Molebani i litije: Na putevima je njihovim pustoš i rasap

Za Anrenu M piše: Tomislav Marković

U Crnoj Gori, Srbiji i Republici Srpskoj već nedeljama traju protesti protiv Srpske pravoslavne crkve. Hiljade građana se okupljaju i mirno demonstriraju protiv ove navodno verske organizacije koja se ponaša kao država u državi. Građani su dugo trpeli crkveni zulum, strpljivo su čekali da se namesnici Hristovi dozovu pameti i Božjih zapovesti, ali je na kraju dara prevršila meru, pa su morali da izađu na ulice i zatraže od država u kojima žive da već jednom stanu u kraj nadobudnom kleru.

Građane iritira to što SPC već decenijama ne plaća porez (patrijarh Irinej se time čak i hvali), a zgrće enormne sume novca. Prema proceni od pre nekoliko godina, SPC godišnje zarađuje oko 140-150 miliona evra, što će reći da samo po osnovu PDV-a svake godine utaji oko 30 miliona evra. I tako već 30 i kusur leta. Kad se sve sabere, ispada da je jedna od najprofitabilnijih firmi u našim krajevima oštetila državne budžete za skoro milijardu evra.

Tim novcem trebalo je da budu građene škole, bolnice, domovi za nezbrinutu decu, narodne kuhinje – umesto da se troše na besne episkopske automobile o kojima vernici mogu samo da sanjaju. Demonstranti se pitaju kako je moguće da postoji neka organizacija koja okreće toliki novac, a nikome ne polaže račune, te čemu služi pravna država i da li je uopšte ima. Ukoliko poslovanje SPC ne bude uvedeno u legalne tokove, građani prete da će i oni krenuti za primerom pravoslavnih kabadahija i prestati da plaćaju porez.

Oteta svojina, pravoslavna svetinja

Građanima generalno ide na živce odnos crkve prema imovini, a najveće moralno zgražavanje izazvao je slučaj Fate Orlović iz Konjević Polja, koju su srpske snage predvođene Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem, sa blagoslovom sveštenstva, zajedno sa sedmoro dece proterale iz mesta u kom je živela. Njenog muža Šećira i preko 20 članova njene porodice srpski vojnici su pobili. Kad se Fata posle rata vratila u Konjević Polje u svom dvorištu je zatekla srušenu kuću i – sveže sagrađenu pravoslavnu crkvu. Izgleda da SPC ne poznaje baš najbolje zakone o privatnom vlasništvu, ili se rukovodi idejom da je sve što pravoslavci otmu – njihova legitimna imovina.

Orlović je godinama vodila pravnu bitku, bila je izložena pretnjama smrću i zastrašivanjima, da bi na kraju Sud za ljudska prava u Strazburu presudio da bespravno podignuta crkva bude uklonjena do 1. aprila ove godine. Za sve te godine, gotovo četvrt veka, SPC nije pokazivala nikakvu želju da ispravi nepravdu koju je nanela nesrećnoj ženi, niti da poštuje pravo privatne svojine. Zbog svega toga građani su ogorčeni i zahtevaju da se SPC konačno stavi u okvire zakona, te da ova organizacija bude ravnopravna sa svim drugim akterima društva. Zakon je jednak za sve, on mora da važi i za SPC, poručuju građani.

Seksualni zlostavljači i kadioci genocida

Demonstranti su zgroženi brojnim slučajevima seksualnog zlostavljanja, pogotovo maloletnika, od strane crkvenih velikodostojnika. Sve takve slučajeve vrh SPC je zataškao, a državni funkcioneri i pravosudni sistem, umesto da pomognu žrtvama i da raskrinkaju zlotvore, stavili su se na stranu zlostavljača. Građani od države traže pravdu za seksualno zlostavljanu decu i pitaju se kakva je to država koja dozvoljava klericima da siluju dečake.

