Stručnjak vladalac

"Nije Milošević kriv, mi smo govna“, glasi rečenica koju pre više od deceniju i po, u jednoj sceni "Profesionalca“, kultnog ostvarenja Dušana Kovačevića, izgovora beogradski glumac Dragan Jovanović.

Šokantno je koliko i intrigantno što ta rečenica, koja se onomad odomaćila u javnom diskursu, ima produženo dejstvo i vek trajanja, a kako vreme odmiče, sve više dobija na aktuelnosti. I "leži“ kidnapovanoj Srbiji – ko budali šamar! Vučićevoj, ne Miloševićevoj Srbiji. Kao da uopšte pomaka niti razmaka nema između onda i danas, a to je tri decenije, rođaci, ili trideset godina da baš nikakvog otklona nema.

Sem što ljušture spadaju i nanovo se navlače, isto optočene zlom i samo na prvi pogled modernije.

Statisti i akteri

Opet, kad se malo udubiš vidiš da u toj nadrealnoj stvarnosti Srbije devedesetih godina prošlog veka, pri pokušaju obnavljanja velikosrpskog nacionalističkog projekta, što je rezultiralo buđenjem arhaične svesti, oslobađanjem atavističkih instinkta, bolesnim stanjem duha, na kraju i varvarskim ratovima, u toj plimi isključivosti, mržnje i pomračenja pameti Aleksandar Vučić nije bio tek "jedan od“ stotina lakomislenih bezimenih ljudi koji su bili akteri tog krvavog potonuća.

Bio je on i te kako na sceni, i to ne kao statista: bio je akter razbojničke sile koja je, uništavajući i vlastiti narod, imala njegovu gotovo plebiscitarnu mazohističku podršku. Gle čuda, baš kao danas. Ćirilični deža vi!

Aleksandar Vučić nije međ Srbalje banuo s neba ili došao na vlast s političke margine. Rođen je u Beogradu 5. marta 1970. ,,Dok me je majka dojila, iskliznuo sam joj iz naručja. Pao sam i slepoočnicom udario u špic fotelje. Kažu da je krv šikljala toliko da su pomislili da nema ništa od mene...“, sa bezgraničnim samopouzdanjem sećao se prvih dana detinjstva.

Odličnjak

Bio je odličan učenik. Pobeđivao je na mnogim takmičenjima iz istorije i šaha. Iako je studije završio posle šest godina, bliski mu biografi navode da je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu "u rekordnom roku s najvišim ocenama, kao jedan od najboljih studenata u generaciji“.

Kad je početkom oktobra 2015. školska godina na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu započela predavanjem tada premijera Srbije Aleksandra Vučića, dekan Sima Avramović nije odoleo: "Premijer je bio i ostao najuspešniji student Pravnog fakulteta“.

Nesrećnih devedesetih, u svojoj 23. godini, Aleksandar Vučić se pridružio ratnohuškačkoj Srpskoj radikalnoj stranci. Inteligentan, prodoran, sa već tada istančanim osećajem za javni nastup, Vučić je brzo avanzovao u poslanika, da bi 95. bio izabran za generalnog sekretara stranke.

U politiku je, kaže, ušao iz besa prema socijalistima: "Učlanio sam se u Srpsku radikalnu stranku 93, kao izrazito nacionalnu i patriotsku stranku, i to pre svega zbog hajki koje je u to vreme Milošević vodio protiv stranke jer je insistirao na prihvatanju Vens-Ovenovog plana“.

Pre nego što je zalutao na skup stranke uskonacionalističke orijentacije koja je zagovarala Veliku Srbiju, Vučić je boravio na Palama, gde je tokom 1992. radio u redakciji televizije Kanal S.

Zvanična biografija kaže da je pripremao i vodio vesti na engleskom, blok iz sveta, intervjue, reportaže. On tvrdi da je intervjuisao Karadžića, te da je stigao da s Mladićem odigra neku brzinsku partiju šaha. Udaljen je s TV Pala kao "nacionalno potkovan, ali nedovoljno talentovan za novinarstvo“. Jedna škola mišljenja na tom incidentu temelji njegovu patološku mržnju prema novinarima.

