Ruski rulet sa životima vjernika

Piše: Vlatko Sekulović

Najmanje tri sveštenika, od kojih su dvojica već primljeni sa dijagnozom zaraze uzrokovane virusom COVID-19, obavili su liturgiju u prepunoj Sabornoj crkvi u Valjevu, uključujući i episkopa Mihajla Kneževića, alijas Milutina suprotno odredbama zabrane okupljanja u zatvorenom prostoru.

U Novom Sadu je izvedeno pričešće više lica, a neimenovani sveštenici su svakome davali da pije vino, simbolički Hristovu krv, koristeći istu čašu, odnosno kašiku.

U Crnoj Gori je izvesni paroh Mihajlo održao moleban pred većom grupom vernika od dozvoljene.

Episkop zvorničko-tuzlanski Rade Sladojević, alijas Fotije, obnarodovao je: „Kada dođe neko zlo ili epidemija, treba svi da kažemo da je Bog naš moćniji od svakog zla i epidemije i idemo u crkvu da se molimo i pričestimo.“ Imajući u vidu da je patrijarh SPC pozvao, pre uvođenja vanrednog stanja, na disciplinu i poslušnost sledbenike svoje crkve prema preporukama nadležnih državnih organa, izgledalo je kao da je ponašanje gorenavedenih sveštenika izgred u odnosu na stav ovlašćenog zastupnika SPC, kako je već upisan u registar verskih zajednica pri nadležnom ministarstvu.

Ipak najviši organ SPC demantovao je ovu nadu i ukazao na stvarni stav ove verske organizacije u odnosu na državu i društvo u kom deluje.

Naime u svom saopštenju povodom ovih događaja, a pre svega novosadskog konzumiranja vina većeg broja lica istom kašikom navodi se da je takav običaj: „Isključivo stvar internog ili autonomnog crkvenog poretka i zakonodavstva, koje država prihvata kao validno, legitimno i legalno u javnopravnoj sferi.“ Ipak, nije tako, ne postoji apsolutna sloboda ispoljavanja verske slobode ni u jednoj modernoj državi, pa tako, makar prema zakonu, ni u Srbiji.

Član 3 Zakona o crkvama i verskim zajednicama je eksplicitan: „Sloboda veroispovesti ili verskog uverenja može biti podvrgnuta samo onim ograničenjima koja su propisana Ustavom, zakonom i ratifikovanim međunarodnim dokumentima, a neophodna su u demokratskom društvu radi zaštite javne bezbednosti, javnog reda, morala i zaštite slobode i prava drugih. Verska sloboda se ne sme koristiti tako da ugrožava pravo na život, pravo na zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet i pravo na imovinu, niti tako da se izaziva i podstiče verska, nacionalna ili rasna netrpeljivost.“ Dakle odredbe su jasne ograničenje koje je u ovom smislu nametnute svim verskim zajednicama, pa i SPC, usled epidemije izazvane virusom COVID-19, verska sloboda ograničena je pravom na život i pravom na zdravlje. Način vršenja bilo kog obreda, pa i liturgije, ograničeno je opštim interesom, svih ljudi, bili vernici ili ne, pripadali islamskoj, hrišćanskoj, judaizmu, zoroastrizmu, budizmu ili bilo kojoj drugoj veri.

Opšti interes koji je ugrožen na svetskom nivou, pa samim tim i u Srbiji, je život i zdravlje ljudi. Sve norme međunarodnog pravnog poretka i unutrašnjeg pravnog poretka, u ovoj oblasti, ne poznaju izuzetke u korist verskih zajednica.

U svom saopštenju Sinod SPC implicitno potvrđuje činjenicu da je više lica pilo vino iz iste čaše, u uslovima kada se pod kaznom zatvora do tri godine nalaže izolacija pojedinaca kako bi se sprečilo prenošenje virusa COVID-19. Sinod SPC iznosi i neistinu, država ne samo da se bavi i može da se bavi sadržajem i načinom vršenja verskih obreda, nego je i obavezna da se bavi time.

Dakle, za nadležne državne organe sasvim dovoljno da preduzmu odgovarajuće mere protiv organizatora ovog napada na javno zdravlje.

Dalje u svom saopštenju Sinod iznosi da se svako ko hoće pričešćuje dobrovoljno, te sveštenici „ne mogu uskratiti vernicima ono što je za nju (crkvu) i njih najvažnije“.

Čin pričešća je čin jedinstva sa Hristom, jer se kroz konzumiranje hleba i vina, u stvari jede Hristovo telo i pije njegova krv ili kako piše u Bibliji: „Zaista, zaista, kažem vam, ako ne jedete tela Sina Čovečijega i ne pijete krvi Njegove nemate života u sebi. Ko jede moje telo i pije moju krv – ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer moje je telo pravo jelo, i moja je krv pravo piće. Ko jede moje telo i pije moju krv – ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer moje je telo pravo jelo, i moja je krv pravo piće. Ko jede moje telo i pije moju krv – ostaje u meni i ja u njemu… To je hleb koji je sišao s neba. (Jn 6, 53-58).“

Međutim, u vreme kada je Hrist živeo, pošast poznata kao virusi je bila nepoznata, znalo se za epidemije kuge i drugih bolesti, ali nisu se znali uzroci.

Nigde ne piše da se prilikom ovog obreda ne treba pridržavati higijenskih mera, jer ovaj čin, u uslovima pandemije postaje svoja suprotnost, umesto veličanja života, to je ruski rulet sa životima vernika.

Cinično deluje potonji apel Sinoda kojim se traži od vernika da „dosledno i odgovorno primenjuju sve mere propisane za ovaj teški period..“, a posebno je licemerno skidanje vlastite odgovornosti pozivajući se na odgovornost vernika koji svojom voljom traže da budu izloženi potencijalnoj zarazi.

Nipodaštavanje građana i građanki od strane Sinoda SPC, te čitava tirada o „poznatim anticrkvenim i antisrpskim krugovima… i njima skloni mediji“ opet ukazuje na superiornost i manipulativnost koju SPC uporno izražava prema državi i državljanima Srbije.

Član 1 Ustava Republike Srbije propisuje da je država srpskog naroda i svih njenih građana. Sinod SPC dehumanizuje građane kada ih svodi na niže stanje u odnosu na „gospodu“, time vređajući sve građanke i građane bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost, uključujući i Srbe.

Poistovećivanje crkve i srpskog naroda je zamena teza, spinovanje, večni argument koji SPC stalno poteže kako bi izazvala solidarnost, ili kako naziva „sabornost“, u Srba u situaciji kada jednostavno nije u pravu i tim istim Srbima, koje pokušava da monopolizuje, nanosi štetu ugrožavajući njihovo zdravlje.

Kako bi prikrili svoju grešku Sinod SPC onda žigoše kao neprijatelje one koji su ukazali na ovakvo ponašanje sveštenih lica, isto kao što su to svojevremeno radili radili Dositeju Obradoviću, Vuku Karadžiću ili Vasi Pelagiću.