Zašto većina prezire mirovnjake, a voli zločince

Piše: Tomislav Marković

„Ne dajte da vas zavedu“, pevao je Ibrica Jusić stihove Bertolda Brehta još krajem davnih sedamdesetih, ali izgleda da nije imao ko da ga sluša. Prvo je Slobodan Milošević zaveo i izmanipulisao milionske mase i to toliko ubedljivo da su ga obožavali kao nekakvo božanstvo i srpskog mesiju. One koje Milošević nije uspeo da obrlati, dočekao je Vojislav Šešelj za kojeg je nekih godina glasalo i po milion zavedenih birača. Potom je narod zaveo Vojislav Koštunica, i za njega je glasalo preko milion izmanipulisanih birača, ali njegova popularnost nije bila dugog veka. Na kraju smo stigli do Aleksandra Vučića koji već godinama manipuliše narodom, što mu je na predsedničkim izborima donelo preko dva miliona glasova.

Nisu politički lideri jedini koji su obmanjivali, zavodili i manipulisali širokim narodnim masama. Ovih dana često se može pročitati da su učesnici crnogorskih litija takođe zavedeni i izmanipulisani. O silnim intelektualcima i medijskim huškačima koji golom propagandom već decenijama obmanjuju i zavode naivni narod, da i ne govorimo. Kako god bilo, narod svako malo shvati da je bio obmanut i prevaren, razočara se u dojučerašnjeg voljenog vladaoca, a potom tako osvešćen traži novog putovođu koji će ga povesti u zemlju Dembeliju, i sve Jovo nanovo. U tom dubokom emotivnom odnosu uloge su zacementirane: vođe su uvek zle, pokvarene, lukave i prefrigane, a narod je vazda naivan, lakoveran, zabludeo i potpuno nevin.

Narod može samo da bude zaveden

Dihotomija između prostodušnog, povodljivog naroda i zle, bezočne elite koja ga zavodi na krivi put - nije od juče.

Ta ideja je već dugo prisutna u srpskoj kulturi, a nju nisu zagovarali neki marginalni autori, već veliki pisci i intelektualci. U eseju „Srpski humoristi i satiričari“ objavljenom u knjizi Čardak ni na nebu ni na zemlji 1938. godine, Stanislav Vinaver pronalazi ovu ideju kod mnogih naših pisaca. Vinaver piše da je Jovan Sterija Popović idealizovao narod prikazujući ga kao „preterano lakoverna“. Kad na pozornicu izvede one koji su mu simpatični, Sterija o njima ovako mudruje: „Ej, lakoverni srpski narode, pa tebi se može svako čudo i svaka nakarada nametnuti”. Vinaver sažima misao velikog srpskog pesnika i komediografa: “Narod je podvrgnut do kraja sugestijama svojih vođa i svojih nadri-vođa, svojih laža i paralaža. Tako se već kod Sterije jasno ocrtava i ostaje kao zaveštanje za buduće naraštaje: narod nije kriv, narod ne može biti kriv, krivi su vođi, kriva je inteligencija”.

Sličan način mišljenja Vinaver pronalazi i kod drugih pisaca. Za Jovana Jovanovića Zmaja veli: “On uzima od Sterije to da je narod nedgovoran i da su krivi oni koji njime vladaju”. Slično je i kod Milovana Glišića: “Narod Glišiću ostaje idiličan i nekriv. Glišiću nikad ni na um nije palo da narod ma u čemu i ma zbog čega optuži (…) Kod Glišića činovnik je pokvaren i njega treba naučiti pameti i naravno promeniti.”. Za Vinavera ni Radoje Domanović nije izuzetak: “On se najpre obara na birokratiju i činovništvo, na činovništvo koje u našem društvu oličava takoreći u to doba celokupnu inteligenciju. Ta inteligencija, i po starinskom receptu Sterije Popovića, i po novom demagoškom receptu koji nastaje, kriva je jer ona jedina nosi odgovornost, jer dobri narod i nije odgovoran nego može samo da bude zaveden”. 

