Kako srpski patriota da ljetuje u Crnoj Gori?

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

“Ujedinićemo srpske zemlje i osloboditi srpsko more!”- vikao je istoričar Aleksandar Raković u novembru 2018. godine na proslavi stogodišnjice oslobođenja Boke kotorske u Budvi. Preciznije, larmala je slika i prilika istoričara sa video bima, budući da njegovo fizičko prisustvo na pjenu od mora nije bilo moguće, pošto mu je zabranjen ulazak na teritoriju koju bi da okupira. Prođe godinu i po dana, srpsko more nije oslobođeno i vraćeno svom pravom vlasniku sa sedištem u Beogradu, ni litije i molebani nisu pomogli, pa je Aleksandar II Ujedinitelj prešao na plan B. Ako već ne možeš da ujašeš na čelu vojske koja bi Crnu Goru da oslobodi od Crnogoraca – onda bar možeš da zabraniš Srbima da letuju na crnogorskom primorju i da tako zadaš težak udarac smrtnom turističkom neprijatelju.

Neće više srpska noga kročiti na Slovensku plažu, niti će se brčkati u okupiranom moru! Raković, kao samozvani načelnik Generalštaba srpske turističke soldateske, pozvao je vaskoliko srpstvo da bojkotuje letovanje u Crnoj Gori, baš kao što je onomad bojkotovana slovenačka roba. Pandemija krona virusa još traje, kraj joj se ne nazire, niko ne zna ni da li će ni kako letovati ove godine, niko nema pojma kako će se putovati na inostrane plaže, niti da li će po povratku u domaju morati u karantin, sve je pod znakom pitanja – ali Rakoviću to ne smeta da na vreme upozori svoje sunarodnike na njihovu patriotsku dužnost. Istoričar je poput onih pometenih petlova što kukuriču oko tri ujutro, vodeći se maksimom: Bolje poraniti nego stići prekasno. Bolje letovanje sprečiti, nego Srblje od milogorstva lečiti!

Letovanje po dopuštenju svetog turizmologa

Rakoviću, kao iskusnom istoričaru i turističkom voždu srpstva, poznato je da čak i nebeski narod pati od malih ljudskih slabosti, jasno je i njemu da poneko grešno čeljade neće imati dovoljno duhovne snage da odoli iskušenju, pa je i za takve malodušnike smislio rešenje. Raslabljenim srpskim dušama koje mami sirenski zov crnogorskog primorja Raković će ipak velikodušno dozvoliti da letuju na obalama srpske Sparte, što bi rekli pravoslavni duhovnici – po dopuštenju. Ali, i tu mora da se zna red, ne može se ići kao guska kroz maglu, niti odsedati u prvom slobodnom konaku na koji naletiš. Raković se potrudio, pa je napisao precizno uputstvo: „Turisti iz Republike Srbije i Republike Srpske ne treba da idu u Crnu Goru na letovanje ove godine, osim izuzetno, u smeštaje čiji su vlasnici Srbi ili vlasnici odani srpstvu u crkvenom smislu”.

Na teškim mukama su se našli srpski turisti kojima je bliska odbrana svetinja, ali bi ipak malo da skoknu na more, pa makar i ono koje su usred Crne Gore okupirali Crnogorci. Ali, kako u silnoj gunguli od vlasnika apartmana, vila i hotela pronaći Srbina ili čoveka odanog „srpstvu u crkvenom smislu”? Pogotovo što nije baš jasno šta potonja formulacija znači. Kako pošten srpski patriota da bude siguran da će naći adekvatan smeštaj u Crnoj Gori, da neće zanoćiti kod nekog neprijatelja srpstva koji za sebe misli da je Crnogorac, jer mu Raković, patrijarh Irinej, Čeda Antić i ostali brojači krvnih zrnaca još nisu objasnili da je Srbin? Kako čovek da ode na odmor, a da dušu ne izgubi?

Kako pronaći apartman sa četiri ocila

Gleda naš turista ponude na sajtovima, smeštaja koliko voliš, o svakom dati detaljni podaci: te apartman je klimatizovan, te udaljen 200 metara od plaže, te ima pogled na more, te ima i bežični internet, te da li je plaža peščana ili šljunkovita, te koliko su udaljeni restorani i kafići... Svega ima, samo onog najvažnijeg nema: koje je nacionalnosti vlasnik. A nema ni onog još suštastvenijeg podatka: da li je vlasnik odan srpstvu u crkvenom smislu.

