Beogradske litije: Odbrana svetinja kletvama, mržnjom i Ratkom Mladićem

Piše: Tomislav Marković 

Ustala je Srbija u Crnoj Gori, ali ni matica nije ostala ravnodušna. Beogradski mediji sipaju salve ubojitih reči u pravcu „srpske Sparte“, sa nacionalnih frekvencija stižu poruke bratskog rasizma, a štampani i online mediji se utrkuju ko će objaviti više tekstova u odbranu srpskih svetinja u susednoj državi koje su u isključivom vlasništvu Srpske pravoslavne crkve (SPC), jer ona na njih nema tapiju.

Mladi ljudi zadojeni verom otaca svojih ne zadovoljavaju se medijskom artiljerijom, u studentima vri junačka krv Obilića i svih devet Jugovića, pa zato svoju podršku mitropolitu Amfilohiju i vernom narodu izražavaju organizujući skupove podrške ispred crkve svetog Marka u Beogradu, odakle nakon govorancija kreću u litiju, da bi na kraju sve krunisali molebanom.

Na tim skupovima gostuju viđeni članovi društva, nadaleko poznati po svom pravoslavnom blagočešću i blagodejaniju, držeći govore u kojima sve vrvi od hrišćanske ljubavi, tolerancije prema bližnjem i pravoslavne terminologije. Nije se živa crkva projavila samo u Crnoj Gori, ima i kod nas živih hrišćana! Pogotovo petkom uveče, kad se okupe u organizaciji Studentskog kluba Pravnog fakulteta, studenata Univerziteta u Beogradu, kao i drugih studentskih organizacija.

Čedomir Antić u miroljubivom ratu

Svojim upečatljivim nastupom na jednom ovakvom skupu posebno se istakao Čedomir Antić, doktor istoričeskih nauka, poznat po knjizi Istorija Republike Srpske, u koautorstvu s Nenadom Kecmanovićem, gde je povest manjeg bh. entiteta započeo od kamenog doba. Antić se za nastup pripremao u emisiji „Ćirilica” kod Milomira Marića, gde je pokazao fotografiju crnogorskog ambasadora u Srbiji i pozvao građane da ga napadnu gde god ga vide, u skladu sa Hristovom zapovešću: Udri bližnjeg svog, a ako je u pitanju crnogorski diplomata – slobodno ga zatuci!

U istom duhu je govorio i pred okupljenim vernicima ispred crkve svetog Marka, blago povišenim glasom koji je povremeno prelazio u histeričnu vrisku. Antić je prvo obznanio da su on i demonstranti „ovde u jednom modernom, mirnom i miroljubivom, pravednom ratu“, što je istorijski presedan, budući da ljudska povest ne zna za mirne ratove, jer oksimoronski spojevi uglavnom upućuju na nešto nepostojeće (na primer – drveno gvožđe). Kad već poziv četničkog vojvode Andrije Mandića saborcima iz ratova devedesetih, „Hristovim vojnicima“, da iskopaju oružje nije uspeo, Antić je tu da mirno ratuje.

Potom se poslužio svojim stručnim znanjem, rekavši da „nema istorije bez nacije“, a pošto „Milove sluge istoriju nemaju, hoće da unište naš narod i da mu zabrane prošlost“. Crnogorci su se sigurno iznenadili saznanjem da nemaju istoriju i prošlost, ali takvi su naši istoričari, od njih čovek uvek sazna nešto novo i dotle neviđeno, pogotovo kad se malo zanesu i postanu histeričari.

Kletve i proklinjanja

Kao i svaki pravi srpski rodoljub, Antić je najviše kivan na domaće izdajnike, na te „bivše komuniste, bivše demokrate, bivše ljude koji Srbiju optužuju zato što je Milo Đukanović ustaša“. Tim otpadnicima od vere, potpisnicima tzv. Apela 88, među kojima je i autor ovih redova, Antić je poručio isto što je sa studentskog protesta pre 25 godina poručio „onima koji su izdali Krajinu“, citirajući vladiku Rada (bar on tako veruje): „Bog vas kleo, prodani izrodi, Bog vas kleo dok vam je kolena!“.