Građani su posebno kivni zbog uloge crkve u ratovima devedesetih. Umesto da pozivaju na mir i ljubav, crkveni velikodostojnici su se odali ratnom huškanju, podmazujući svetim mirom Miloševićevu ubilačku mašineriju. Sa blagoslovom pravoslavnih jereja vršena su etnička čišćenja, progoni, masovna ubistva i genocid nad pripadnicima nesrpskih naroda.

Episkop Vasilije Kačavenda je pozdravio Mladićev ulazak u Srebrenicu, mitropolit Amfilohije je zločinku Biljanu Plavšić, koja nije žalila da pogine polovina svih Srba, nazivao Kosovkom devojkom; za mitropolita je majka Radovana Karadžića „majka devet Jugovića“, episkop Filaret je otvoreno podržavao četničkog vojvodu i ratnog zločinca Vojislava Šešelja, a u Republici Srpskoj uspostavljena je tokom rata prava simfonija paradržave i crkve. O jedinstvu crkvenih i svetovnih vlasti svedoči i izjava mastermajnda genocida Radovana Karadžića iz 1994. godine: "Naše sveštenstvo je prisutno u svim našim razmišljanjima i odlukama, a glas Crkve se sluša kao glas najvišeg autoriteta".

Prinošenje ljudskih žrtava lažnom božanstvu

Teško je pobrojati sva nepočinstva crkvenih glavara, a što je najgore – niko od njih se nikada nije pokajao za zločinstva iz tog mračnog doba, već su i dalje ostali na istim ideološkim pozicijama. Njima nije bilo žao nijednog nevinog deteta ustreljenog snajperom u Sarajevu, nijednog starca koji je završio u hladnjači i masovnoj grobnici, nijednog civila koji je streljan u Srebrenici – jer su oni ubijani u ime lažnog božanstva kojem se vladike klanjaju: Srpstva i Velike Srbije. “Interesi srpske crkve, srpske države i srpskog naroda (onakvi kakvim ih tumači SPC) bili su jedini razlozi zbog kojih je pravoslavni Srbin mogao ‘zakonito’ da ubija i da pri tome ne strepi od Sudnjega dana”, citiraju građani Milorada Tomanića iz knjige “Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj”. I još: “Država je za Srpsku pravoslavnu crkvu bila važnija od pojedinačnih ljudskih sudbina, pa makar se one brojale i hiljadama. Zato su episkopi smirivali duhove u Srbiji, a u Hrvatskoj i Bosni pozivali na nastavak rata sve do ostvarenja njihovog sna o sjedinjenim srpskim državama”.

Kad je Ratko Mladić osuđen u Hagu na doživotnu robiju, patrijarh Irinej je tu presudu nazvao đavoljim delom. A šta njegova svetost misli – kakav će biti Božji sud nad Mladićem? Da ga Bog neće možda nagraditi za opsadu Sarajeva, za srebrenički genocid, za konc-logore po Bosni, za istrebljenje Bošnjaka u Podrinju? Da li možda patrijarh mni da je i Hitler radio po Božjoj volji? Šta patrijarh misli: kako će njemu Bog suditi kad za to dođe vreme? Zar se Boga ne boji kad hvali i slavi neljude, ubice, koljače, ukoljice što su krvlju nevinih oskrnavili zemlju, krvlju koja za pravdom vapije do neba? Tako može da govori samo neko ko božjeg straha nema, jer u Boga ne veruje.

