Aneksiona kriza

Piše: Aleksandar Sekulović

Histerična i prljava kampanja protiv Crne Gore približava se svom vrhuncu i ubrzo će, ako se nešto vanredno ne dogodi, doći do tačke posle koje više nema povratka.

Na takav zaključak upućuju kako bolesni fanatizam učesnika ove kampanje tako i činjenica da je u njoj ostvaren maksimalni nivo srpske homogenizacije i mobilizacije – od predsednika republike, vlade i svih ministarstava i ministara, od vrha do dna crkvene hijerarhije, političkih stranaka vlasti i opozicije, nacionalnih intelektualaca, tabloida, školske i studentske omladine i svih drugih koji žele da učestvuju u ovom šovinističkom takmičenju.

Njima se, nažalost, pridružuju i neki tobože nezavisni i građanski intelektualci koji svojom sholastičkom debatom o imovinskim pitanjima i o tome da li je starija crkva ili država, kokoška ili jaje, da li su anđeli muškog ili ženskog pola, odvraćaju javnost od toga da uvidi šta se u suštini događa.

Svojom stupidnom pričom, koju im je podmetnula srpska kontraobaveštajna služba, da je reč o verbalnom ratu dogovorenom između „dva diktatora“ Vučića i Đukanovića, oni stvaraju dimnu zavesu iza koje je u toku užurbana priprema paravojnih formacija spremnih da ulete u Crnu Goru u dogovorenom trenutku.

 Ton ovoj otvorenoj agresiji daje sam predsednik Vučić jer se njegovo cinično pitanje „Što, da nećete da nas bombardujete?“ može razumeti kao poruka klerofašistima u Crnoj Gori da krenu u odlučujuću akciju jer se Zapad, navodno, saglasio sa aneksijom Crne Gore.

Ponovo je na delu Miloševićevo podlo licemerje da „Srbija nije u ratu“, iako su svi njeni resursi maksimalno angažovani, i ponovo se glumi „nemešanje u unutrašnje poslove“ druge države uz preteće poruke o „tragičnoj“ sudbini srpske manjine i to u državi za koju se kaže da u njoj nema Crnogoraca, da su tu naciju izmislili komunisti i da su svi oni Srbi, što Amfilohije Radović dokazuje činjenicom da se u Crnoj Gori „rađaju i volovi“ pa se ne zovu Crnogorci.

Neskrivena je namera klero-fašističkog Demokratskog fronta da vlast u Crnoj Gori osvoji na isti način kako su to uradili fašizam u Italiji i nacizam u Nemačkoj. 

Taj recept je vrlo jednostavan: najpre se stvori totalni haos u državi a zatim se fašizam i nacizam predstave kao jedina snaga koja će, čim dođe na vlast, odmah smiriti situaciju i vratiti mir i red u društvu.

Pre dolaska na vlast fašisti i nacisti su bili ubedljiva manjina u ovim dvema zemljama ali su agresivne bande skvadrista u Italiji i jurišnih odreda (Strurmabteilung) u Nemačkoj svojim uličnim nasiljem, batinanjem Jevreja i političkih protivnika, paljenjem sedišta sindikalnih organizacija, pljačkom, ubistvima i masovnim nemirima, stvarili atmosferu opšte nesigurnosti i straha u kojoj su se ljudi plašilo da izađu iz kuće.

Kada je celo društvo postalo umorno od tog terora i kada je ekonomija počela da trpi ozbiljne štete, onda su svi rezignirano zaključili: „Dajmo im vlast, samo neka se vrati mir“.

Izraz te rezignacije i političke kapitulacije bili su mandat koji je kralj poverio Musoliniju za sastav vlade i 37,4% Nemaca koji su svoj glas dali Hitleru na izborima jula 1932. godine.

Istu taktiku primenjuje srpski klero-fašizam u Crnoj Gori. Putem masovnih protesta u kojima učestvuje i veliki broj Srba i navijačkih skupina iz Srbije i BIH, crtanja srpskih zastava, usvajanja deklaracija, nuđenja velikih svota novca policajcima i drugim predstavnicima vlasti da se javno pridruže protestu, ide se na stvaranje kolektivnog osećanja da je manje zlo predati vlast klero-fašistima nego živeti u stanju permanentne nesigurnosti.

Amfilohije Radović kaže da će litije i molebani odmah prestati čim vlada povuče Zakon o slobodi veroispovesti, odnosno da će trajati sve dok vlada ne kapitulira pred njegovim ultimatumom. U tom trenutku uspon Demokratskog fronta na vlast biće samo tehničko pitanje.

Ako bi nekim slučajem ovaj pakleni plan bio uspešno ostvaren, nastupili bi crni dani i sto godina samoće i za Srbiju i za Crnu Goru. Prva akcija klero-fašizma bila bi sazivanje nove „Podgoričke skupštine“ koja bi izglasala prisajedinjenje Srbiji.

U nastalom totalnom mraku glavna zabava bila bi lov na „srpske izdajnike“ i na sve koji se osećaju kao Crnogorci. Ukidanje televizije N1 je samo bledi nagoveštaj onoga što će se dogoditi na medijskom i političkom planu.

Tada će biti sasvim svejedno da li će se predsednik republike zvati Vučić ili Šešelj ili vlastoljubivi Amfilohije Radović, da li će premijer biti Ana Brnabić ili Miša Vacić, da li će ministar spoljnih poslova biti Dačić ili Andrija Mandić a ministar rata Vulin ili Milan Knežević, dok će ministar unutrašnjih poslova svakako biti Nebojša, svejedno da li „doktor“ Stefanović ili „Zemunac“ Medojević.

Poslednji je trenutak da se Srbija osvesti i odustane od svojih imperijalnih planova i ambicije da anektira Crnu Goru i „izađe na more“. Poslednji je trenutak! Pitanje je samo ko može da zaustavi ovo ludilo.

(autor je potpredsjednik Saveza antifašista Srbije)