Ruski „Pancir“ za odbranu Velike Srbije

Piše: Tomislav Marković

Srpski tabloidi (to je ono što se kupuje na trafici, a nisu novine) već godinama najavljuju ratove sa svim susedima Srbije, šireći paranoju i paniku među čitaocima ovisnim o paranormalnim sadržajima. Svakodnevno ratno huškanje tabloida odanih predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću militarizuje društvo, izaziva osećaj nesigurnosti i straha od suseda, te drži stanovništvo u permanentnom šovinizmu i zavadi sa okolnim narodima. Medijsko raspirivanje mržnje prema susedima, ta svagdašnja predvojnička obuka u pisanom stanju – u potpunoj je harmoniji sa spoljnom politikom koju vodi gospodar Srbije uz asistenciju ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, ministra vojnog Aleksandra Vulina i sličnih jastrebova koji neprestano nasrću na komšiluk. Za sada su ti nasrtaji samo verbalni, mada ni drugačiji – što reče njihov neprežaljeni vođa Slobodan Milošević – nisu isključeni.

Srpska politika prema regiji svedena je na pokušaje destabilizacije, stvaranje haosa, podržavanje najgorih mogućih političkih opcija kao što su Dodikova u BiH ili pročetnička u Crnoj Gori, te na korišćenje svake pogodne prilike za izazivanje nemira i podrivanje ionako krhkih država. U Crnoj Gori se upravo odvija jedan pokušaj razaranja države pod maskom pravoslavnih litija, sa ciljem da se Crna Gora okrene od NATO pakta, evropskih integracija i zapadnog puta i vrati u čvrsti stisak Srbije i usmeri podanički pogled prema Kremlju. Čitava operacija odvija se pod patronatom zvaničnog Beograda, uz sasluženje patrijarha Irineja i ostatka rukovodstva SPC. Sličan pokušaj destabilizacije vidljiv je i u podršci Dodiku, njegovim napadima na Ustavni sud BiH i najavama otcepljenja Republike Srpske. Kako reče istoričar Milivoj Bešlin: „Ako je suditi po režimskim medijima i naslovnim stranama tabloida, u regionu vlada stanje ‘neobjavljenog rata’”.

Zveckanje oružjem

Prosto rečeno – srpska politika prema susedima svodi se na zveckanje oružjem. A da bi se zveckalo, neophodno je prethodno nabaviti oružje. Zato se Srbija poslednjih godina ubrzano naoružava, kupujući oružje uglavnom od bratske Rusije koja je vazda raspoložena da vernim mužicima iz daleke gubernije udeli koji komad vojne tehnike, po paprenim cenama. Predsednik Srbije istovremeno je i predsednik Srpske napredne stranke, što se svodi na isto, pošto je Vučićeva partija prisvojila državu kao svoj legitimni plen. Na sednici Glavnog odbora SNS-a Vučić je držao podugačku besedu u kojoj je najzad objasnio zašto se Srbija naoružava.

Govoreći o još jednoj isporuci protivvazdušnog sistema „Pancir“, netom pristiglog iz Rusije, Vučić se prisetio generala Hodžisa, za kojeg inače misli da je „sjajan tip“, koji je izjavio da ne razume šta će Srbima “Pancir”. Gospodar Srbije podsetio je da Hodžis nema odgovor na jedno Vučićevo pitanje: “U redu, nećemo da kupujemo ili proizvodimo oružje, ali što ste davali Kajova helikoptere i pancer haubice Hrvatskoj, zašto naoružavate Albance na Kosovu? Da ovi neće da napadnu Austriju, a oni da krenu na Albaniju? Ili mislite da mi Srbi treba da budemo najslabiji, da bi uvek u svakom trenutku postojala i ta vrsta mogućnosti da nam u nekom političkom momentu kažete ‘’pogledajte kako ste vojnički slabi, nemojte da pustimo neke protiv vas, kao što smo to mogli 1995. kada vam je Banjaluka zamalo pala’”. Potom je Vučić podsetio da su u to vreme hrvatski tenkovi bili blizu, a da su ”muslimanske snage 5. korpusa nadirale iz Novog Grada ka Banjaluci”. Na kraju je zaključio: “Suština je u tome – mi nikoga ne diramo, hoćemo da čuvamo mir, ali našu zemlju snažimo, našu zemlju ojačavamo i kupujemo odbrambeno oružje”.