Nije dovoljno da izdavač smeštaja bude Srbin, jer uvek postoji zlokobna mogućnost, ma koliko neznatna bila, da je dotični, šta ja znam, ateista, agnostik, Jehovin svedok, budista, taoista, maoista, slobodni zidar, nesputani biciklista... Dešavalo se. Dakle, jedino ako je vlasnik smeštaja za izdavanje Srbin i pravoslavac do moštane srži, može se kod njega odsesti bez opasnosti da turista ispadne izdajnik i da se ogreši o svetu zapovest vrhovnog turizmologa Rakovića.

Sve te informacije, nasušne za spasenje duše srpskog turiste, moguće je saznati jedino u razgovoru sa vlasnikom apartmana kod kog bi čovek eventualno boravio. Mada, ni metod žive reči nije savršeno pouzdan, ne može se sve saznati u par minuta razgovora, jer nije lako utvrditi koliko je neko zaista pravoslavan, da li je istinski privržen Amfilohiju, Irineju i SPC-u ili je tek mlaki vernik, niti koliko ozbiljno shvata svoju nacionalnu pripadnost.

Zato je najbolje da se turista vlasniku potencijalnog smeštaja za ladanje obrati pisanim putem, mejlom, Viber-om, SMS-om, kako god, i da detaljno ispita da li je dotični podoban i dostojan da ugosti srpskog turistu. Da ne bi dolazilo do nesporazuma, te da srpski rodoljubi ne bi završavali kod kojekavih lažnih pravoslavaca i Srba, ništa ne sme biti prepušteno slučaju. U te svrhe najbolje je napraviti precizan upitnik za vlasnike apartmana, kako bismo izbegli nepotrebne zabune i potencijalne međusobice.

Upitnik za vlasnike smeštaja

1. Šta ste po nacionalnosti?

2. Zašto mislite da niste Srbin?

3. Ko vas je ubedio u tu vapijuću besmislicu da niste Srbin?

4. Šta bi vam falilo da postanete Srbin? Probajte: osvežava, a ne goji.

5. Da li ste odani srpstvu u crkvenom smislu besmisla?

6. Koliko često posećujete bogosluženja?

7. Da li ste postili ceo vaskršnji post i pričestili se zajedničkom kašičicom, prkoseći koroni, zdravom razumu i ranoškolskim lekcijama iz poznavanja prirode i društva?

8. Izgovorite molitvu „Bogorodice djevo“ bez gledanja u molitvenik.

9. Da li ste zvali sveštenika da osvešta objekat za izdavanje?

10. Imate li ikonu i kandilo u svakoj sobi?

11. A u kupatilu?

12. Da li je na suncobranima apliciran lik svetog Save?

13. Jesu li ležaljke osveštane ili bar miropomazane?

14. Da li će nas na plaži grejati sunce tuđeg ili srpskog neba?

15. Kako Srpska pravoslavna turistička crkva rangira vaš smeštaj? Imate li bar četiri ocila?

16. Koliko je sati u Moskvi?

Letovanje, ludom radovanje

Šalu na stranu, Rakovićev ispad je novitet u borbi srpskog patriotskog klana protiv turista sa manjkom nacionalnog osećaja koji misle da svoje pošteno zarađene pare mogu da troše gde im se prohte, a da prethodno ne pitaju za dozvolu samozvane čuvare srpstva. Dosad je letnja akcija dežurnih patriotskih turizmologa bila ograničena na deljenje packi izdajnicima koji bez imalo griže savesti letuju u Hrvatskoj.

Svake godine patriotski portali objave silne tekstove naših eminentnih profesora, sociologa, istoričara i ostalih budžetlija u kojima se srpskim turistima preporučuje da nipošto ne idu na odmor u Hrvatsku, jer će tako izdati takozvane srpske nacionalne interese. Pre neku godinu imali smo čak i pravu reklamnu kampanju Srbske akcije, ulice su bile oblepljene plakatima sa sloganom "Ako bolujete od zaborava, letujte u Hrvatskoj".

U međuvremenu je broj neprijateljskih zemalja porastao, Crna Gora se našla na tapetu, pa sad Raković na vreme upozorava neopreznu Srpčad, te izdaje uputstva za patriotski bezbedno letovanje. Nema tog suseda od kog srpski nacionalisti ne mogu da naprave vekovnog neprijatelja za ciglo pet minuta. To je za njih luk i voda.