I kod uticajnog socijaliste Svetozara Markovića i njegovih privrženika Vinaver nalazi istu matricu mišljenja: “Celokupnu patrijarhalnu kulturu ljudi kod kojih ideje Svetozara Markovića ostvaruju književni prikaz, osećaju kao nešto zastarelo, ali što se može lako zameniti modernijim, savremenijim, i korisnijim, gotovo isto tako prosto kao što se stara haljina zameni novom haljinom. Važno je da upravljači i vođi budu na svome mestu i da se napregnu kako bi se ta zamena izvršila”.

Kako na brzinu prevladati vekovnu zaostalost

Za Domanovića Vinaver nije sasvim u pravu. Recimo, u priči „Vođa“ nije pokvareni političar ili inteligent taj koji obrlati lakomisleno građanstvo, već su žitelji neimenovane neplodne krajine sami proizveli slepog čoveka u svog predvodnika i potom ga sledili do sopstvene propasti. U onome što Vinaver piše o Markoviću vide se motivi za nastanak ideje o neodgovornom narodu i odgovornoj eliti. U to vreme Srbija postaje samostalna i stupa na evropsku scenu, sa jasnim uvidom da treba prevladati vekovnu zaostalost, modernizovati se i približiti savremenoj civilizaciji. Tačnije – neophodno je staru, pretrajalu patrijarhalnu kulturu zameniti evropskom, građanskom kulturom. Ako je samo elita odgovorna, ako ona može da oblikuje narod kako joj se prohte, onda je lako poći putem napretka – dovoljno je da vodeći slojevi društva budu valjani i promena će se desiti preko noći.

Radi se o samozavaravanju nastalom iz očaja što je Srbija primitivna, zaostala, očigledno nespremna za nasušne zadatke privrednog i kulturnog razvoja ubrzanim tempom, baš kao i većina zemalja koje su kasno stupile na istorijsku scenu. Vinaver dobro zna da se takve promene ne odigravaju lako, pa kritikuje utopiste koji “misle da ako je stanje takvo i takvo, recimo, zastarelo, recimo arhaično, onda treba samo imati dosledan plan promene i promena će doći takoreći primenom plana, savesnom i rešenom primenom”. Što bi se danas reklo: treba samo da uskladimo domaće zakonodavstvo sa evropskim, da izvršimo te spoljašnje reforme koje Evropa od nas zahteva, a sve ostalo će doći nekako samo od sebe.

Prođe vek i po dok lupiš dlanom o dlan, a Srbija se i dalje rve sa sličnim problemima. I danas je na dnevnom redu usvajanje evropske demokratske kulture i eliminacija zastarelog patrijarhalizma, baš kao i onomad; i danas nam taj posao ide traljavo, otimamo se rukama i nogama kako bismo odložili neizbežno, baš kao i pre 150 godina, čak smo i četiri rata poveli kako bismo zaustavili neminovno. Mnogo šta je preživelo taj dugi vremenski period, pa čak i ideja o tome da je za sve uvek kriva samo elita, a da je narod vazda nevin, naivan i izmanipulisan. Što reče Vinaver – „dobri narod i nije odgovoran nego može samo da bude zaveden”.

Preziru mirovnjake, obožavaju zločince

Neka je ta ideja i tačna, neka je većina koja slepo prati vođe zaista lakoverna, sluđena propagandom i sablažnjena lažnim obećanjima, ali tu se postavlja čitav niz pitanja. Kako to da većina uvek biva zavedena u istom smeru – desnom, nacionalističkom, nasilnom, šovinističkom, velikosrpskom, konzervativnom, retrogradnom, ratnom, anticivilizacijskom? Kako to da Ante Marković i Zoran Đinđić nisu uspeli da izmanipulišu narod? Ili Ivan Đurić? Ili Građanski savez Srbije? Kako se većina ne povede za nekim pametnim, za nekim ko im misli dobro i nastoji da razvije i unapredi društvo, već ih uvek izmanipulišu zlikovci, lopovi i ubice?

