Crkveni silnici i nasilnici: Mi gradimo sram, sram gradi nas

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Za razliku od Crne Gore u kojoj odbrana svetinja traje tek koji mesec, u Srbiji jedna slična odbrana traje već šest godina. Ta borba je lokalna, odvija se u novosagrađenom beogradskom naselju Stepa Stepanović, ali nije ništa manje značajna od ove koja se vodi na litijama i molebanima. Svetinja koju brane žitelji ovog naselja je parcela na kojoj je trebalo da budu izgrađeni Dom zdravlja i vrtić. Možda ova svetinja nekome deluje pomalo skromno u odnosu na drevne crnogorske hramove koje bi Amfilohije & co. pravoslavnom alhemijom da preinače u sprske, ali to je tako samo na prvi pogled. I Dom zdravlja i vrtić su institucije koje brinu o ljudima, a čovek je najveća svetinja jer je stvoren po liku i podobiju Boga. O deci da i ne govorim, nije Hrist uzalud govorio: “Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko”.

Od koga stanari Stepe Stepanovića brane svoju parcelu? Od neke kriminalne grupe? Od države sklone uzurpiranju javnih prostora? Od nekog investitorskog tajkuna koji je bezecovao zemljište za kockarnicu? Od neke lokalne bande? Ne. Građani brane parcelu od – Srpske pravoslavne crkve.

Divlja gradnja pravoslavnog hrama

Sve je počelo 2014. godine kad je Srpska pravoslavna crkva ogradila deo naselja i započela izgradnju hrama i parohijskog doma, pod rukovodstvom Stojadina Pavlovića, direktora patrijaršijske upravne kancelarije. Građani su se tad okupili na protestu i sprečili izvođenje građevinskih radova, a potom se pokazalo da su prepošteni crkveni oci, kojima je – kako vidimo poslednjih meseci – stalo samo do poštovanja zakona i privatne svojine, počeli da grade hram bez građevinskih dozvola, na zemljištu koje pripada državi. Po građevinskom projektu, na mestu gde su nikli temelji nelegalne crkve, trebalo je da bude izgrađen prvo Dom zdravlja, a potom i vrtić. Kad su kupovali stanove, sadašnji žitelji naselja nisu računali sa Srpskom pravoslavnom crkvom i njenim dosta slobodnim shvatanjem svojine, građevinskih dozvola i sličnih zemaljskih tričarija. 

Uostalom, šta će crkvi dozvola za gradnju kad je ona starija od države? Neće valjda patrijarh i njegova svita da se ponižavaju, pa da idu na neki šalter i da traže dozvolu za podizanje Božje kuće? Umesto da budu zahvalni crkvi što je stvorila Srbiju i sačuvala nacionalni identitet, građani se nešto bune, samo zato što misle da su im preči Dom zdravlja i vrtić od još jednog pravoslavnog hrama. Nezahvalno je stado Božje, svaka čast našim bogougodnim klericima što su uopšte u stanju da rade sa takvim neznabošcima.

Kome treba lekar kad ima crkvu?

Zašto, uostalom, ti vajni građani i nikakvi vernici negoduju? U njihovom naselju živi oko 14.000 stanovnika, a imaju ceo jedan vrtić koji prima osamdesetoro dece. Neka se mališani malo stisnu, šta će im nova predškolska ustanova, gde sardine nisu besne ni konzerva nije tesna. U naselju postoji samo jedna osnovnu školu koja radi u dve smene, ali to jasno pokazuje da nisu svi kapaciteti iskorišćeni, jer bi mogla da se otvori i treća smena. Jeste naselje Stepa Stepanović jedno od najmlađih u državi, sve vrvi od roditelja i dece, prošle godine upisano je devet odeljenja prvaka, ali koga briga za to, crkvu svakako nije. Dom zdravlja stanari još uvek nemaju, a ako se SPC pita, neće ga ni imati. Najbliži Dom zdravlja udaljen je tri kilometra, dok se najbliža pravoslavna crkva nalazi na razdaljini od jednog kilometra.