Obuzet rodoljubivim zanosom i patriotskom mržnjom prema svakom ko malo drugačije misli, Antiću se sve pomutilo u glavi, pa je pogrešno citirao Njegoša i malo ga pobrkao sa epskom poezijom. Stihovi iz Gorskog vijenca koje je želeo da navede potiču iz monologa vladike Danila i zapravo glase: „Bog vas kleo, pogani izrodi, što će turska vjera među nama?“. Nije ni prvi stih baš najbolje pogodio, ali drugi je skroz omašio, jer je zapravo hteo da citira Lazarevu kletvu, u kojoj knez proklinje sve koji neće doći u Kosovski boj. Stih zapravo glasi: „Rđom kap'o dok mu je kolena“.

Bez obzira na nepouzdanost Antićevih citata, njegova poruka je jasna: sve koji ne misle kao on i njegova grupa samozvanih zaštitnika vere, treba istrebiti. Kako drugačije tretirati te dehumanizovane „bivše ljude“? A ni istrebljenje pripadnika islama nije loša ideja, kad već rodoljubi kreću u „miroljubivi rat“. Mogao je istoričar da citira i neku drugu hrišćansku poruku, nešto iz Jevanđelja, na primer Hrista: „Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe“, ili „Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu“, ali to ne bi bilo u duhu pravoslavlja i odbrane svetinja. Uopšte, taj Hrist je precenjen, a njegove pouke su potpuno neprimenljive u praksi, zato bi ga najbolje bilo izbaciti iz pravoslavlja, da ne smeta.

Beogradski sindikat: Dogodine na Cetinju

Istaknut nastup imao je i Feđa Dimović, advokat i član hip-hop grupe „Beogradski sindikat” koja se onomad proslavila optuživanjem premijera Zorana Đinđića za kriminal, potom pevanjem u slavu svih mogućih militarnih formacija, a u poslednje vreme hitom „Dogodine u Prizrenu“. Dimović je okupljenoj omladini objasnio šta nam je najprešnije: „Umesto podeljene, potrebna nam jedna i nedeljiva Srbija”, a potom je razradio tezu: „Crna Gora kao na Mojkovcu opet brani Srbiju, našu crkvu, naše Kosovo, Republiku Srpsku i celu Evropu, koja je zaboravila svoje vrednosti i skrenula sa svog puta”. Pozivi na nacionalnu homogenizaciju zvuče nekako poznato, kao da smo ih već negde čuli, recimo krajem osamdesetih kad se Miloševićeva armada spremala za agresiju i osvajanje teritorija.

Ta reperova nedeljiva Srbija izgleda obuhvata i neke susedne države (Kosovo i Crnu Goru) i jedan deo BiH – Republiku Srpsku. Poziv na jedinstvo podrazumeva ostrakizam prema drugačijem mišljenju, što će reći – prema mišljenju kao takvom: svi treba da misle isto što i Feđa, a pošto on ne ume da misli, to neće biti težak poduhvat za vaskoliko srpstvo.

Reper je upozorio na opasnost koja preti svetinjama: „Hoće manastire da pretvore u kockarnice i poslastičarnice”. To je, naravno, presna laž, demantovana do sada stotinu puta, ali u borbi za svete ciljeve, svetinje, pravoslavlje i hrišćanstvo sva su sredstva dopuštena. A kršenje Božje zapovesti “Ne svedoči lažno na bližnjega svoga” spada u redovne aktivnosti branitelja svetinja, obično u formi širenja lažnih vesti.

Čemu inače sveti ciljevi ako u pokušajima da ih ostvarimo ne možemo malo da se opustimo i svojim najnižim strastima prepustimo, od kojih su neke ubilačke i opasne po okolinu? Sudeći po Dimovićevim ideološkim stavovima koji su Srbe doveli do propasti, sledeći hit Beogradskog sindikata zvaće se „Dogodine na Cetinju“.

Crnogorci i Makedonci su - Srbi

Kad smo već kod lažnih svedočenja, na skupu podrške odbrani svetinja odmah posle Dimovića pojavila se vedeta Miloševićevg ratnohuškačkog novinarstva Milijana Baletić, poznata po „objektivnim“ izveštajima sa dubrovačkog i vukovarskog ratišta. Doduše, i u Bosni joj je objektivno izveštavanje išlo od ruke, pa je tako u maju 1992. godine ubistvo više od 40 civila u Mostini kod Čajniča predstavila kao da su Bošnjaci pobili Bošnjake. Potvrdu svoje teze pronašla je u razgovoru sa predsednikom opštine Duškom Kornjačom, koji se danas nalazi u bekstvu od zakona, jer je optužen za ratni zločin.