Zašto uvek veruju lažovima, a nikad onima koji govore istinu? Zašto se uvek povedu za onima koji zagovaraju sukobe, mržnju, zatvaranje, izolaciju i ropstvo, a nikada za onima koji nude promenu zaparloženog stanja, racionalnost, prosvećenost i slobodu? Zašto preziru antiratne aktiviste i mirovnjake, a obožavaju ratne huškače i zločince? Zašto veruju Dobrici Ćosiću i Matiji Bećkoviću, a ne Radomiru Konstantinoviću i Bogdanu Bogdanoviću? I ne samo da im ne veruju, već ih smatraju izdajnicima, izrodima i narodnim neprijateljima.

Autoritarna i patrijarhalna kultura

Mnogi misleći ljudi tražili su odgovore na ovakva pitanja i nalazili ih u dominantnom kulturnom modelu i ideološkoj matrici koja neprestano reprodukuje autoritarnost i patrijarhalizam kao svoje ključne vrednosti. Recimo, u briljantnom intervjuu koji je nedavno dala za nedeljnik Vreme istoričarka Dubravka Stojanović kaže da “ovde prevladava autoritarna politička kultura, koja traži vođu jer je tako lakše, jer onda nema rizika, nema odgovornosti koju demokratija zahteva. 'Vođa će odlučiti’. To je u društvu vrlo duboko usađeno, počevši od patrijarhalne porodice, autoritarne škole u kojoj se još uvek uči napamet, reprodukuje bez razmišljanja i postavljanja pitanja”. Iz takve političke kulture može da se izrodi samo partijska država, a Stojanović daje kratak pregled istorije ove odomaćene pojave: “Radikali su na vlasti bili s manjim prekidima skoro pola veka. Onda su došli komunisti, koji jesu modernizovali zemlju, ali je politička matrica i dalje ostala partijska država dovedena do perfekcije. Milošević je odlično ušao u tu modlu, ali nažalost ni posle 5. oktobra nije se radilo na izgradnji države, institucija... I onda je u sve to prirodno ušetao Vučić”.

Na početku rata, u oktobru 1991. godine, pisac Slobodan Blagojević u eseju “Naš herojski kukavičluk” razmišlja na sličnom tragu, nalazeći u patrijarhalizmu ključ naše propasti: “Proces raspadanja patrijarhalizma započeo je kod nas još u drugoj polovini prošloga stoljeća, ali je njegova degenerisana forma bra­njena i odbranjena svim našim dosadašnjim demagoškim politikama. Sve su te politike svoju suštinu nalazile u ‘konačnom’ ostvarenju davno zagu­bljene državnosti, a ‘vizija’ društvenog oblika te državnosti skončavala je u nekom narodno-zadružnom, plemenskom, srednjovjekovnom obliku živo­ta neraslojene narodne zajednice. Svi oblici društvenog života ovdje su završavali ili na ‘višepartijskom monizmu’ ili na ‘jednopartijskom pluralizmu, što su samo politička maskiranja jednog nepomjerljivog patrijarhal­nog autoritarizma”.

A esejista Vuk Perišić u tekstu “Većina je dobila ono što je htjela”, oslobođen svih iluzija, ovako sumira stanje u kojem smo se zatekli: “Došao je trenutak da sebi priznamo da je malo tko zaveden, da ‘narod’ nije žrtva perfidnih političkih elita nego su te elite banalni i autentični tumači ‘narodne volje. Imao je u ovih tridesetak godina ‘narod’ dovoljno vremena da pojmi kako je doveden u položaj opljačkanog i poniženog ubojice, opljačkane i ponižene žrtve. Imao je dovoljno prilika da se otrijezni i od najvještije propagande, a ova nacionalistička, usput rečeno, i nije bila naročito vješta”.