Front u Beogradu

Iako se i u medijima van Srbije spekulisalo da je aktivno učestvovao u odbrani srpskih položaja širom stare Jugoslavije, bliža je istini teza da se Vučić o granicama Velike Srbije brinuo sa fronta u Beogradu.

Samo desetak dana pre nego što će u Srebrenici započeti masakr muslimanskog stanovništva koji je Haški tribunal okarakterisao kao genocid, najmlađi poslanik izgovoriće sa govornice Skupštine Srbije reči koje će ga, bez obzira na brojne metamorfoze, obeležiti za čitav život: "Pa vi bombardujte, ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana, pa da vidimo sme li međunarodna zajednica ili bilo ko drugi da udari na srpske položaje, može li se tako ponašati sa srpskim narodom?!“

Mnogo godina kasnije priznaće da je napravio glupost, ali opet se pravdajući da je čak i ta glupost izvučena iz konteksta! Vučić će dalje kroz karijeru, prečesto da bi se to moglo nazvati incidentom, pribegavati pravdanjima o "izvlačenju iz konteksta“ ili lingvističkim ekspertizama i prepakivanju i prekomponovanju onoga što je zaista rekao u nešto što bi možda hteo da je rekao.

Vrhunac njegove političke karijere devedesetih uslediće izborom za ministra za informisanje u Vladi narodnog jedinstva Mirka Marjanovića: neposredno uoči savezničkog bombardovanja postaće deo vlasti koju je ranije oštro kritikovao.

Ministar i ubistvo

Zakon o javnom informisanju, koji su ogorčeni mediji prekrstili u Šešeljev ili Vučićev zakon, prema kojem tužilac nije morao da dokaže optužbu, a okrivljeni je imao 24 sata da dokaže svoju nevinost, za samo godinu dana oglobio je medije, direktore i urednike sa dva miliona i 400.000 ondašnjih maraka.

Zbog astronomskih kazni s medijske scene su nestali Dnevni telegraf, Naša Borba, Evropljanin. U nedelju 11. aprila 99. na Uskrs, na kućnom pragu sa 17 hitaca u leđa ubijen je Slavko Ćuruvija, vlasnik Dnevnog telegrafa i Evropljanina.

"Sećate se izjave Milana Komnenića kada je bio savezni sekretar za informisanje, koji je rekao: Znate, moj prijatelj Ćuruvija jeste bio moj prijatelj, ali on se bavio svakakvim poslovima. Ja to nikada ne bih rekao“, izgovoriće Vučić šest meseci kasnije na konferenciji za novinare.

Kad mine ratno doba, u javnosti će početi da kruži zaboravljeni isečak iz nedeljnika Argument, koji je uređivao Ratko Dmitrović, jedna od ratnohuškačkih perjanica Miloševićeve ere. ,,Osvetiću se Slavku Ćuruviji kad-tad“, bio je naslov razgovora s Vučićem. Traumu iz 1999. i rata sa Atlantskim paktom delimično je ublažila odluka Vlade Srbije da ministru Vučiću dodeli stan od 117,48 metara kvadratnih.

U slavu ratnih zločinaca

Posle 5. oktobra predvodio je stotine demonstranata koji su naziv Bulevara Zorana Đinđića prelepljivali Mladićevim imenom (2007), i sa govornice parlamenta tvrdio kako je Skupština Srbije sigurna kuća za Ratka Mladića.

Iako savezni poslanik u Saveznoj skupštini Republike Jugoslavije u tri mandata i već iskusan političar, Vučić kao da se više dičio svojom navijačkom biografijom i retorikom, sa svim notama grubosti koje se podrazumevaju među osobama iz tog miljea.

