ministarstvo kulture i informisanja obezbedilo sredstva i postiglo dogovor sa jednim našim uglednim izdavačem za štampanje sabranih dela Petera Handkea. Biće odštampana ove godine i, Bože zdravlja, pojaviće se na Sajmu knjiga u Beogradu."

Sabrana dela desetina drugih nobelovaca neće biti štampana o državnom trošku, jer to očigledno nije u nacionalnom, a još manje u književnom interesu Srbije, budući da ti belosvetski pisci nisu učinili ništa za Srbiju, nisu čak ni negirali genocid, niti su pisali panegirike Miloševićevim malim gebelsima, nisu se rugali majkama Srebrenice, a nije im palo na pamet čak ni da dovedu u pitanju divljačko granatiranje Dubrovnika.

Uopšte, ispostavilo se da su ti književni nobelovci neozbiljan svet, na koji Vlada Srbije ne može da računa, pa zato ni oni ne mogu da računaju na sredstva iz budžeta. A oni kojima su već prevedene i štampane brojne knjige treba da budu zahvalni što smo ih, u svojoj naivnosti, pripustili u srpsku kulturu, da nam tu rovare i podrivaju borbenu gotovost.

Vojvoda i književnik, braća blizanci

Eto, Srbija je došla dotle da joj kulturnu politiku kroji osuđeni ratni zločinac. Što nije ni nepošteno, jer su ovakvu Srbiju i stvorili kreatori zločinačke ideologije iz akademskih i intelektualnih krugova, uz političku i artiljerijsku podršku Miloševića, Šešelja, Jugoslovenske narodne armije i dobrovoljačkih bandi. Tako su se u istoj kulturnoj čorbi našli pisac Golmanovog straha od penala, Užasa praznine, Kaspara i Detinje povesti i autor poznatih remek dela kao što su Lažljiva haška pederčina Džefri Najs, Podmukli galski picopevac Žak Širak ili Smežurano kengurovo mudo Kevin Parker. Na prvi pogled nespojivo, a već na drugi – sve se slaže i poklapa. Jer, neće Handkeu biti štampana sabrana dela zbog većine njegovih čisto literarnih knjiga, već samo zbog onog dela opusa u kojem se bavio ratom i Srbijom, stajući na stranu zločinaca.

A nisu ni Šešelj i Handke toliko različiti kao što izgleda. Evo, recimo, jedan od njih dvojice je svojevremeno izjavio, povodom Srebrenice: "Meni se čini da je to bio osvetnički akt srpske strane. Nije da bih ga osuđivao, ali ga ne mogu ni bezrezervno odobriti." Nije lako pogoditi ko je od njih dvojice autor ovih besramnih reči, kojima se, zapravo, ne osuđuje, već odobrava genocid. Liči na nešto što bi Šešelj lako mogao da izjavi, a zapravo je reč o delu intervjua koji je Handke dao za desničarski časopis Ketzerbriefe 2011. godine.

Taj intervju otkrili su Vahidin Preljević i Alida Bremer, u njemu Handke otvara dušu i bez zazora se ruga majkama Srebrenice, pa kaže:  "A te takozvane Majke Srebrenice... Njima ne vjerujem ni riječ, ne vjerujem ni u njihovu tugu. One su samo odvratna kopija Majki Buenos Airesa." A što bi verovao majkama Buenos Airesa? Otkud odjednom takva velikodušnost? Zašto bi uopšte verovao bilo kojoj majci kojoj su ubili sina? Ako ne veruje da je u Srebrenici počinjen genocid, svim dokazima uprkos, zašto onda ne bi poricao i holokaust? Čemu ta selektivnost u poricanju zločina? Možda samo zato što poricanje Srebrenice neće uticati na književnu slavu i pažnju javnosti kojom hrani džinovski ego, dok bi negiranje holokausta vodilo u potpuno izopštenje iz društva?

