Kako od korone napraviti koalicionog partnera

Epidemija korona virusa pokazala se kao idealno vrijeme za političku kampanju.

Piše: Tomislav Marković

Suzbijanje epidemije covida-19 odvija se pod logičnim sloganom „borba za svaki život“. Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić sipa hvalospeve svom šefu Aleksandru Vučiću i njegovoj požrtvovanosti, pa zaključuje:

„Sada se vodi velika bitka za Srbiju i za svaki život u njoj”. Premijerka Ana Brnabić kaže da smo „danas uvereni više nego ranije koliko je svaki život i svaki pojedinac neprocenjivo važan činilac našeg društva“.

Ovo je novo iskustvo za sve nas: do sada je naprednjačka vlast uporno konstruisala podele na građane prvog i drugog reda. U ove prve spadali su pre svih sami naprednjaci, patriote, oni koji žele dobro svojoj zemlji – a u druge opozicija, izdajnici, novinari nezavisnih medija i ostali neposlušnici i sumnjivci koji ne veruju predsedniku na reč da je Srbiju uveo u zlatno doba.

Sad smo odjednom svi postali podjednako važni za vladajuću kastu, na šta nismo navikli ni mi ni oni. Pošto je situacija potpuno nova, ne čudi što se povremeno dešavaju sitna iskliznuća iz ovog dominantnog narativa. Evo, na primer, gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović poverovao je vlastodršcima da smo sada svi jednaki i da je svaki život podjednako važan, pa je u dobroj nadi uputio molbu Vojsci Srbije da Šapcu privremeno ustupi 300 kreveta, kako bi opremili objekat za smeštanje lakše obolelih od korona virusa.

I šta se desilo? Posle pet dana stigao je odgovor iz Generalštaba Vojske Srbije da su već dali na korišćenje navedena pokretna sredstva, radi opremanja privremenih centara za smeštaj osoba sa simptomima korone, te da zbog „nedostatka kapaciteta nisu u mogućnosti da pozitivno odgovore na tu molbu“.

Nema se, ne može se, viša sila, treba postaviti prioritete, a onda se ispostavi da su neki građani ipak važniji od drugih.

A i ta molba je došla u nezgodno vreme, baš u trenutku kad je Ministarstvo odbrane raspisalo tender za merenje rejtinga ministra odbrane Aleksandra Vulina u medijima. Zna se šta tokom borbe protiv opake boleštine ima prioritet, kako ministar da se nosi sa svakodnevnim izazovima ako ne zna koliki mu je rejting, inače sasvim nepostojeći.

'Država, to sam ja'

Manje probleme sličnog tipa imali su i u beogradskim opštinama Stari Grad i Novi Beograd. Na početku borbe sa epidemijom puštena je u rad aplikacija za prijavljivanje volontera prema kojoj Beograd ima samo 15 opština. Koliko juče, Beograd je imao 17 opština, ali su preko noći dve negde netragom nestale, i to baš Stari Grad i Novi Beograd.

Iste opštine nisu dobile od države ni zaštitnu opremu za volontere, valjda pukim slučajem. Ako nije u pitanju puki slučaj, onda se radi o podloj nameri.

Obe beogradske opštine i grad Šabac imaju nešto zajedničko – u njima nije na vlasti Srpska napredna stranka, već opozicija.

Naprednjaci koriste svaku priliku da udare čarlamu svojim političkim protivnicima, pa čak i pandemiju koja je u nekim normalnijim, demokratskijim državama ujedinila sve građane. Jer korona virus ne priznaje političke ili bilo kakve druge podele i pogađa sve ideološke opcije podjednako.

Aleksandar Vučić i njegova dvorska svita čak i tokom epidemije rade ono što najbolje umeju: udaraju na neistomišljenike i pronalaze nove neprijatelje.

Opozicija je na tapetu, kao i uvek, tu se ništa nije promenilo, ali su u međuvremenu pronađene i druge kategorije stanovništva koje mogu dobro da posluže kao meta.

Prvo su se na Vučićevom udaru našli povratnici iz inostranstva koje je direktno okrivio za donošenje epidemije u Srbiju, te se usput gorko kajao što ih je uopšte pustio da uđu u svoju državu. Kao da je Srbija u međuvremenu postala privatni posed Aleksandra Vučića, samo se ne zna ko mu je vlasništvo nad državom ostavio u amanet.

Potom su se na naprednjačkoj traci ređali drugi neprijatelji i krivci za epidemiju: penzioneri, malobrojni građani koji ne poštuju mere, vlasnici kućnih ljubimaca, a na kraju je red došao i na stare neprijatelje naprednjačke vizije homogene Srbije – novinare profesionalnih medija. Premijerka Brnabić je čak optužila novinare koji kritikuju Vučića da mrze svoju državu, čime je izjednačila Srbiju i predsednika, po modelu Luja XIV – „Država, to sam ja“.

Traženje žrtvenog jarca

Nakon pobrojanih kategorija stanovništva koje su napadane, postalo je jasno da bilo koja društvena grupa u naprednjačkoj propagandi može postati stigmatizovana i okrivljena za nesposobnost vladajuće kaste. Ko je sledeći: ljubitelji cveća, mlađi maloletnici, pivopije, programeri, slučajni prolaznici, kapueristi?