Širenje mržnje

Građani su revoltirani zbog neprestanog širenja mržnje kojem pribegavaju crkveni velikodostojnici. Patrijarh Irinej koristi svaku priliku da napadne homoseksulace, tvrdeći da je homoseksualnost bolest koju treba lečiti, za Crnogorce tvrdi da su Srbi i elitni deo srpskog naroda, Albance smatra narodom bez kulture, Bošnjake potomcima svetog Save itd. Mitropolit Amfilohije pripadnike islama smatra lažnim ljudima sa lažnom verom, tvrdi da su prostorom Crne Gore u prošlosti vladale dve pošasti – poturčenjaštvo i brozomora, o Crnogorcima kaže da su komunistička i Đilasova kopilad,  izjednačava ih sa volovima i vređa kako mu padne, poplave u Evropi je proglasio Božjom kaznom zbog pobede Končite Vurst na Evroviziji, za Paradu ponosa veli da je parada srama i moralnog smrada, širi strah od nekakvih „evropskih pederskih lobija“, a na sahrani Zorana Đinđića nije se libio da lešinarski izjavi kako je premijera ubila bratska mržnja.

Iz njegovih izjava prosto vrca Hristova ljubav, pa čak i iz molitvi. Tako se molio za upokojenje Vlade u Skupštine, prizivajući im smrt. Povremeno se služi i kletvama, kao da je nekakav vrač, a ne hrišćanski episkop. Evo tipičnog primera: „Ko ne bio veran jednojezičnoj, jednokrvnoj Rusiji, dabogda živo meso od njega otpadalo, bio proklet tri puta i 3.000 puta od mene”. Mitropolit je kletvu uputio 2014. godine, na predstavljanju knjige "Vratiti se Rusiji" Leonida Rešetnjikova, ruskog obaveštajca koji je u to vreme bio na čelu Ruskog instituta za strateška ispitivanja, a koji je povezivan sa pokušajem državnog udara u oktobru 2016. godine.

Sve navedene, a i mnoge druge antihrišćanske rabote, poput proglašavanja četničkog koljača Mace za sveca i rehabilitacije fašističkih saradnika, dozlogrdile su građanima, pa su krenuli na demonstracije kako bi poslali jasnu poruku državi da takvo ponašanje više neće trpeti.

Doduše, samo u mašti.

Vernicima ne smetaju crkvena nepočinstva

U ovoj našoj tužnoj stvarnosti, građanima i vernicima ništa od navedenog ne smeta. Vernike ne revoltira što im crkva otima pare iz džepova, što ne plaća porez i nikome ne polaže račune, ne smeta im kad SPC sagradi hram u otetom dvorištu Fate Orlović, ne smeta im što episkopi siluju dečake, ne iritira ih što su sveštenici blagosiljali ubice i kadili ratnim zločincima, ne tangira ih govor mržnje najviših predstavnika crkve... Na sve to građani ne daju ni pet para, jer to očigledno smatraju normalnim i poželjnim ponašanjem Hristovih slugu.

Građani su masovno izašli na ulice da bi poništili Zakon o slobodi veroispovesti, da bi branili svetinje koje niko ne otima (valjda one koje je Amfilohije uknjižio na sebe, kao da ih je on gradio), da bi pokazali kako je takva mrziteljska crkva jača od sekularne demokratske države. Tek kad su prebogati episkopi, mitropoliti i ostali crkveni glavari pozvali na molebane i litije za nekretnine – tek tad su građani osetili potrebu da protestuju, pre toga im ništa nije smetalo od silnih nepočinstva njihovih vladika i sveštenika. Za svoje bogougodne litije imaju podršku najcrnjih krugova iz Beograda, svih onih koji su neumorno radili na propasti i prolivanju tuđe krvi.

Reprizno buđenje naroda

Stigla im je podrška čak i od Miloševićeve ratnohuškačke perjanice Milijane Baletić, koja se odnekud povampirila namirisavši krv. Ona je svo to činodejstvovanje koje se predstavlja kao veliki hrišćanski događaj nehotice nazvala pravim imenom. Veli Milijana, obraćajući se studentima Pravnog fakulteta koji podržavaju vaskoliko Amfilohijevo srpstvo: „Velika je čast u svojoj biografiji imati upisano da ste se podigli, bili probuđeni deo naroda, onda kada su vam napali koren, vertikalu, sve ono što je sveto u vašemu rodu, sve ono što se hiljadu godina nizalo kroz naše vitezove, umnike i mučenike koji su nam svojim životima ostavili ovde zemlju da znamo da je srpska”.