Milioni nevinih i neodgovornih

Svi navedeni autori, čiji su tekstovi izuzetno važni za razumevanje onoga što nam se događa, pogađaju pravo u centar problema. Dominantni kulturni i ideološki obrasci kod nas su autoritarni, konzervativni, patrijarhalni i oni neminovno stvaraju mračnu, neslobodnu društvenu atmosferu koja na površinu izbacuje autoritarne političke lidere i intelektualce. Ali, takvo ustrojstvo nije nikakvo predodređenje, niti može poslužiti kao determinističko opravdanje za bilo čije postupke. Čovek koji odrasta i živi u autoritarnom društvu i dalje je slobodan i donosi voljne odluke, čak i kada odbija da sebe vidi kao slobodno biće. Nema bekstva od slobode, od izbora, od odgovornosti.

Političke i intelektualne elite su najodgovornije za počinjeno zlo, ali oni koji su ih doveli na vlast, na položaje moći, oni koji su im omogućili da uništavaju i pustoše – ne mogu biti nevini. Ne mogu milioni ljudi koji su podržavali Miloševića, Šešelja i ostale zlikovce biti oslobođeni odgovornosti za sopstvene postupke. Nisu ni maloletnici, ni ometeni u razvoju, a teško da su decenijama bili u afektu. Priče o manipulacijama, zavedenosti, podleganju propagandi – to su sve najobičniji izgovori. Ako veruješ onima koji te lažu, odgovoran si jer si poverovao. Ako neko obeća “ubićemo sto muslimana za jednog Srbina”, a ti glasaš za njega, ne možeš posle da pričaš kako si bio izmanipulisan i zaveden, jer vrlo dobro znaš za šta si glasao.

Lažne i prave podele

Pogotovo ako imamo na umu da je svako ko je podržavao zločinačke politike imao u svojoj najbližoj okolini ljude koji su mislili i radili drugačije. Protivnika Miloševićevog režima bilo je u svim slojevima srpskog društva, protivnika rata i nasilja takođe. Većina tih ljudi nisu bili pripadnici emancipovanih obrazovanih elita, već obični građani koji su takođe vaspitavani u autoritarnom duhu i živeli u patrijarhalnim porodicama, a ipak su smogli snage da naprave moralan izbor i to u najtežim okolnostima.

Znam ljude koji su radili u vojnim odsecima, pa su, kad je počelo klanje, davali otkaze, jer nisu hteli da šalju ljude u besmisleni rat, iako su im generali i ostala bagra pretili smrću i slanjem na ratište. Znam dezertere koji su se krili od pozivara, ne želeći nipošto da odu na front i ubijaju i ginu za Miloševićeve laži. Znam i neke dobrovoljce koji su podlegli Šešeljevoj propagandi, otišli na ratište, pa kad su videli šta se tamo zaista zbiva i shvatili da je priča o odbrani golorukog naroda puka lagarija, brže-bolje su bacili puške i vratili se kući. “Prokleta mogućnost izbora” uvek je postojala. Bez obzira na skupu cenu moralnih izbora, bilo je na hiljade onih koji su bili spremni da je plate. Famozna zavedena većina, umesto da se ugleda na njihove individualne pobune, proglasila ih je za izdaju i nastavila da sledi svoje obožavane vođe, kroz užase, bedu, sramotu i zločin.

Narativ o zavedenom, naivnom, lakovernom, izmanipulisanom narodu zapravo je integralni deo autoritarne, patrijarhalne, kolektivističke kulture koja ne priznaje ličnu odgovornost. U istu matricu uklapa se i prebacivanje celokupne krivice na vođe i upravljače, sve u cilju bekstva od sopstvene jedinstvene i neponovljive sudbine. Kad je u pitanju etika, i inače sumnjiva podela na “elitu” i “narod” postaje potpuno besmislena. Jer tu važi drugačija podela: na moralne i nemoralne postupke. Negirati ljudima odgovornost za sopstvene činove i sposobnost donošenja moralnih odluka, znači lišavati ih slobode, onoga što ih i čini ljudskim bićima.