Svako može biti meta naprednjačkih napada, osim onih koji se nalaze na najodgovornijim političkim funkcijama – oni nisu odgovorni ni za šta. Reč je o osmišljenoj strategiji traženja žrtvenog jarca za sopstvene greške.

Vučić i njegovi saradnici razmišljaju otprilike ovako: ako savladamo epidemiju bez većih problema, za to ćemo mi biti zaslužni, a narod treba da nam bude zahvalan što smo ga spasli od pošasti, da nam podigne spomenik i ponovo glasa za nas na sledećim izborima.

A ako nešto krene po zlu, onda će kriv biti narod, odnosno neki delovi građanstva – gastarbajteri, neposlušni građani, nedisciplinovani penzioneri, lekari koji ne umeju da koriste zaštitnu opremu, opozicija koja samo rovari i novinari koji postavljaju nezgodna pitanja.

Kao i svaka vanredna okolnost, i epidemija iz ljudi izvlači ono što je u njima preovlađajuće: dobri postanu još bolji, a loši još gori. A autoritarni političari postanu još autoritarniji, otuda i svi navedeni postupci vlastodržaca koje je mučno gledati.

Zabrana kretanja važi za sve građane, prošlog vikenda je policijski čas trajao dva i po dana, sledećeg vikenda će trajati tri i po, odnosno pola sedmice – a usred nepokretne Srbije njen predsednik je mrtav hladan krenuo u političku kampanju. Aleksandar Vučić mirno obilazi gradove i raznosi respiratore, jer je nezamislivo da to učini neko drugi.

Politička kampanja usred epidemije

Prvo se obreo u Novom Pazaru, gde je okupio gomilu ljudi, bez fizičke distance, te usput objašnjavao Rasimu Ljajiću kako radi respirator.

Ljajić je inače lekar po struci, a Vučić je pravnik. Potom je predsednik skoknuo do Niša sa dva kamiona medicinske pomoći, tu je nagurao silne snimatelje jedne do drugih, napravio gužvu na malom prostoru i davao vrlo osobene odgovore na novinarska pitanja.

Dušebrižnicima koji navodno brinu za njegovo zdravlje, jer se nije testirao na korona virus i nije u izolaciji iako je njegov sin oboleo, predsednik je poručio sledeće: „I nemojte da brinete za mene, molim vas, jer znam da nikada ni niste. I kažite ljudima da to nije od brige, nego od želje da politički budem izolovan kako bi korona uspela da pobedi”.

Drugim rečima, ako predsednik slučajno ne bude mogao da radi svoj posao i da šparta Srbijom, načisto smo propali, jer će epidemija sve da nas pokosi. Vučić je jedina brana između nas i apokalipse. Ako predsednik zaista misli ovo što govori, to je klasičan primer mesijanskog kompleksa.

Poređenja radi, kanadski premijer Džastin Trudo bio je u izolaciji dve nedelje pošto je testiranje pokazalo da je njegova supruga Sofi pozitivna na koronu. Moguće da je Kanada za te dve sedmice propala, ali joj to niko nije javio, pa se i dalje dosta uspešno bori sa epidemijom.

Mnogima Vučićevo ponašanje deluje malo čudno, jer je teško shvatiti da se ljudi koji vode državu i koji bi trebalo da budu najodgovorniji, usred epidemije opake bolesti bave političkom kampanjom i propagandom.

Međutim, Vučić i njegovo okruženje ponašaju se sasvim logično i očekivano, u skladu sa svojim svetonazorom. I sa poznatom naprednjačkom poslovicom: ako ti život da limun, napravi limunadu, a ako ti uvali epidemiju, napravi od nje koalicionog partnera.

Razvlačenje pameti

Toliko se kod nas prošlost potiskuje i negira da su mnogi zaboravili s kim imamo posla. Vučić je onaj isti čovek koji je bio visoki funkcioner Šešeljeve Srpske radikalne stranke, vrlo aktivni učesnik zločinačkog projekta stvaranja Velike Srbije svim sredstvima, koji je vikao sa skupštinske govornice "ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana", veličao ratne zločince i lepio tablu sa natpisom “Ulica Ratka Mladića” na Bulevaru Zorana Đinđića. On je napravio političku karijeru na temelju ubeđenja da su neki životi manje vredni od drugih, kao i na konstantnoj proizvodnji spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja. Promenili su se vreme i okolnosti, ali ne i suština.

Nekada su funkciju neprijatelja igrali Bošnjaci, Albanci, Hrvati, NATO – a danas sličnu funkciju vrše razne grupe građana Srbije, od gastarbajtera do novinara.

Ako je neko iznenađen time što se osvedočene patriote poput Vučića i Vulina ostrvljuju na sopstveni narod, ne daju krevete Šapčanima i stigmatizuju čitave slojeve stanovništva – podsetio bih na reči njihovog intimnog heroja Ratka Mladića kojima je u maju 1992. godine naređivao granatiranje Sarajeva: „Velešiće tuci i Pofaliće tuci. Tamo nema srpskog življa mnogo“.

Sve ovo čemu danas prisustvujemo moglo bi se takođe opisati rečima ovog ratnog zločinca – u pitanju je još jedno “razvlačenje pameti”, samo u mirnodopskim uslovima.