Baletić se u duhu nostalgično vratila u svoju mladost, pa je okupljenima retorikom iz tog doba poručila da je „velika čast u svojoj biografiji imati upisano da ste se podigli, bili probuđeni deo naroda”. Potom je probuđenom delu naroda objasnila da Crnogorci ne postoje, govorila je i o „srpskim državama na prostorima Balkana“, tu je uvrstila i Makedoniju koja je „stara Srbija“ (Makedonci su, naravno, Srbi), samo su zli komunisti zabranili Srbima da se zovu svojim časnim imenom u drugim srpskim državama.

Za to nesrećno rasparčavanje srpskog naroda na fragmente i dronjke krivi su Kominterna i Vatikan koji nam rade o glavi. Ovom prilikom zelena transverzala, masoni, iluminati i Marsovci nisu pomenuti, ne zna se zašto. Masa je oduševljeno klicala govornicima, najviše Milijani Baletić, podržavajući hrišćanske istine koje im je isporučila, a potom je započela litija u kojoj su, na putu do Vlade Srbije i Vaznesenjske crkve, vernici skandirali poznati pravoslavni poklič „Ratko Mladić“.

Vuk Branković po stoti put među Srbima

Bilo je sijaset sličnih prepodobnih, bogobojažljivih i hristoljubivih ispada na beogradskim litijama. Recimo, na poslednjem okupljanju, 7. februara, prisutnima se obratio Željko Čurović, predsednik Saveza Srba iz Crne Gore, koji je desetak dana ranije sastavio spisak nepodobnih Crnogoraca koji žive u Srbiji i pozvao državu da ih pohapsi i procesuira, optuživši ih da su deo „crnogorske agenture“. Odazvao se čovek pozivu ministra spoljnih poslova Ivice Dačića da se krene u obračun sa vajnim „agenturama crnogorskih službi“, valjda se nada nekoj funkciji. Posle Čurovića pred vernicima je nastupio urednik desničarskog Srbin.info Centra Dejan Petar Zlatanović sa zapaženom komičarskom tačkom.

Zlatanović je publikumu objasnio sledeće: „Brankovići su svi oni koji iz Beograda podržavaju Milogorce, Branković je najveći izrod u istoriji srpskog naroda, Milo Đukanović – prokleto mu bilo!“ Na sam pomen Vuka Brankovića, vernici su uskliknuli s ljubavlju: „Izdajnik!” Potom je Dejan Petar besedio kako je upoznao mnoge ljude koji znaju svoje poreklo još od Kosovskog boja, ali nikog još nije upoznao ko je potomak nekog Brankovića koji je izdao na Kosovu. Gde Antić stade, Zlatanović produži, bar kad je izvrtanje epske poezije u pitanju.

U istoriji koja se temelji na faktima, a ne na guslarskim sanjama, Branković nije izdajnik i učestvovao je u Kosovskoj bici. U epskoj pesmi iz koje Zlatanović crpi svoja saznanja - Branković jeste izdajnik, on je pobegao i spasao živu glavu. A u epskoj pesmi „Kosovski boj“ za sve vojskovođe srpske, uključujući i Lazara kaže se da su poginuli, a potom ide stih koji se ponavlja: „I njegova sva izgibe vojska“. Što će reći da je Zlatanović, u tom njegovom paralelnom svetu satkanom od junačke poezije, mogao da upozna uglavnom potomke izdajnika koji su preživeli, a ne junaka koji su listom izginuli. Ali koga briga za logiku, činjenice, istoriju i istinu kad treba braniti svete nekretnine i srpstvo. Izgleda da se vera naših litijaša zasniva na onome koji se u Biblija naziva „laža i otac laži“. Ne, to nije Hrist, to je onaj drugi.