Lepezu kurtoaznih reči i epiteta, ali i neku vrstu idolopoklonstva čuvao je isključivo za česte prilike kad je govorio o Vojislavu Šešelju. "Ranije smo nekako uvek hrabrili srpske junake Radovana Karadžića, Ratka Mladića i mnoge druge, ali danas mi imamo najvećeg mogućeg živog Srbina, mi imamo Vojislava Šešelja, mi možemo njime da se pohvalimo.“

Na prvim neposrednim izborima za gradonačelnika Beograda posle Drugog svetskog rata, pa i na onim posle toga, ali i onim iza toga, poražen je: prvi put od Nenada Bogdanovića, druga dva puta od Dragana Đilasa. Na izborima 2008. Đilas je dobio 40.000 glasova više od Vučića, ali su beogradski odbori SRS, DSS, SPS i PUPS potpisali koalicioni sporazum o formiranju vlasti u Beogradu: kandidat ove koalicije za prvog čoveka prestonice bio je -Vučić.

Ipak, socijalisti su sa Demokratskom strankom naknadno formirali koaliciju na republičkom nivou i raskinuli sporazum s radikalima. Tvrdio je da nikad neće oprostiti Ivici Dačiću: "Mene je Dačić pitao da li treba da skoči kroz prozor, pa da se ubije, kad ne može da održi reč. Ja sam mu rekao: "Da, ja bih skočio kroz prozor.“

Kad je Tomislav Nikolić, šef poslaničkog kluba Srpske radikalne stranke, uprkos protivljenju Vojislava Šešelja 2008. podržao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, a kasnije se u pariskom hotelu Ric zajedno s Vučićem konsultovao sa Stankom Subotićem Canetom, nastala je Srpska napredna stranka (SNS).

Zaokret

Iako se Nikolić nikad javno nije odrekao svog čina četničkog vojvode, a Vučić ni mantre o ,,Velikoj Srbiji“, kojoj je sve do 2008, sa Šešeljem ili bez njega, osvajao stotine hiljada glasova, Zapad je veoma brzo prihvatio Srpsku naprednu stranku ne samo kao sistemsku opoziciju već kao ozbiljnu alternativu DS.

To se podudara sa imenovanjem Štefana Filea za komesara za proširenje i susedsku politiku novembra 2009. Ono što je do juče bilo oksimoron, pružilo je nadu Evropi: nepatvoreni radikali postali su njeni fanovi. Nekadašnji članovi ekstremne ratnohuškačke SRS nisu delovali samo kao stranka umerene desnice već kao nova snaga koja će doprineti demokratizaciji društva i dati novu energiju Srbiji ka njenom putu u Evropu.

Na izborima 2012, prvim na kojima je SNS učestvovala od svog osnivanja, sankcionisana je politička odgovornost Demokratske stranke za stanje u društvu. Šokantan poraz Borisa Tadića od Tomislava Nikolića u predsedničkoj trci, a time i demokrata, u zapećak je bacio bizarnu činjenicu da su predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo čestitali pobedu Tomislavu Nikoliću – puna tri sata pre zatvaranja birališta.

I dok se Boris Tadić gotovo hladnokrvno opraštao od novinara (,,Vidimo se u nekom drugom filmu“), naprednjaci su uz zvuke harmonike slavili pobedu.

Pad i uzlet

Iako nije bio u kolu, najveseliji je bio dotadašnji drugi čovek stranke: samo on je znao da je ta pobeda Tomislava Nikolića poslednja Tomina pobeda i da te noći, paradoksalno, počinje Nikolićev pad. I uzlet Aleksandra Vučića do neslućenih političkih visina.

Jednako kao što se odrekao Šešelja, Vučić je s lakoćom na političku marginu poslao Tomislava Nikolića, šefa države koji će ostati upamćen po više od 700 odlikovanja i 104 abolirana osuđenika. Već krajem 2016, poričući ono što su tvrdili njegovi najbliži poslušnici, postalo je jasno da su Vučićevi apetiti porasli.