Žal za mladost

Vučiću nije dovoljno što uređuje “Informer” i ostale toksične tiskovine, već ih i čita, pa još i veruje u laži nastale u njegovoj privatnoj medijskoj kuhinji. Evo nekih tipičnih naslova iz vučićoida: “Kurti se sprema za rat”; “Hrvatska hoće rat: Moguća radikalna promena politike Srbije prema EU i Zagrebu!”; “Šiptari spremaju rat: 160.000 naoružanih ljudi čeka dozvolu da napadne Srbiju”; “Žele Kosovo do Niša i ujedinjenje s Albanijom!”; “Stravične pretnje klana Haradinaj: Klaćemo srpsku decu”. To su jedini izvori iz kojih je Vučić mogao da sazna kako nam komšije spremaju rat. Ne zna se baš tačno iz kojih razloga, budući da je Srbija za vakta Slobodana Miloševića i samog Vučića u radikalskom izdanju izgubila sve ratove koje je vodila, uključujući i one sa Hrvatskom i Kosovom. Ali, tražiti od tabloida i Vučića racionalnu argumentaciju onoga što pišu i govore isto je kao zahtevati od barona Minhauzena da proslovi koju istinitu reč. Nemoguća misija na kvadrat.

Dakle, Vučić je obnarodovao saznanje da Hrvatska i Kosovo planiraju vojnu agresiju na Srbiju, pa zato nabavlja oružje, ne bi li na vreme obezbedio odbranu zemlje. Možda bi neko trebalo da podseti Vučića da je Hrvatska članica NATO pakta, a da ratovanje sa najmoćnijom silom na svetu nije baš najpametniji plan, toga se ni Boldrik ne bi setio. Na Kosovu su prisutne međunarodne snage, da ne pominjemo bazu Bondstil, reklo bi se da ni tu nema mnogo prostora za neki okršaj. Možda se Vučić uželeo mladosti, kad je bio ministar informisanja za vreme NATO bombardovanja, u kojem je – kako je Milošević proglasio a poslušni mediji prenosili – Srbija pobedila, pa bi još jednom da trijumfuje na sličan način.

Primirje između dva klanja

Srpske vlasti na čelu s Vučićem uporno se mešaju u unutrašnje stvari susedih država i izazivaju krize gde god mogu, a potom šire lažljivu propagandu kako je Srbija okružena neprijateljima. Pritom, niko nema nikakvu nameru da ratuje sa Srbijom, takve fantazmagorije mogu da se čuju samo od Vučića i njegove kamarile i da se pročitaju u srpskim nazovi medijima. Međutim, za uspešnu vladavinu neophodno je imati sluđen narod, a nema bolje mantre za zaluđivanje od propagiranja stalne ugroženosti srpskog naroda. Ugroženost je centralna dogma velikosrpskog nacionalizma, ta ideološka matrica se zasniva na priči o ugroženosti Srba, a da bi se održala u životu neophodno je stalno proizvoditi neprijatelje i izmišljati opasnosti koje vrebaju Srbe na svakom koraku.

Pritom, agresivne, ratoborne poruke dolaze samo iz Srbije, odakle se svako malo upućuju pretnje susedima, i to sa najviših mesta. Tako je, naprimer, zamenik predsednika SPS-a Predrag J. Marković na Kongresu SPS-a Republike Srpske u Banjaluci izjavio sledeće, gledajući prema Drini: “Tu ima neka granica, koja je privremena. Predsednik Srpske Milorad Dodik sa svima nama će se potruditi da je izbrišemo”. A njegov partijski šef Ivica Dačić rekao je kako se nada da će Srbija i Republika Srpska jednog dana da se ujedine. Ako ne baš odmah, onda u budućnosti, važno je samo da se Srbija malo proširi.

“Nadam se da će moji unuci to doživeti”, rekao je ministar spoljnih poslova, zagledan u budućnost iz koje mu se javila Velika Srbija. Dačić otvoreno zagovara ideju da će uslediti drugo poluvreme ratova na Balkanu, te da je današnje mirnodopsko stanje tek privremeno, takoreći primirje između dva klanja. Tim miroljubivim izjavama treba dodati i notornog huškača Vulina koji prošle godine reče: “Republika Srpska nema vojsku, ali srpski narod ima”. A onda je u zvaničnu strategiju odbrane Srbije ubacio i brigu o Republici Srpskoj. Dakle, ako bude potrebno, Vulin će rado poslati Vojsku Srbije u BiH, da dovrši što je započela.

Srbija opkoljena imaginarnim neprijateljima

Srbijom vladaju nekadašnji visoki članovi političkog krila udruženog zločinačkog poduhvata, ljudi koji su napravili karijere na masovnom ubijanju, progonu i ljudskoj nesreći. Dok su druga deca izmaštavala imaginarne prijatelje, Vučić, Dačić, Vulin i ostali polaznici pačje škole ratnih zločinaca Slobe & Šešelja – stvarali su imaginarne neprijatelje i od toga živeli kao bubreg u loju. Spustiti ih na zemlju, vratiti ih u realnost i oduzeti im imaginarne neprijatelje – u njihovom slučaju bilo bi ravno političkom samoubistvu. Oni su svoj pogled na svet koji ih drži na pozicijama moći i donosi bogatstvo zasnovali na figuri neprijatelja i tu se ne sme popustiti ni za jotu. A kad je već Srbija sa svih strana opkoljena neprijateljima, pa makar i imaginarnim, to je sasvim dovoljan razlog da se naoruža kako bi se zaštitila od sopstvenih pričina i priviđenja.