Zbunjivanje mladih rodoljuba

Ministarstvo kulture Srbije postavilo je sebi krupan zadatak, pitanje je da li će uspeti da ga obavi kako valja i dolikuje. Rok za objavljivanje Handkeovih sabranih dela je kratak, Sajam knjiga nije tako daleko kao što se čini, a treba prevesti silne knjige izuzetno plodnog autora. A tu se javlja problem i sa knjigama koje su već prevedene, pogotovo sa onima koje su posvećene Srbiji i srpstvu. Ako, recimo, Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju bude objavljeno bez ikakvih dodatnih napomena i objašnjenja, mlade generacije čitalaca, pogotovo onih koji naginju Srbskoj časti i sličnim organizacijama, biće potpuno zbunjene.

Na početku svog putopisa Handke veli: "Pre svega su ratovi bili razlog zbog čega sam hteo u Srbiju, u zemlju takozvanih agresora." Svaki mladi srpski rodoljub će se zapitati zašto takozvanih, pogotovo deca slavnih srpskih dobrovoljaca, Arkanovih i Šešeljevih. Roditelji su im lepo pričali kako su u aprilu 1992. godine prešli Drinu i ubijali i pljačkali sve pred sobom, a sad, po Handkeu, ispada da se sve to nije dogodilo, možda Srbija čak nije ni učestvovala u ratu. Kome dete da veruje – ostarelom ocu ili nobelovcu? Ne treba zbunjivati mlade srpske duše i unositi u njih nepotrebne nemire, jer bi to u njima moglo da izazove pogubna defetistička raspoloženja, a onda ništa od novog ratnog pohoda.

A to je tek početak, sličnih mesta u knjizi ima na pretek. Na drugom mestu Handke piše o fotografijama iz srpskih konc-logora koje se pojavljuju u zapadnoj štampi: "Ako na fotografiji lica jedne žene koja roni suze Close Up iza žica logora prepoznajem poslušno praćenje uputstava fotografa Internacionalne novinske agencije izvan logorske žice, i ako čak u načinu kako se ta žena očajnički drži za žicu, vidim nešto što joj je trgovac slika prethodno pokazao?"

Mladi čitalački um će sad biti potpuno zbunjen, jer ispada da su nekakvi logori za Bošnjake zaista postojali u Bosni, samo naš pisac ne veruje da je u njima bilo baš tako strašno, sve su to namestili i montirali lažljivi zapadnjački mediji. S druge strane, domaći izvori uporno negiraju postojanje bilo kakvih konc-logora, nikad čuli za Omarsku, Keraterm, Trnopolje... I kome dete da veruje: srpskim medijima ili proslavljenom svetskom piscu, pritežaocu Nobelove nagrade?

Otkud sumnja u granatiranje Dubrovnika?

Ili, na primer, kad Handke piše o tekstu jedne izveštačice sa fronta koja se bavila fudbalskim klubom Crvena zvezda, a nobelovac, vešt čitalac između redova, veli: "Reč je bila, bar za onog ko je to pažljivo pročitao, o zatvorenom lancu denuncijacija, sa pravom minom na kraju: klub je – to u svakom slučaju zna međunarodna štampa – već dugo povezan sa 'ozloglašenim banditom i ratnim ubicom Arkanom' i nije se, iako to rukovodstvo kluba tvrdi, od njega distancirao." Kako ovo da shvati mladi čitalac rodoljubnog usmerenja? Za njega je od ranog detinjstva Arkan bio heroj, vođa Zvezdinih navijača, odakle je regrutovao dobrovoljce, zbog njega je mladac i postao "zvezdaš", a sad ispada da ne treba pominjati ime slavnog komandanta uz ime njegovog voljenog kluba. To je preveliko iskušenje i za iskusnije čitaoce, a kamoli za junošu koji se dohvatio Handkea samo zato što su mu stariji rekli da je to veliki srpski prijatelj.

Nije ni to najgore, ima kod Handkea mnogo gorih mesta koja mogu potpuno da poremete mladu rodoljubivu dušu. Pogotovo što nobelovac voli da se gradi naivan i da postavlja naizgled retorička pitanja poput sledećih: "Šta se to zaista dogodilo sa Dubrovnikom? Zar je stari prelepi gradić na dalmatinskoj obali tada, u ranu timu 1991. godine, zaista bombardovan i mitraljiran? Ili je na njega – mada je i to strašno – samo sporadično pucano? Da li su se možda objekti na koje se ciljalo nalazili iza debelih gradskih zidova, a reč je bila samo o zalutalim projektilima? Namernim ili slučajnim, koji se nisu mogli izbeći (mada je i to dovoljno strašno)?"