"Neću da budem kandidat za predsednika Srbije. Ne pada mi na pamet da budem kandidat za predsednika“, rekao je Milomiru Mariću, novinaru u civilu, na TV Happy u martu 2016. A čim je na panel-diskusiji Beogradskog bezbednosnog foruma, ničim izazvan, objasnio svoj stav (,,Kažu, glupi Vučić želi da pobedi na predsedničkim izborima, a ja se neću ni kandidovati“), samo naivni nisu počeli da odbrojavaju Nikoliću dane.

Pokazalo se ponovo da Vučića javno izgovorena reč ne obavezuje, ali i da Nikolić, nakon što je svojom voljom razvlašćen u stranci, ne želi da siđe s vlasti.

Iako je odluku da će se ponovo kandidovati za predsednika Tomislav Nikolić objavio na proslavi svog 65. rođendana, na kojoj Vučić nije bio, Predsedništvo SNS nije imalo razumevanja za rođendansku želju onog koji ih je stvorio: jednoglasno je podržana kandidatura Aleksandra Vučića, a među onima koji su glasali za njega bio je i Radomir Nikolić, Tomislavov sin.

Teško je pretpostaviti da i sam Aleksandar Vučić, kad se politički začeo, tamo 1993, ni sanjao nije da će ravno dve decenije kasnije u političkoj kulturi Srbije, i dalje sklonoj obožavanju autoriteta – biti ono što je bog na nebu. Da će imati moć proporcionalnu svojoj neutaživoj ambiciji. I da će sve u političkom životu Srbije biti podređeno upravo moći i ambiciji čoveka koji će iza fasade demokratije, slobodnih izbora i nezavisnih institucija graditi svoj autoritarni režim.

Na vrhu

Pre nego što je postao predsednik Srbije, Vučić je bio prvi potpredsednik Vlade, a zatim i premijer, autovao se kao evropejac zamenivši radikalsku nabusitost i nedozvoljiv nivo jezičke agresije smirenošću i obzirom prema sagovornicima, upakovavši u novi imidž i gestikulaciju – ruke sklopljene u piramidu u visini stomaka ili na grudima, osim kad desnim kažiprstom podiže okvir novih naočara koje beže ispod zabrinuto naboranog čela.

"Uvek sam voleo da mi ljudi vide ruke. Nikome ništa nisam uzeo, ništa oteo. Nemam šta da krijem. Moje ruke su čiste i ne stidim se da ih pokažem“!

No, nije radikal tek tako navukao odoru pragmatičnog političara, evroskeptik nije olako postao evrofanatik i nije Kosovo od srca Srbije tek tako postalo moneta za opstanak na vlasti.

"To je bio proces. Nije da se jednog jutra probudiš i jednostavno kažeš – ja sam drugačiji“, odgovorio je, upitan kako je nacionalista sa idejom o Velikoj Srbiji postao evrofanatik. Ali je vrlo brzo postalo jasno da ako malo zagrebeš po Vučiću, iz njega poteče radikalska krv: ispostaviće se da na sceni imamo najmanje dva Aleksandra Vučića, više ljudi u telu i glavi jedne osobe, politički zavisnih jedna od drugih.

U međuvremenu je od Srpske napredne stranke napravio partiju bez ideologije, ali i ozbiljnu političku mašineriju koja danas broji više od 700.000 članova: praktično desetina stanovništva Srbije učlanjena je u SNS. Poređenja radi, Jedinstvena Rusija Vladimira Putina, sa dva miliona članova, okuplja tek 1,4 odsto građana Rusije.

SNS je, tako, od partije postala klijentelistička skupina čija je glavna koheziona sila sam Aleksandar Vučić. Umesto ideologije, ujedinjuju ih lojalnost, ulizištvo i ekstravagantno poltronstvo. Vučićevi saradnici prepoznaju njegovu potrebu za dodvoravanjem i ne libe se da lojalnost, poltronstvo, često i komično idolopoklonstvo javno iskazuju.

U direktnim prenosima skupštinskih sednica poručuju da mu se dive ,,fizički, i mentalno, i bilo kako“, ili se krste što po nekoliko sati ne ide u toalet, ili tvrde da ,,njegova popularnost dolazi od naroda i boga“!