Ko šta radi, naša tzv. inteligencija kopa rovove, svađa nas sa komšijama, roguši se na okolinu, priziva nove sukobe, preti nasiljem, homogenizuje stanovništvo, a sve koji se ne uklope u njihovu jednoumno-maloumnu viziju Srbije proglašava za odrode i renegate. Ništa novo pod suncem, što bi rekao Kohelet, današnji naraštaj se samo nadovezuje na propagandno delo svojih vrlih prethodnika, a cela ta razobručena guslarska halabuka traje tri decenije. Em se isplati, em ne zahteva nikakve umne sposobnosti: idealna rabota da se njome ispuni besmislena egzistencija nevična suvislijim poduhvatima.

Plaža i paralaža

Nacionalistička propoved o poželjnim i nepoželjnim turističkim destinacijama, nažalost, odbija se o tvrde uši slušalaca. Džaba dušebrižnici ciče, vrište i zapomažu, to su samo glasovi vapijućih u pustinji. Svi se kunu u srpstvo dok se ne potegne pitanje odmora, a onda zaborave i na svetog Savu, i na Amfilohija, i na otete svetinje, i na Jasenovac, i na petsto godina ropstva koje je trajalo četiri veka, i na Kučuk Aliju i na Mulu Jusufa, o starcu Foči da i ne govorimo – i razbeže se kud koji po privlačnim destinacijama u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Turskoj.

Ima nešto ćudljivo i samovoljno u tzv. običnom čoveku, kako se pežorativno naziva svako ko nije javna ličnost, opštepoznati lopov ili zločinac, pevaljka, starleta, učesnik rijalitija ili intelektualac zaslužan za naciju. Teško je iz čoveka iskoreniti tu perverznu nakanu da sopstveni novac troši po sopstvenom ćefu, tu nikakve rodoljubne tirade ne pomažu.

Uzalud Aleksandar Raković i patrijarh Irinej vape da je crnogorska vlast za Srbe opasnija od korone, badava Slobodan Antonić opominje da svako ko letuje u Hrvatskoj „doprinosi normalizaciji stoletnog genocida koji traje“, džaba Srbska akcija i patriotski portali upozoravaju da je odmor u Hrvatskoj ravan izdaji – na sve to naš čovek ne daje ni pet para. A zašto bi i davao kad su to njegove pare, pa može da ih arči na šta god želi? Kad zagovornici plaže i paralaže budu finansirali odmor svom voljenom srpskom narodu, onda nek mu određuju gde će da letuje.

U svakom nacionalnom dušebrižniku čuči mali tiranin

A to je zapravo ono o čemu sanjaju svi ti samozvani branitelji nacije i njene fiktivne čistote. Briga za njih za žive, konkretne ljude – oni bi da zapovedaju, da se pitaju za sve, da drugima određuju šta će smeti da rade, da ih guraju u ratove, da odlučuju ko će da živi a ko da umre. Odsustvo vlasti nad svojim niskim porivima i mračnim duševnim sadržajima hteli bi da kompenzuju neograničenom vladavinom nad ljudima. Čak i najskromniji nacionalista u dubini duše čuva fantaziju u kojoj sedi na tronu, sa krunom na glavi i žezlom u ruci, i pomera milione kao pijune na šahovskoj tabli: jedne šalje u smrt, drugima deli počasti, treće unovačuje, četvrte ražaluje, pete unapređuje, šeste raseljava, sedme spaljuje na lomači, osme nagrađuje ordenjem... U svakom nacionalnom dušebrižniku čuči mali tiranin. I čeka svog Slobodana Miloševića koji će mu dozvoliti da se uspravi i dati logističku podršku da svoje mračne opsesija isproba na živom ljudskom materijalu.

Samo podmuklici koji živi u takvim diktatorskim sanjama, brkajući ih sa javom, može da padne na pamet da, mrtav hladan, bez trunčice zazora, drugim ljudima određuje na šta će da troše svoj pošteno stečeni novac i gde će da provode svoje dane godišnjeg odmora. Na prvi pogled ovakve preporuke deluju moronski, a na drugi – posve oksimoronski: sitna duša pati od manije veličine.