Živa crkva i mrtvi vernici

Piše: Tomislav Marković

U davna, pradavna vremena, pre samo par meseci, vaskoliko pravoslavno srpstvo bilo je u kolektivnoj euforiji, obuzeto vatrenim zanosom zbog litija u Crnoj Gori.

“U Crnoj Gori se dogodio Bog, a njegova živa crkva pokazala se u svoj svojoj moći i lepoti“, pisao je tada jedan sveštenik Mitropolije crnogorsko-primorske, vladike su govorile o “pokretu naroda koji se pretvorio u jednu neprestanu litiju, (...) u jednu neprestanu liturgiju”, a patrijarh Irinej besedio je o „živoj crkvi i živom narodu u verskom pogledu“.

Masovno oduševljenje projavljivanjem žive crkve zahvatilo je i staro i mlado, i studente i akademike, i ratnohuškačke novinare i profesore univerziteta, i vlast i opoziciju, i ministre i poslanike, i sveštenike i monahe, a o vernom narodu da i ne govorimo.

Vrlo brzo je stvoren neupitni konsenzus oko takozvane odbrane svetinja, a crkva je postala institucija od najvišeg autoriteta i poverenja, svetija i nedodirljivija od bilo koje svete krave i srodnih idola.

Svako ko se usudio da unese zrno skepse u kolektivni zanos, svako ko se drznuo da misli malo drugačije, po hitnom postupku je proglašavan za izdajnika, stranog plaćenika, nacionalnog izroda; protiv takvih drznika i otpadnika od vere i srpstva pokretane su hajke i medijski linčevi, a neki novopečeni vračevi svetosavlja su ih čak i proklinjali, na primer istoričar Čedomir Antić.

Klerici su postajali medijske zvezde, recimo Gojko Perović, a sve što izgovore njihova preosveštenstva vladike i njegova svetost patrijarh, pa čak i niži činovnici SPC-a smatralo se apsolutnom istinom, maltene bogonadahnutom rečju.

Crkva je zadobila status poslednje odbrane srpskih interesa, svete ustanove od najvišeg poverenja, lidera srpstva, savesti srpskog čovečanstva i moralne vertikale koja seže visoko, visoko, čak do Nebeske Srbije, autonomne srpske države u okviru Raja.

Ukratko – crkva je zakon, ustav, Bog Otac, Veliki Duh, Manitu, prva i poslednja istina. Ko drukčije kaže, kleveće i laže, a biće i proklet.

Ugrožavanje života, standardan crkveni postupak

A onda je stigla pandemija Covida-19, opasnog virusa koji se prenosi kapljicama pljuvačke, hara čitavim svetom i odnosi na desetine hiljada života. Što će reći da masovna okupljanja nisu poželjna, a još manje korišćenje zajedničkog escajga i posuđa.

Vrh SPC, sveti Sinod i viđenije vladike su u novonastaloj situaciji nastavili da brane svetinje, samo to ovog puta nisu bile nekretnine u susednoj državi, već okupljanja vernika na liturgiji i pričešće zajedničkom kašičicom.

Grmeli su sveti oci kako se pričešćem niko nije zarazio za dve hiljade godina, kako se liturgije uz prisustvo vernika moraju održavati, kako „liturgija pretpostavlja ne samo intelektualno, nego živo, organsko učešće u njoj“, kako „sva ta molitva lična, saborna, koja god, pojedinačno ili u zajednicama i grupama, nikada ne može sobom zameniti svetu liturgiju, koja je vrhunski dar Hristove ljubavi crkvi i svetu”, kako reče episkop bački Irinej.

Odjednom se pokazalo da crkveni oci ič ne zarezuju naučne činjenice, elementarnu logiku i mere zdravorazumskog opreza, a još manje ih je briga za živote vernika i sveštenika.

Ne samo da su spremni da ugroze zdravlje i život ljudi, i to ne nekih njima mrskih inovernika do čijeg postojanja i inače baš ne drže, nego i svoje pastve, svojih sunarodnika, takoreći Srba, Srpkinja i Srpčadi.