Proglašavajući ovih dana građane Srbije nepoželjnim u Crnoj Gori i pozivajući ih da ne odlaze tamo Ana Brnabić, premijerka Srbije, smislila je kako joj niko neće zameriti: ,,Vučić ima to znanje da kaže u jednoj rečenici, a to je, kako ga je citirala: ‘Ja ne želim da ulazim u to blato’“.

Vučić to zna da nagradi: posle otvorene podrške Vučiću, nakon velikih promena u Statutu Olimpijskog komiteta Srbije, Boža Maljković je izabran za predsednika tog tela.

Samo dva meseca posle izjave – "Jako volim Vučića, dabogda vladao Srbijom 50 godina“, Nenad Lalatović je izabran za selektora mladih fudbalera. Zbog podrške Saši Jankoviću, Dušan Duda Ivković se od košarke oprostio revijalnom utakmicom u – Atini.

Dušan Vujošević, najtrofejniji trener u istoriji Partizana, oteran je iz kluba zbog kritičkog stava prema Vučiću koji sponzori nisu delili, pa se uprava lišila njegovih usluga. Iako ima gadnu naviku da političke protivnike koje tužaka za nepoznavanje svega i svačega oslovljava imenicom ,,stručnjak“, upravo je on taj lik koji se ponaša poput čike koji u onom vicu kaže: "Nisam ginekolog, ali mogu da pogledam“! Da kontroliše bukvalno sve, od izvršne vlasti preko ,,pitanja Kosova“ ili pravosuđa do sporta, poslednji je dokaz – pandemija korone.

Virus kojem se u početku javno smejao od njega je napravio prvog virologa države, onda majstora za tendere, potom laboranta koji je odlučio da se proizvodi hlorokin, na kraju i pilota koji će ,,da sedne u avion, odleti i natovari respiratore za Srbiju“!

"Plan“ za Kosovo

O okosnici Vučićeve politike za Kosovo građani znaju malo ili nimalo. Njegov koncept ,,kompromisa“, nagađa se, podrazumeva neku vrstu ,,korekcije granica“: u kom smeru – nije poznato: kad govori o razrešenju kosovskog pitanja on se javnosti isključivo obraća u šiframa.

On koji pre desetak godina nije dao Kosovo ni za živu glavu (,,Neka nam ostave Kosovo i Metohiju, baš nas briga i za EU, i za sva njihova čuda, i za sve njihove budalaštine“), on koji je obećavao uskraćivanje potpisa ukoliko dođe do podele (,,Ako nekome hoće da uzmu sto odsto Gazivoda, neka nađu drugog premijera, ja to neću da potpišem“), sada otvoreno lobira za razgraničenje ("Nećete razgraničenje sa Albancima? Nema problema, kažite ljudima da se spremimo da branimo Vranje za 40 godina“).

Gostujući na svom omiljenom ružičastom kanalu, predsednik Vučić je hladnokrvno opravdao nasilje njegovih gladijatora nad novinarima i građanima u danu kad je položio predsedničku zakletvu, štaviše, predsednik svih građana Srbije ne samo da je imao reči razumevanja za obezbeđenje SNS-a, on ih je gotovo i pohvalio što su "sprečili masakr i nemire na svečanosti“: "I gledam, baš jedva čekam da vidim šta će i kako će da postupe tužioci i svi ostali“, nepogrešivo je Vučić prejudicirao odluku samostalnog tužilačkog državnog organa čiji je posao da goni učinioce krivičnih dela.

Predsjednik "Zvezdaš"

Do njegovog dolaska na vlast košarkaši Crvene zvezde su 16, a fudbaleri sedam godina – bili bez titule. Igrom slučaja, ili namera, ovi klubovi su poslednjih godina osvojili dvocifren broj titula.

"Grobari“ su konkurentski klub proglasili za ,,državni projekat“ iza kojeg stoji čovek kome su posvetili navijački slogan: "Vučiću, pederu, ne damo ti titulu“.