Buđenje srpskog naroda, probuđeni deo naroda – to je frazeologija koja je korišćena tokom Miloševićevog pohoda na apsolutnu vlast na masovnim, dobro organizovanim mitinzima (fali samo Vitezovićevo događanje naroda, ali i to odjekuje u rečima Milijane Baletić), a cilj tog buđenja i homogenizacije naroda bila je priprema za rat, za osvajanje svih navodno srpskih zemalja i njihovo objedinjavanje u jednu teritoriju. Koren, vertikala, rod, vitezovi – sve je to deo iste retorike iz tih davnih vremena „Odjeka i reagovanja“ koja su ponovo oživela.

A ključna poruka se krije na kraju govora – srpska zemlja, to je glavna ideja celog ovog zamešateljstva. Kako lepo onomad reče generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković: „Crna Gora je klasična srpska država“. A patrijarh Irinej dometnu kako je „narod Crne Gore srpskog porekla“, a „Crnogorci su Srbi iz Crne Gore. Kao što postoje Šumadinci, Vojvođani, Ličani, Bosanci, Hercegovci, tako postoje i Srbi Crnogorci”. Suvišno je pominjati da krajeve u kojima žive sve navedene podvrste Srba patrijarh i ostali poklonici kulta božanstvenog Srpstva smatraju integralnim delovima srpske države, od kojih su se neki, nesrećnom igrom istorijskog slučaja, našli van Srbije. Logika njihovih preosveštenstava je jasna: Gde su eparhije SPC, tu su srpske zemlje!

Na putevima je njihovim pustoš i rasap

Sve je to davno opisao jedan nepopularan autor u jednoj knjizi koju i crkveni velikodostojnici i njihova pastva slabo čitaju. Zove se Biblija, zanimljivo štivo, vredi ga bar prelistati. Kaže Propovednik, komentarišući događaje u Crnoj Gori i Srbiji: “Sve je mučno, da čovek ne može iskazati; oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati”. A onima koji predvode verno stado u provaliju jedan još nepopularniji autor, prorok Isaija, ovako poručuje:

“Gle, nije okraćala ruka Gospodnja da ne može spasti, niti je otežalo uho Njegovo da ne može čuti.

Nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogom vašim, i gresi vaši zakloniše lice Njegovo od vas, da ne čuje.

Jer su ruke vaše oskvrnjene krvlju i prsti vaši bezakonjem; usne vaše govore laž i jezik vaš izriče opačinu.

Nema nikoga da viče za pravdu, niti ima da se pre za istinu; uzdaju se u ništavilo, i govore laž; začinju nevolju, i rađaju muku.

Platno njihovo nije za haljine, niti će se oni odenuti svojim poslom; posao je njihov bezakonje i u rukama je njihovim nasilje.

Noge im trče na zlo i brze su na prolivanje krvi prave; misli su njihove bezakonje; na putevima je njihovim pustoš i rasap.

Put mirni ne znaju, i na putevima njihovim nema pravde; načinili su sebi krive staze; ko god ide po njima, ne zna za mir.

Zato je sud daleko od nas, i pravda ne dolazi do nas; čekamo videlo, a ono, eto mrak; svetlost, a ono hodimo po tami.

Pipamo kao slepci zid, kao oni koji nemaju očiju pipamo; spotičemo se u podne kao u sumračje; u obilju smo kao mrtvi.

Ričemo svikoliki kao medvedi, i jednako učemo kao golubice; čekamo sud, a njega nema, spasenje, a ono je daleko od nas.

Zato sud odstupi natrag, i pravda stoji daleko; jer istina pade na ulici i pravda ne može da prođe.

I istine je nestalo, i ko se uklanja od zla, postaje plen”.