Institucija koja je koliko juče bila zvezda vodilja vaskrslog srpstva preko noći se preobrazila u smrtnu opasnost. I pored toga što znamo s kim imamo posla, tvrdoglavost sa kojom vrh SPC-a istrajava u nastojanjima da vernike izloži zarazi virusom i potencijalnoj smrti izaziva čuđenje.  

Pa čekajte malo, vaša preosveštenstva. Zar ugrožavanje života kao standardan crkveni postupak nije bilo rezervisano za neprijatelje srpstva, inoverne, šizmatike, otpadnike, za druge nacije? Onoliko ste se trudili tokom ratova da podržite masovne ubice, posebice Radovana Karadžića i Ratka Mladića, u njihovom krvavom pohodu protiv nesrpskih civila, ubeđujući javnost da je to sve zarad odbrane Srba, a sad ste bez imalo griže savesti udarili i na Srbe? Pa dobro, ima li neko na ovom svetu da vama nije neprijatelj?

Ispostavilo se da onomad otkrivena živa crkva i živa vera mogu lako da stvore mrtve vernike. I ništa ih u tom blagočestivom preduzeću ne može poljuljati.

Čak ni sveštenici zaraženi Covidom-19, čak ni smrt episkopa valjevskog Milutina od korone nisu ih pokolebali ni za jotu. Nehajan odnos prema ljudskim životima crkvenih bašmebrigovića izazvao je adekvatnu reakciju među pastvom, pa se njihovom pozivu na liturgijsko okupljanje i pričešćivanje nije odazvao veliki broj vernika.

Teologija besmislica: Apologija kolektivnog escajga

Jučerašnja jedinstvena podrška živoj crkvi počela je brzo da se topi, a sve se češće mogu pročitati komentari da u Crnoj Gori znaju šta rade kad su rešili da uvedu crkvu u zakonske okvire i da joj ne dozvole da divlja kako joj se ćefne.

Država iznad crkve, zakon isti za sve građane – možda ove ideje konačno i kod nas dobiju pravo građanstva. Crkvenim korona-jerarsima ostala je samo grupa pravoslavnih fundamentalista i onih najpraznovernijih sujevernika koji veruju da im virus ne može ništa, jer ih štiti mistična božanska sila koja nema pametnija posla nego da se bavi privatnim obezbeđenjem raznih cepanica.

Nije ni njih malo, zapravo ih ima i previše, s obzirom da se ovde radi o gluposti vasionskih razmera, ali je ipak u pitanju manjina u odnosu na šest miliona pravoslavnih vernika, koliko ih po zvaničnom popisu ima u Srbiji.

Takvih sumasšedših oriđinala ima i među visokim funkcionerima naprednjačke vlasti. Karakterističan primer je Vladimir Đukanović, poslanik i član Glavnog odbora Srpske napredne stranke. Kao vrstan teolog besmislica, Đukanović ovako izvodi apologiju kolektivnog escajga: „Ako imate čvrstu veru u sebe znajte dobro da na toj kašičici nikada se neće pojaviti ni virus ni bakterija, zato što tom kašičicom vi dobijate u sebe telo i krv Hristovu, a ono je jače od svakog virusa i bakterije”.

Veru u sebe? Telo i krv Hristova kao neka vrsta antitela za viruse i bakterije? Izgleda da je poslanik podjednako bežao sa časova poznavanja prirode i društva, biologije i veronauke.

Pravoslavna manija gonjenja

Crkvenim jerarsima je malo što daju sebi za pravo da ugrožavaju zdravlje i život drugima, već su počeli da glume i žrtve.