Neoboženom umu ogrezlom u tamu ovog sveta možda deluje da je Dom zdravlja potrebniji od hrama, ali takvi treba da se zapitaju šta im je važnije: duhovno ili fizičko zdravlje? Zar pre neki dan izvesni starac Jefrem nije lepo objasnio da „tamjan ubija bakterije, odgoni zle duhove“, a Mitropolija crnogorsko-primorska poručivala da će se molitvom boriti protiv korona virusa? U međuvremenu su ipak odustali od litija, mada nije jasno zašto, ako je već molitva proglašena za vakcinu protiv korone. Kako god bilo, od brige za telesno zdravlje kudikamo je važnije staranje o duši. Što reče Vojislav vernik ovdašnji Koštunica, citiram po sećanju – ko ide u crkvu, ne ide kod lekara. Zato je svakom pravoslavnom čoveku koji se uzda u patrijarha, mitropolita i ostale duhovnike jasno kako je žiteljima naselja pravoslavna crkva kudikamo nasušnija od zdravstvene ustanove. I to tri puta.

Mi gradimo sram, sram gradi nas

Kad su građani uhvatili crkvene oce sa prstima u mirotočivom pekmezu i bagerima u divljoj gradnji, oformljena je Radna grupa sačinjena od predstavnika Ministarstva građevine i Građevinske direkcije Srbije, kao i od predstavnika stanara. Za predsednika Radne grupe određen je Goran Vesić, tadašnji član Privremenog organa Beograda. Odlučeno je da se radovi obustave, pošto je već otkriveno da su nelegalni, kao i da gradnje neće biti bez izjašnjavanja žitelja naselja na referendumu.

Navedene odluke donete su samo da se stanarima zamažu oči, dok sveti oci ne skontaju kako da zaobiđu zakon, u saradnji sa državnim organima, uvek spremnim da izađu u susret duhovnicima koji više vole nekretnine nego naforu da jedu. I rešenje je nađeno narednih godina. Vlada Srbije, dok je na njenom čelu bio Aleksandar Vučić, vratila je SPC-u sporno zemljište po Zakonu o restituciji. Pritom, to zemljište nikada nije bilo u vlasništvu SPC, pa glagol vratiti možda baš i nije primeren ovom ruganju pravu i pravdi. Usput, građevinsko zemljište ne može biti predmet restitucije, tako da nema govora o nekakvoj kompenzaciji. Prosto, kad SPC reši da na nekoj parceli sagradi hram, nema tog zakona ili državnog organa koji je može sprečiti. Pogotovo u zemlji gde je crkva iznad države. Što reče Mileta Mijatović iz Klopke za pionira u jednoj pesmi: „Mi gradimo sram, sram gradi nas“.

Crkveni silnici i nasilnici

Potom je SPC nabavila i građevinske dozvole, kad već mora da postoji neki privid poštovanja zakona, i 2018. godine ponovo se bacila na gradnju hrama i pripadajućeg parohijskog doma. Međutim, ni stanari nisu sedeli skrštenih ruku, već su ponovo organizovali proteste, ometali građevinske mašine i radnike, organizovali dežurstva i noćne straže, te su bukvalno svojim telima branili svoju svetinju – od crkvenih silnika i nasilnika. Sveti oci su angažovali čak i privatno obezbeđenje kako bi oteto zaštitili od stanara koji se bore i protiv crkve i protiv države za poštovanje zakona.

Pritom, niko od građana nije protiv gradnje hrama, već samo smatraju da prvo treba sagraditi Dom zdravlja i vrtić, kako je predviđeno projektom, a tek onda bogomolju. Stanari su sve vreme pozivali na razgovor u kojem bi učestvovale sve tri strane – država, crkva i građani, ali prve dve instance nisu bile raspoložene za dijalog. A i šta ima državne i crkvene kabadahije da pričaju s narodom, narod je tu da sluša, plaća porez, ćuti i trpi, dok mu svetovni i duhovni vladari deru kožu s leđa. Takav poredak mnogi kod nas smatraju osveštanom tradicijom, a neki teži slučajevi ga drže i za srpski nacionalni identitet.

