U Srbiji urla laž, a istina šuti

Piše: Tomislav Marković

Međunarodna organizacija Human Rights Watch objavila je izveštaj za 2019. godinu, a jedan deo tog dokumenta posvećen je suđenjima za ratne zločine u Srbiji. U izveštaju se navode brojne zamerke na račun pomenutih suđenja: ona se odvijaju izuzetno sporo, ne postoje adekvatni resursi niti ozbiljan program zaštite svedoka, a najgore je pomanjkanje famozne političke volje da se ratni zločini procesuiraju. Kaže se da je i dalje mali broj visoko rangiranih zvaničnika optužen i osuđen, a navodi se i ono malo što je konkretno urađeno.

U septembru je Viši sud u Beogradu osudio pripadnika Jedinice za specijalne operacije na osam godina zatvora zbog silovanja Bošnjakinje u junu 1992. godine u Brčkom. U pitanju je Nikola Vid Lujić, koji je i ranije osuđivan za slično krivično delo. Isti sud je osudio i osam bivših pripadnika srpske policije, nekadašnje Jugoslovenske narodne armije i paravojnih jedinica na ukupno 47 godina zatvora za zločin počinjen u selu Lovas 1991. godine, odnosno za ubistvo 28 hrvatskih civila. Osuđen je bivši pripadnik Vojske Republike Srpske na četiri godine zatvora zbog ubistva jednog bošnjačkog civila i zbog pokušaja ubistva još dva civila 1992. godine u Bosanskom Petrovcu. U pitanju je Milan Dragišić, a žrtva je bio njegov prvi komšija Asim Kavaz.

Zataškavanje krvave prošlosti

Isti sud osudio je bivšeg oficira Vojske Jugoslavije Rajka Kozlinu na 15 godina zatvora za ubistva najmanje 31 albanskog civila u selu Trnje na Kosovu u martu 1999. godine, ali je oslobodio Kozlinovog nadređenog Pavla Gavrilovića. Sud je tvrdio da se ne može dokazati da je Gavrilović naredio "da ne sme biti preživelih". U izveštaju se pominje da su tokom 2019. godine održavana suđenja osmorici bosanskih Srba, bivših policijskih oficira, koji se terete za ubijanje 1.313 bošnjačkih civila iz Srebrenice u selu Kravica.

Poenta čitavog izveštaja je govor glavnog tužioca haškog Mehanizma Serža Bramerca na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, u kojem je izrazio zabrinutost što se osuđeni ratni zločinci u Srbiji, ali i drugim bivšim jugoslovenskim republikama, smatraju herojima, što ih političari glorifikuju i što je rašireno poricanje zvaničnika da su se dogodili ratni zločini. Bramerc je ukratko ocrtao u čemu se ogleda glavni problem Srbije, što je vidljivo i u suđenjima za ratne zločine pred srpskim sudovima. Čak i kad neko bude osuđen, kao u slučaju Lovasa, iza te presude kriju se zataškavanja i neodgovorno postupanje.

O tome je precizno govorio Fond za humanitarno pravo, nakon donošenja presude: "Tokom postupka izvedeni su dokazi koji ukazuju na odgovornost komandanta 2. brigade, pukovnika Dušana Lončara, koji je izdao naredbu za napad na Lovas u kojem je, pored ostalog, naveo da se selo očisti 'od stanovništva koje je neprijateljski nastrojeno'. Nakon te Lončareve naredbe, u Lovasu je ubijeno 22 civila. Međutim, Tužilaštvo za ratne zločine do danas nije procesuiralo ni Dušana Lončara, niti bilo kog od pripadnika JNA u lancu komandovanja. Protiv Lončara je Fond za humanitarno pravo još 2016. godine Tužilaštvu za ratne zločine podnelo krivičnu prijavu, za koju do danas nema informacija da li je Tužilaštvo za ratne zločine po njoj postupio."