Pored predstojeće agresije iz Hrvatske i sa Kosova, za koje je saznao iz dobro obaveštenih izvora koji se kriju u njegovom mozgu (u predelu između paranoične moždine i pancirnog talamusa), Vučić je obnarodovao još jedan razlog za kupovinu oružja: kako Banjaluka ne bi pala, kao što joj je onomad pretilo. Dakle, ne obećava samo Vulin da će Vojska Srbije prošetati do Bosne, već i sam predsednik, najmoćniji čovek u zemlji, najavljuje da bi rado poslao oružane snage u susednu zemlju, ako zatreba. Sasvim logično, pošto Vučić ne doživljava sebe kao predsednika Srbije, već kao vođu svih Srba, po uzoru na Miloševića. Zato svako malo okuplja oko sebe lidere Srba iz regije, a nakon tih svesrpskih sabora obično nastane neki pičvajz u njihovim matičnim državama, poput Dodikovih ataka na BiH ili poziva Andrije Mandića “Hristovim vojnicima” iz 90-ih da otkopaju oružje i krenu u napad. Pod blagoslovom njegove svetosti patrijarha Irineja i njegovog prevashodstva Aleksandra.

Agresija Srbije na BiH

Usput, Banjaluka nije pala zato što je Milošević pristao na mirovne pregovore i potpisao Dejtonski sporazum. Da je bilo drugačije, agresorsku stranu ništa ne bi spasilo od totalnog poraza. Nikakvo naoružanje tu ne bi pomoglo, s obzirom da se NATO najzad rešio na intervenciju, nakon što je Međunarodna zajednica godinama mirno posmatrala kako snage Radovana Karadžića satiru sve pred sobom. Vučića bi trebalo podsetiti na sramnu ulogu koju je Srbija imala u ratu u BiH. Na činjenicu da je Srbija izvršila agresiju na BiH uz pomoć JNA, jedne od najvećih vojnih sila u Evropi tog doba.

JNA je u Bosni jednostavno promenila ime u Vojska Republike Srpske, preuzela svo naoružanje, ljudstvo i tehniku i krenula, uz pomoć paravojnih formacija iz Srbije, u masovno ubijanje Bošnjaka, progone i genocid. Iz Srbije je stizala sva moguća logistička, politička, medijska, ideološka i finansijska podrška za projekat proširenja etnički čistih teritorija. VRS je sve vreme finansirana iz Beograda, novcem srbijanskih poreskih obveznika. Građani Srbije finansirali su konc-logore, masovna silovanja, proterivanja, pljačku, opsadu Sarajeva, snajperske puške i metke koji su ubijali decu, granate koje su padale na bolnice i biblioteke, pa čak i genocid u Srebrenici.

Gde god žive Srbi, to je Srbija

Ništa zločinačkoj vojsci Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Slobodana Miloševića nije pomoglo naoružanje, a ni to što su rat vodili zapravo protiv civila, ubijajući koga stignu. Vučić ne vidi problem u svemu onome što je prethodilo kraju rata o kojem zbori, ništa njemu nije sporno u silnim zločinima koje su njegovi sličnomišljenici počinili, ništa mu nije problematično u četvorogodišnjem ubijanju Bosne i pokušaju istrebljenja svih koji nisu Srbi. A i nekih Srba koji su označeni kao izdajnici, jer nisu hteli da budu na strani ubica i ukoljica. On i dalje gusla istu priču s kojom su počeli ratovi: priču o ugroženosti Srba van Srbije i o potrebi da ih Srbija odbrani.

U govoru na Glavnom odboru bilo je reči i o tome, Vučić je rekao da će Srbija štititi interese srpskog naroda, bilo u Republici Srpskoj ili Crnoj Gori ili negde drugo, ali mirno, ne ugrožavajući ničiji integritet. Pa da, logično, kad hoćeš mirno da braniš interese srpskog naroda (koje si sam izmislio) – prvo što uradiš jeste da se naoružaš. A uz to tvoji verni ministri svako malo prete susedima vojskom i ratom, intelektualci propovedaju objedinjavanje svih srpskih zemalja i stvaranje Velike Srbije (ako treba – i ratom, a uvek treba), a poglavar SPC negira drugim nacijama postojanje, ne priznaje granicu na Drini i propagira načelo: “Gde god žive Srbi, to je Srbija”. Sve prolazi, samo ideja Velike Srbije, svesrpskog ujedinjenja i obnove Dušanovog carstva nikako da prođe. Politička, intelektualna, medijska i crkvena elita sve čini kako bi je održala u životu. A sad je dobila i ruski „Pancir“ kao dodatnu zaštitu.