Neizlečivost

Piše: Svetislav Basara

Afera „otimanje srpskih svetinja u Crnoj Gori ne jenjava“. Naprotiv. Usložnjava se.

Evo, recimo, preksinoć se po prestonoj kasabi i nahijama pronese vest da je „zbog pogoršanja situacije u regionu“ Vučić sazvao sednicu saveta za Nacionalnu bezbednost na kojoj su pozvane uglavnom personae dramatis koje decenijama udarnički rade na pogoršavanju svih zamislivih situacija (imena poznata redakciji).

Posle sednice – ako je uopšte održana – nije usledilo nikakvo saopštenje, sve je prepušteno slatkoj jezi.

Saspens, bato. Drž’te se drž’te, karadušmani. Sprem’te se sprem’te, četnici. Pa ko se navata na bućkalo, navatao se.

Moja je malenkost onomad uturila svoj potpis na Apel 88, ne u odbranu zakonika Mila Đukanovića, nego u najboljem interesu Srbije (i SPC) dibidus svesna da džaba kreči jer dok se ne naredi odozgo – onog gore odozgo, ne ovog dole odozgo – ne postoji sila koja bi Srbiju i SPC skrenula sa puta samoubilačke mitomanije.

U toku je Bog sami zna koji po redu (jalovi) pokušaj da se istorijski tokovi – trenutno u fazi pedale gasa sa skinutom daskom – vrate u pretkosovski status quo, onakav kakvim ga je naslikao Pantelija Srećković.

Da bi se ponovo suverena Crna Gora vratila u okrilje majčice Srbije, potrebno je mnogo više od reprize svojevremenog nosanja svetačkih kivota, potrebna je, da kažemo, repriza Sarajevskog atentata i Prvog (poslužio bi i treći) svetskog rata.

Politika zvaničnog Beograda je jasna: nema nikakvih revizionističkih aspiracija prema Crnoj Gori. Lepo zvuči.

Ali kad je to pa zvanični Beograd vodio srpsku politiku.

Stvarni gospodar Srbije, nezvanični Beograd, Beograd mutlaka i musafirhana – onaj koji puca sad u Franca Ferdinanda, sad u Đinđića – naprosto ne odustaje od projekta „zaokruživanja srpskog lebensrauma“ koji za rezultat uvek donosi dalju devastaciju Srbije.

Oduvek je strategija nezvaničnog Beograda bila podnarednička, sada je spala na kaplarsku, što znači da će proizvesti još veće rasulo, mada izgleda da veće ne može biti.

Ovako to otprilike stoji. Budući da se na nasilničko ponašanje prema verskim zajednicama (s dobrim razlogom) popreko gleda u neprijateljskom spoljašnjem svetu, majke velikorsrpske invencije su došle na ideju da posao deinstalacije crnogorske nezavisnosti obavi crnogorska Mitropolija.

A kako? Tako što će neprestano izazivati – i po „srpskim zemljama“ širiti – nestabilnost iz koje će (verovatno i hoće) proizaći neki pičvajz, neko „rušenje“, nešto što će restaurirati nešto što nikada nije ni postojalo.

Sada dolazi trenutak za „pravni lek“, tipa – zar se „otimanje srpskih svetinja“, nije, za promenu, moglo rešiti na redovnom sudu – ipak ovo nije 45 – ali ne, nema leka, pa to ti je.