Tužba za ometanje poseda

Crkveni oci takođe nisu odustajali od gradnje, pretili su građanima da će ih hapsiti, pa je na kraju čak prošle godine Patrijaršija Srpske pravoslavne crkve podnela i tužbu protiv devetoro žitelja naselja, među kojima su bile i trudnice i majke sa decom. U tužbi je pisalo da su tuženi „izvršili akt smetanja postavljanjem fizičkih prepreka, svojim telima, zloupotrebom dece, neovlašćenim snimanjem, psovkama, vređanjem i drugim neprikladnim sredstvima sprečili pristup građevinskih mašina i sprečili izvođenje radova na izgradnji pravoslavnog hrama Prepodobne mati Angeline, 25. septembra 2019“.

Sasvim logična i razumna tužba: kad se majke bore za obećani vrtić, to se onda u pravoslavnoj teologiji uzurpacije zove „zloupotreba dece“. Što reče drug Hrist na sličnu temu: „A ko sablazni jednog od ovih malih koji veruju u mene, bolje bi mu bilo da se o vrat njegov obesi magareći žrvanj i da potone u dubini morskoj”. Srećom, crkveni moćnici ne veruju u reči nekog tamo jevrejskog vagabunda koji je ostavio pošten stolarski posao u očevoj radionici, pa se dohvatio lošeg društva, kojekakvih ribara, carinika, bludnica, bolesnika i ostale sirotinje bede, kako bi im propovedao razne čudnovate stvari pod izgovorom nekakve „radosne vesti“. Nije ni čudo što takav čudak nije sagradio nijedan hram i što je jahao na nekom metiljavom magarcu, umesto da vozi audi ili bar dvokolice sa dva upregnuta rasna dorata.

Po plodovima njihovim poznaćete ih

Na prvom ročištu održanom sredinom novembra 2019. godine stanari su nosili transparent sa porukom Srpskoj pravoslavnoj crkvi: „Ne poželi ništa što je tuđe”. To je bio nizak i dosta rizičan potez, jer crkveni glavari podsećanje na Božje zapovesti lako mogu da dožive kao provokaciju, maltene kao psovku i vređanje, i da ponovo tuže izgrednike. Ipak, prema poslednjim vestima od kraja januara ove godine, SPC je odustala od tužbe protiv stanara, pa je proces obustavljen. Razlog iznenadnog prekida sudskog gonjenja crkveni oci nisu saopštili. Ko zna, možda su naleteli na sudiju koji više drži do zakona i pravde nego do vizantijske simfonije države i crkve. Sve je moguće. Čuda se dešavaju.

Firma koja otima Beograđanima zemljište, gradi crkvu bez dozvole, biva uhvaćena u nepočinstvu, pa u dogovoru s moćnicima, kršeći ponovo zakone, pokušava da legalizuje divlju gradnju, bahateći se sve vreme, zlostavljajući i zastrašujući građane – istovremeno tvrdi da brani svetinje u Crnoj Gori, zaklinjući se u građanska prava, zakone, privatnu svojinu, istinu i pravdu. Mogli su da smisle i nešto duhovitije. Uzaludan im je trud, što reče jedan manje poznat autor, slabo čitan među glavešinama SPC: „Po plodovima njihovim poznaćete ih”. Beogradski slučaj pokazuje šta zapravo zanima crnomantijašku tevabiju – da budu iznad države i zakona, da rade šta im se ćefne, da se ne obaziru na volju građana i njihove interese, da sprovode svoju samovolju gde god im to padne na pamet.

Svaki pokušaj da budu privedeni „k poznaniju prava“ i da poštuju zakone, kao sav ostali svet, među funkcionerima SPC izaziva napade panike, gneva i besa. O tome ne svedoči samo fiktivna odbrana svetinja, već i reakcije crkvenih vođa na sam pomen mogućnosti da bi mogli da plaćaju porez. Pre tri godine, u božićnom intervjuu za TV Hram patrijarh Irinej mrtav hladan reče: „Dok se celokupna imovina ne vrati crkvi mi nećemo plaćati porez jer je gro država uživala i uživa. Kad nam bude vratila sve i crkva će plaćati poreze“. Zato je pitanje primene Zakona o slobodi vjeroispovesti od velikog značaja za čitav region. Krajnje je vreme da neko stane u kraj ovoj družini odmetnutoj od zakona i da ih nauči da poštuju sopstvene zapovesti. Ili bar onu jednu, izrazito nepopularnu: „Ne poželi ništa što je tuđe”.