Na uskršnjoj liturgiji vladika bački Irinej izlio je pred verni narod svo svoje zgražanje i gnušanje nad progonom crkve, pogotovo nad zlim novinarima koji snimaju pastvu okupljenu na službi u vreme policijskog časa: „Ja mislim da sam od svih vas ovde najstariji, i mladost i detinjstvo sam proveo u vreme kada su Crkvu progonili bez milosti, sveštenike ponižavali, hapsili, često i ubijali, i bez suda i sa sudom, ali ovakvu ostrvljenost na sve što je nama sveto ni tada nisam doživeo; da se ismevaju sa svetom Liturgijom, da se ismevaju sa svetim Tajnama Crkve, da se ismevaju sa svetim Pričešćem – sa kojim pravom? Ko su ti ljudi da iznutra hoće da nas špijuniraju da bi nas posle klevetali i ponižavali?“

Niko vernike ne progoni, oni čak uživaju povlašćeni status, policija nikog sa liturgije nije privela zbog kršenja policijskog časa, država je još jednom kapitulirala pred crkvom, prećutno dozvolivši vernicima i klericima da rade šta hoće, mimo zakona, zdravog razuma i brige za ljudske živote. Te činjenice ne smetaju ni viđenijim vernicima da sebe vide kao žrtve progona.

„Ostaje utisak da bi razlog zabrane okupljanja na Vaskrs bilo ili nesnalaženje, odnosno dezorganizacija ili – bogoborstvo, dokazivanje da postoji sila koja može zaustaviti bogosluženja, a vernike koji se sa tim ne saglase – progoniti”, pišu Slobodan Reljić, Dušan Proroković i Dragoslav Bokan.

Kad vođa paravojne formacije „Beli orlovi“ Dragoslav Bokan priča o tome da je progonjen, to može da se tretira samo kao klasičan slučaj psihološke projekcije. Ali, ova patriotska ekipa već decenijama gudi na žici autoviktimizacije, pa im ne treba ni zameriti, ništa drugo i ne umeju.

Grupa intelektualaca pisala je peticiju sa molbom patrijarhu Irineju da nekako izdejstvuje dozvolu za grupno okupljanje u hramovima na liturgiji, uz prigodno pričešćivanje istom kašičicom. Na čelu pobunjene pastve našli su se Slobodan Antonić, Miloš Ković, Časlav Koprivica, Nikola Malović, Slobodan Reljić, Dušan Proroković, Vladimir Dimitrijević, Ljiljana Čolić, Miša Đurković i srodni intelektualci kojima je srce na desnoj strani, gde kuca za čiča Dražu, Veliku Srbiju i Ratka Mladića. Svi pobrojani progonjeni hrišćani bili su aktivni učesnici takozvane odbrane svetinja u Crnoj Gori, a valjda im je nešto od tog silnog euforičnog zanosa preteklo, pa ga sad investiraju u nove poduhvate.

Crkva moćnih, bogatih, osionih i nasilnih

Za razliku od progonjenih hrišćana koji zapravo mogu mirno da skoknu na liturgiju, bez straha da će ih policija hapsiti i kažnjavati, većina građana Srbije ne uživa u lepoti dvostrukih aršina. Evo, na primer Miloradu Dukoviću iz sela Bošnjane kod Rače sudski organi odrezali su kaznu od 50.000 dinara.

Šta je zgrešio grešni Milorad? Da nije možda išao na liturgiju? Eh, kamo sreće, da je kršio policijski čas kao pravoslavac, niko ga ne bi dirao. Strašan je njegov zločin: čuvao je ovce pored seoskog groblja, čak 400 metara daleko od sopstvene kuće. Krimen se dogodio 17. aprila oko 18 časova.

Duković je priznao da je prekršio zabranu kretanja jer je morao da čuva ovce, pošto nema dovoljno sena, pa je zato bio u ataru kod groblja. Koga je to tačno ugrozio čobanin, sam sa ovcama? Možda ovce nisu držale propisanu fizičku distancu od dva metra ili se stado nepravilno rasporedilo, pa jedna ovca nije bila na površini od četiri metra kvadratna? I ko bi imao koristi da stado umre od gladi? I kako bi to tačno uticalo na obuzdavanje epidemije?

Ako nekog od ovih velikih vernika zanima kako izgleda progon, eto im školskog primera. Da su stvarno vernici, kako sebi utvaraju, ili da Eparhiju šumadijsku kojoj pripada Miloradovo selo vodi hrišćanin, tu kaznu bi platila prebogata crkva, a ne čobanin.