Mediji su u eri Vučića postali njegova udarna pesnica i saučesnici, bahato neodgovorni prema činjenicama. Oni koji nisu postali Vučićevi partneri našli su se na udaru i njega i njemu lojalnih medija.

Vučić čak novinare koji ne dele njegov stav doživljava kao neprijatelje, i tu vrstu arogancije, nezapamćenu u javnom govoru, redovno demonstrira. RTS se predao, odustao od profesionalnog izveštavanja i ulogu javnog servisa prepustio Pinku. Povijajući se pod vidljivim i nevidljivim pritiscima, Dragan Bujošević i Nenad Stefanović, čelni ljudi nekada ugledne kuće, i sami nekada ugledni novinari, postali su sluge koje čak u udarnim informativnim emisijama citiraju Informer.

Dva ključna Vučićeva medijska operativca su Dragan J. Vučićević i Željko Mitrović, posebno ovaj drugi, čiji primarni zadatak nije samo podrška vladajućoj stranci: osim da anestezira publiku ružičastom stvarnošću, tu je i da satanizuje protivnike.

Opozicija je rascepkana i, pre svega, fragilna: nikada u modernoj Srbiji oni koji ne misle po aršinima vlasti nisu radili u težem okruženju. Inicijator i inspirator je predsednik svih građana koji kriminalizuje svoje kritičare, a na političke oponente se obrušava jezikom harambaše: ološ, lopovi, narko-dileri…

Putin u Srbiji

Krucijalna tačka Vučićeve strategije jeste da birače, ili kako on kaže – narod, drži u stanju stalne tenzije i napetosti. Za razliku od unutrašnjih, Vučić je proizvodnju spoljnih neprijatelja prepustio najbližim saradnicima. U ratnu trubu najčešće duva Aleksandar Vulin, u crno odeveni lider paramilitarnog krila koalicije, ili Marko Đurić, čuvar kosovskih ognjišta i desna ruka Milana Radojičića, stvarnog šerifa među Srbima na Kosovu za kojim zbog navodne umešanosti u ubistvo Olivera Ivanovića, nekadašnjeg lidera Srba sa Kosova, traga Interpol.

Poput Miloševića, i Vučić ima poverenike u okruženju. Dominiraju Milorad Dodik i Andrija Mandić: međed iz Laktaša zadužen je za destabilizovanje Bosne i Hercegovine, dok je poslednji u nizu promovisanih četničkih vojvoda zadužen za kvarenje odnosa sa Crnom Gorom.

Fasciniran Putinom, rado u društvu Viktora Orbana, koji se ne odriče šovinističke retorike, često u kontaktu sa Redžepom Erdoganom, koji je od konzervativnog islamiste evoluirao u jakog nacionalistu – takav, dakle, kakav je, Vučić je neophodan Evropi.

Interesi Evropske unije nisu interesi građana Srbije, potencijalne članice, interes Evropske unije je stabilnost koju može da podrži jaka vlast. A u današnjoj Srbiji to može da garantuje samo Vučić, populista koji u svojim rukama ima toliku moć da je sad već pitanje kako će Srbija funkcionisati kad on ode. Ako ode…!

I zato on najavljuje donošenje i ukidanje zakona, u direktnom prenosu citira dokumente koji nose oznaku tajnosti, deli jariće i kokoške po kosovskim selima, vodi spoljnu politiku, prejudicira presude, obećava hapšenja i istrage… – čini sve ono što ne bi smeo po ustavnim ovlašćenjima! Ali sme jer je prethodno stvorio okolnosti u kojima je država kidnapovana, društvo razvaljeno i maksimalno podeljeno, gde je kreativna energija potrošena na preživljavanje, nezavisne institucije okupirane, opozicija naružena i gurnuta u odbrambeni gard, tabloidi i televizije pretvoreni u megafon vlasti, profesionalni mediji u sve većem mraku, a kritička svest u defanzivi.

To je Srbija danas: nalik Vučiću, baš koliko i on njoj! Ne znam šta bih vam, rođaci, rekao do: "Nije Vučić kriv…!“