Zločin je preporuka za javnu funkciju

Srpski sudovi uporno odbijaju da dovedu komandni kadar u vezu sa ratnim zločinima, čak i kad neko bude osuđen, obično su u pitanju neposredni izvršioci, kao da je reč o nekim slobodnim strelcima koji su delovali na svoju ruku, a ne o udruženom zločinačkom poduhvatu iza kojeg je stajala Miloševićeva država. Suđenja za ratne zločine u Srbiji odvijaju se kao od bede, silom prilika, kao ustupak međunarodnoj zajednici i tom mrskom svetu koji ne dozvoljava lokalnim rodoljubima da praktikuju svoje tradicionalne običaje, u koje spadaju i masovna silovanja, proterivanja nesrpskog stanovništva, etnička čišćenja i genocid. Da se pitaju samo Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin i ostali pripadnici političkog krila ratnog profiterstva, u Srbiji nikakvih suđenja za ratne zločine ne bi ni bilo.

Otuda ne čudi što je, primera radi, Fond za humanitarno pravo pre skoro dve godine podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine Svetozara Andrića, nekadašnjeg komandanta Birčanske brigade Vojske RS-a, a kasnije i načelnika Štaba Drinskog korpusa Vojske RS-a, da se taj slučaj još uvek nalazi u predistražnoj fazi. Za sve to vreme Andrić, kog Fond za humanitarno pravo optužuje za progon 10.000 Bošnjaka iz Zvornika i osnivanje logora Sušica, obavlja funkciju zamenika predsednika Opštine Novi Beograd Aleksandra Šapića. A Šapiću, predsedniku partije SPAS, to nije smetalo da najavi kako će se Andrić naći na listi njegove stranke na predstojećim parlamentarnim izborima. I tu nema ničeg nelogičnog, čak ni ako se ispostavi da je Andrić kriv – jer u Srbiji ratni zločin nije neizbrisiva mrlja koja zločinca stavlja van političkog života, već delo kojim se treba ponositi, preporuka za javnu funkciju.

Masovne ubice kao ugledni građani

Kad je u pitanju odnos prema prošlosti i ratnim zločinima srpskog režima, tu nema nikakve razlike između vlasti i većeg dela opozicije. Njihov odnos prema mračnim devedesetim godinama varira od negiranja, zataškavanja, prikrivanja tragova, poricanja, pa sve do otvorenog slavljenja ubica i njihovih zločina. A najčešće je njihov stav prema ratno-zločinačkoj prošlosti mešavina svih pomenutih elemenata. Niko od njih ne priznaje da je u Srebrenici počinjen genocid, niti da je Srbija izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu.

Vlastodršci su osuđene ratne zločince koji su odslužili kazne unapredili u ugledne građane, stranačke funkcionere, heroje koji su branili srpski narod. Zato vladajući političari nikada ne govore o onome što su njihovi intimni junaci zaista radili, ne pominju ubijanje civila, spaljivanje kuća, proterivanje i otimačinu, izbrisali su hladnjače i masovne grobnice iz sećanja, pa šminkaju krvavu stvarnost premazujući je veselim bojama kičerskog rodoljublja. Njihovi mediji glorifikuju ubice, njihovi novinari intervjuišu Radovana Karadžića i ugošćuju u TV studijima Vojislava Šešelja, koji se ruga žrtvama Srebrenice; njihovi intelektualci falsifikuju prošlost, prećutkuju masovne zločine i sanjaju snove o teritorijalnim proširenjima Srbije; njihovi izdavači štampaju memoare ratnih zločinaca u kojima nema ni reči o zlodelima koja su počinili; njihovi domovi kulture, biblioteke i druge kulturne institucije organizuju promocije ubicama.

Za razliku od ratnih zločinaca, koji su prave medijske zvezde, malobrojna suđenja za ratne zločine ne uživaju nikakvu pažnju režimskih medija. Strategija poricanja proteže se na celokupno društvo, pokriva sve aspekte, upregnuti su svi mogući resursi da istina o počinjenom zlu ne bi došla do većeg dela javnosti, kako bi većina građana ostala u uverenju da su Srbi uvek i svuda bili samo žrtve.