A potom bi angažovali advokata da tuži državu i pošteno naplati ovo očigledno maltretiranje. Kad bi u crkvi postojalo bar kritično jezgro hrišćana, ovakve stvari bi se događale svakog dana, jer ako ne uzima u odbranu siromašne, zlostavljane i potlačene – crkva nema ama baš nikakvog smisla.

Takav scenario spada u domen fantastike, jer je ustanova koju vodi patrijarh Irinej crkva moćnih, bogatih, osionih, bahatih, nasilnih.

To je crkva koja se dodvorava vladarima i tajkunima, svima koji žive na grbači naroda, a prezire slabe, siromašne, eksploatisane, podjarmljene, razvlašćene i potrebite. To je crkva koja dodeljuje ordenje Aleksandru Vučiću, Siniši Malom, Bogoljubu Kariću, Emiru Kusturici, Miroslavu Miškoviću, Vojislavu Šešelju, Aleksandru Konuzinu, Radošu Bajiću, Matiji Bećkoviću, Milovanu Vitezoviću, braći Šarić, Draganu J. Vučićeviću, Miloradu Dodiku, Ljubiši Dikoviću, Draganu Markoviću Palmi, Aleksandru Lukašenku i sličnim jahačima omanje apokalipse.

Isus je streljan u Srebrenici

Da se ne lažemo, u takvu crkvu Hrista ne bi pustili ni da uđe, a pre bi kamila prošla kroz iglene uši nego što bi Sin Božji dobio orden od SPC. Šta Hrist ima da traži među onima koji svako malo viknu u pravcu Haga: „Pustite Varavu!“

A kad Varavu osude na zatvorsku kaznu, onda šef SPC-a to proglasi za đavolje delo. Pritom je onaj biblijski Varava malo dete za današnje ljubimce crkvene jerarhije kao što su Mladić, Karadžić, Šešelj, celo to ratnozločinačko društvance. 

Ima i u takvoj crkvi istinske vere i delatne hrišćanske ljubavi, ali u zapećku, na marginama; crkveni mejnstrim, glavni tok – uopšte ne teče, u pitanju je mrtvaja. Živa crkva gotovo da ne daje znake života. Što reče jedna grupa bolivijskih sveštenika pre više od pola veka: „Umjesto da govorimo o Crkvi siromaha, morali bismo biti siromašna Crkva.

Svojim putovanjima, kućama, zgradama, načinom života više smo negacija takve Crkve“. Ako crkva želi da bude istinski živa, morala bi da raskine koruptivni savez za državnim i tajkunskim moćnicima, te da traži pravdu za sve one kojima se danas otima krov nad glavom, za sve one koji rade za bedne plate, za one koji trpe nasilje, za ponižene i uvređene ovog dela sveta. Umesto što propoveda i praktikuje simfoniju sa onima koji vređaju, ponižavaju, izrabljuju i zlostavljaju. I to iz najprizemnijih pobuda znanim kao srebroljublje i pohlepa.

Nije to tako teško kao što izgleda na prvi pogled, dovoljno je, primera radi, ozbiljno shvatiti reči proroka Isaije: „Ovo je post koji mi je po volji: kidati okove nepravedne, razdrešiti remenje od bremena, puštati na slobodu potlačene, slomiti sve jarmove; podeliti hleb svoj sa gladnima, uvesti pod krov svoj beskućnike, odenuti onog koga vidiš golog”.

Stanje samo deluje beznadežno, a izlaz je jednostavan i nadomak ruke. Za početak, umesto Isusove molitve treba ponavljati jednu rečenicu protestantskog teologa Jirgena Moltmana: “Isus je streljan u Srebrenici”. Uz povremni dodatak: sa blagoslovom vladike SPC Vasilija Kačavende. Posle će sve ići mnogo lakše. Što reče streljani: „Saznaćete istinu i istina će vas osloboditi“.