Odbrana svetinja rasizmom

Slične poruke stižu i sa zvaničnih mesta, ne samo od notornog Dačića. Ministar zdravstva Zlatibor Lončar proslavio se rasističkim nastupom na TV O2, rekavši da u Srbiji „na mnogo vodećih mesta imamo te Crnogorce koji još ne znaju srpski da pričaju”, te da vodi politiku da Crnogoraca ne bude u njegovom resoru. To je direktno kršenje Ustava Srbije koji predviđa ravnopravnost svih građanki i građana, bez obzira na nacionalnost. Boriš se protiv zakona u susednoj državi tako što ne poštuješ Ustav sopstvene zemlje? Zanimljiv način borbe za pravednu stvar.

Istom prigodom Lončar je izgovorio još par znakovitih rečenica. Prva glasi: „U Crnoj Gori desio se narod”. Reč je o parafrazi čuvene rečenice Milovana Vitezovića “dogodio se narod”, izgovorene na mitingu na Ušću 1988. godine, neposredno pre izlaska Slobodana Miloševića na binu. Te reči su ostale kao neka vrsta definicije za Miloševićevu antibirokratsku revoluciju, tj. za njegov nezakoniti uspon na vlast, pokoravanje svih oko sebe i pripremu za rat i razaranje Jugoslavije. Druga rečenica glasi: “Imate sad na zajedničkom stavu narod, državu Srbiju, koji ne prave loše poteze, koji filigranski vode dobru politiku". Ministar je praktično priznao da država Srbija koordinirano deluje da crkvom i demonstrantima u Crnoj Gori koja je, da se podsetimo, nezavisna država. Ili, jednostavnije – nije Srbija.

Kao što vidimo, nacionalistički krugovi više i ne kriju da se pod krinkom odbrane svetinja zapravo zalažu za „srpske države na Balkanu“. Srbija se u poslednjih mesec i po dana brzinom munje vratila zlatnom Miloševićevom dobu i pokušajima reprize „događanja naroda“. Malo je čudno da se na pravoslavnim litijama za odbranu svetinja sve vreme koristi ratnohuškačka retorika s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka.

Mračne, piromanske liturgije

Još je čudnije što se hrišćanske vrednosti štite lažima, kletvama, anatemama, mržnjom, progonom neistomišljenika, proklinjanjem, pretnjama istrebljenjem, sastavljanjem spiskova za hapšenje, dehumanizacijom, pozivanjem na „miroljubivi rat“ (šta god to značilo, a ne znači ništa dobro), rasizmom, kršenjem najvišeg pravnog akta sopstvene države, markiranjem navodnih izdajnika, slavljenjem ratnih zločinaca i sličnim hrišćanskim sredstvima. To više liči na pripremu za rat, nego na hrišćanske poruke. Nedostaje samo da neko uzvikne „Srbija se ne brani u Kninu, nego u Crnoj Gori“, da upotpuni utisak kako smo se vremeplovom vratili u najcrnji mrak devedesetih.

Ipak, postoji tu i neka tajna veza sa pravoslavljem. Kada je Milošević tek pokrenuo svoju političku i medijsku mašineriju na Osmoj sednici, Bogdan Bogdanović je odmah oštro kritikovao ondašnje „buđenje naroda“, a činodejstvovanje Miloševićevih poslušnika nazivao je liturgijama. Upozoravao je da nam se „nameću mračne liturgije, i otvaraju se mogućnosti za još mračnija tumačenja, predviđanja i za sve novija i novija autosugestivna činodejstva beznađa”, te da “piromanske liturgije otpočiju prvo u sferi reči, zapaljivih reči”.

Kada je rat već počeo, u oktobru 1991. godine, Bogdanović se osvrće na pomenuto „događanje naroda“ i kaže: „Velike liturgije sa Ušća, sa Gazimestana, ponoćne zakletve da će se hapsiti nevini ljudi, obećanja da će se deliti oružje treba li se sad čuditi užasnom ishodu stvari”. Danas ponovo imamo mračne, piromanske liturgije mržnje, po uzoru na one nekadašnje. Da ironija bude potpuna, te liturgije se sada činodejstvuju pod okriljem crkve, institucije u kojoj je liturgija glavni obred gde se vrši sveta tajna pričešća krvlju i telom Hristovim. A beogradske litije, na kojima se vernici pričešćuju mržnjom i slavoslove masovnim ubicama, doživljavaju mističnu transsupstancijaciju i preobražavaju se u crne mise.