Zašto ne čujemo glas preživjelih

Na primedbe iz nevladinog sektora zašto se osuđenim masovnim ubicama poklanja medijska pažnja i otkud oni u javnom životu, predsednik Vučić, premijerka Ana Brnabić i ostali državni funkcioneri uvek imaju isti ljutiti odgovor: "Odslužili su svoju kaznu i sad su slobodni ljudi, niko ne može da im zabrani da nastupaju u javnosti..." Pravo pitanje za predsednika, premijerku i ostatak družine, koja živi luksuzno na naš račun, glasi: A gde su žrtve? Zašto njih nema u srpskim medijima? Zašto ne čujemo glas preživelih, nevinih ljudi, kojima je naneto nemerljivo, neiskupljivo zlo? Zašto u vodećim srpskim medijima nikada nismo čuli, recimo, samo jedno svedočanstvo preživelih iz Srebrenice, ili bar jedan njegov delić? Recimo ovaj sa suđenja generalu Radislavu Krstiću:

"Pošto se smračilo, jedan od njih je ušao. Imao je vrlo dugu bradu, tamne naočare za sunce, imao je vrlo dugu kovrdžavu kosu, i on je bio prvi koji je otvorio vatru iz automatske puške na nas, i mislim da su dvojica ili trojica odmah pali... Čim se to desilo, bacio sam se na zemlju i pao sam, i odmah poslije toga je nastao haos... Dok sam bio u skladištu, pucali su iz svih vrsta oružja. Prvo su pucali iz pješadijskog oružja, automatskih pušaka. Onda su prestali to raditi. Onda su pucali oko pola sata, onda su se malo odmorili, i onda je slijedila nova serija pucanja. Onda bi bacali ručne bombe kroz prozor, i bombe su padale na dva ili tri metra od mene. Mogao sam osjetiti eksplozije, detonacije, i kao rezultat toga, bio sam povrijeđen malim šrapnelom od tih bombi. I tako sam ranjen, povrijeđen sam, ali sam se osjećao dobro. Ljudi su počeli vrištati, bilo je strašno. Teško je za mene da to opišem. Nisam nikad vidio tako nešto ni u jednom horor filmu koji sam gledao. To je bilo gore od bilo kog filma. I to je trajalo cijelu noć, s kratkim prekidima... Otvarali su vatru iz protivavionskog oružja, koje je bilo postavljeno na asfaltnom putu, iz 'zolja' također. Sve što sam vidio je neka vrsta munje koja izlazi iz oružja. Metak koji me je pogodio došao je iz, vjerujem, pješadijskog oružja, ali nisam siguran. Pogođen sam iznad desnog koljena..."

Živjeti s čudovištem

To je samo jedan mali deo samo jednog svedočanstva o zločinima srpskih snaga, a ima ih na desetine hiljada. Tako je u stvarnosti izgledalo ono što lažljive patriote nazivaju odbranom vekovnih ognjišta, borbom za nacionalne interese i herojskim delima. Za njih je pokolj nevinih junački podvig. Kada bi građani Srbije imali priliku da na mejnstrim medijima, umesto ratnih zločinaca, gledaju i čitaju jeziva svedočanstva njihovih žrtava, ne bi trebalo dugo da se lažna slika o prošlosti promeni i da poricanje postane nemoguće. Međutim, za istinu nema mesta u srpskom društvu, ogrezlom u kulturu zločina i poricanja, istina je proterana na marginu i proglašena neprijateljem srpskog naroda. Ono što je Bertold Breht 1933. godine pisao Nemačkoj, danas bi se moglo poručiti Srbiji:

U tvojoj kući
Urla laž.
A istina
Mora da ćuti.

Nema u srpskom društvu volje da se prizna gorka istina, niti da se zamoli za oproštaj. Zato je najnoviji izveštaj Human Rights Watcha nalik prethodnom, a i sledeći će biti slični. I sve to u srpskoj javnosti prolazi mirno, neprimetno, uz sveopštu ravnodušnost, kao da je reč o nečemu sporednom, a ne o tome da se gotovo čitavo društvo pretvorilo u jatačku družinu najgorim primercima ljudskog roda. Dogodilo se ono što je još 1991. godine video mudri Radomir Konstantinović – navikli smo se na život sa čudovištem:

Živimo u svetu (ako je to život) u kome čudovišno postaje prirodno, a prirodno čudovišno. Zbog toga nam čovečnost, kad se sretnemo s njom, izgleda kao nestvarna; ali zbog toga čudovište, tako sveprisutno, jedva da primećujemo. Živeti sa čudovištem, to znači ne primećivati ga, ne videti čudovište kao čudovište.

Ili, još gore: videti čudovišta kao nacionalne heroje, idole mladih, uzorne modele čiji svetli primer treba slediti. Dok se i sami ne pretvorimo u zveri.