Pa dobro, zar tom prokletom Austrijancu, koji se predstavlja kao srpski prijatelj, baš ništa nije sveto? Hajde što ne veruje majkama Srebrenice, to je svakom srpskom patrioti razumljivo i blisko, ali otkud mu pravo da sumnja u našu slavnu vojsku, u naše vojne stratege i taktičare? Pa nije ratni pohod na Dubrovnik bio neka gerilska improvizacija, već ozbiljna, dobro organizovana ratna akcija jedne od najvećih vojnih sila u Evropi. I sad se našao jedan civil, nekakvo piskaralo, koje slobodno vreme ispunjava štrikanjem kao neka seka Persa, da dovodi u pitanje vojnu veštinu naših najboljih oficira. Šta zamišlja taj Handke? Da je bolji poznavalac ratovanja od naših slavnih generala Veljka Kadijevića i Blagoja Adžića? Koga je uopšte taj pisac u životu ubio? Lako je pisati, ali hajde ti lepo uzmi pušku u ruke pa raspali po civilima, da te vidim. Jedan je Edička Limonov, daće srpski Bog da i njega Nobelov komitet pogleda.

Mržnja prema ostatku svijeta

A tek kad nobelovac počne da se divi uličnoj prodaji benzina u plastičnim flašama, kako želi "da takva vrsta punjenja potraje što duže", da veliča siromašku ponudu na pijaci i kaže kako je "samog sebe uhvatio u želji da odsečenost ove zemlje – ne, ne rat – još potraje; da potraje nepristupačnost roba i monopola sa Zapada i ostalog belog sveta". Bojim se da će na tom mestu svako Srpče koje želi moćnu Srbiju sposobnu za nove osvajačke pohode, a ne siromašnu zemlju koja jedva sastavlja kraj s krajem – baciti Handkeovu knjigu u đubre.

Ukoliko Handkeove knjige ne budu snabdevene neophodnim objašnjenjima, strahujem da bi njihov efekat na rodoljublje srpske mladeži mogao da bude potpuno suprotan od onog koji priželjkuju ministar kulture i osuđeni ratni zločinac. Možda još nije kasno da ministar Vukosavljević odustane od svoje namere. A pošto je već izdvojio novac iz budžeta, neka ga iskoristi za neki izdavački poduhvat koji bi u mladim srcima razgoreo ljubav prema otadžbini i mržnju prema ostatku sveta. Umesto Handkeovih, mogao bi da štampa sabrana ili bar odabrana Šešeljeva dela.

Kod vojvode je bar sve jasno, a on je pritom dokazao svoj patriotizam aktivnim učešćem u udruženom zločinačkom poduhvatu i time se preporučio za vaspitača omladine. Na kraju, naslovi njegovih knjiga govore sami za sebe: Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije, Razaranja srpskog nacionalnog bića, Suočavanje sa haškim inkvizitorima, Ubistvo mafijaškog premijera Zorana Đinđića, Ubica Slobodana Miloševića Patrik Robinson, Đavolov šegrt zločinački rimski papa Jovan Pavle Drugi, Antihristov namesnik zlikovački rimski papa Benedikt Šesnaesti, Na junačkim rukama kroz srpsku Boku, Uporna odbrana srpstva, Srpski narod i novi svetski poredak... Zato apelujem na Ministarstvo kulture: ne dozvolimo da nam omladinu odgajaju kojekakvi sumnjivi nobelovci! Prepustimo taj odgovorni posao ratnim zločincima!

Komentari

блуз из боке которске,

Какви су другосрбијанци спин мајстори, умотавају у обланде све и свашта, баратају са уобичајеним предрасудама и када то искомбинују са својом аутошовинистичком имагинацијом добијемо "уколико књиге не буду снабдевене са адекватим објашњењима, ефекат ће бити лош!!!" Надај се НИН-овој награди, земљаче

блуз из боке которске,

Повезивати Шешеља са српством и са Хандкеом не само да није добронамерно него је изразито злонамерно.

Ostavi komentar

0/300