Mitropolit Amfilohije, vrhovni vođa i ajatolah Crne Gore

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

U zemlji Srbiji nema baš previše razloga za radovanje, ali srećom tu je Crna Gora da ojađenim žiteljima Srbije pruži razlog za sreću. Čim je opozicija proglasila trijumf na izborima u Crnoj Gori, širom Srbije i srpskih zemalja započelo je opšte slavlje sa pevanjem četničkih pesama i pucanjem, uglavnom u vazduh, kad već nije zgodno da se gađa u neke življe i antropomorfnije mete. Slavilo se svašta – jedni pobedu „srpskog sveta“ i konačni povratak odmetnute „srpske Sparte“ u okrilje vaskolikog srpstva, drugi pad diktature, treći najavu borbe protiv korupcije i kriminala, četvrti nadu u vladavinu prava, peti to što će Crna Gora nastaviti svoj put u EU, šesti to što će Crna Gora odustati od evropskog puta, sedmi demokratsku smenu dugogodišnje vlasti, osmi to što će se nova vlast pokloniti večnom vladaru Putinu, deveti uvođenje teokratije, deseti najavu sekularne države, jedanaesti to što će Vučić dobiti vazalnu državu, dvanaesti to što je pobedila opozicija koja s Vučićem nema nikakve veze, osim finansijskih, ideoloških, političkih, logističkih, medijskih i svih ostalih...

Svako je imao svoj razlog za slavlje, ali su svi bili ujedinjeni iznenadnim napadom radosti, osim nekih retkih glasova razuma koji su odmah unisono proglašeni „Milovim plaćenicima“. Logično, čim neko ne misli kao 98 posto ostalih – taj je izdajnik, plaćenik i autošovinista. Stvarno nije lepo od te skeptične šačice što kvari sreću ogromnoj većini u ovakvom istorijskom trenutku kad smo  najzad našli razlog da prevaziđemo tradicionalne srpske podele, da se ujedinimo oko srpskog nacionalnog interesa u susednoj državi i doživimo mističnu ekstazu apsolutnog svesrpskog svejedinstva. Svaka generacija ima pravo na svoj Gazimestan i miting istine na Ušću, na bar trenutno ukidanje te dosadne individualne svesti i stapanje s masom u zajedničkom osećanju, euforiji i pokliču. Napokon je pronađen sveti gral oko kojeg su se složili vlast i opozicija u Srbiji, što je izgledalo nemoguće, zaista nema smisla kvariti im sreću. Time je opozicija sebe praktično proglasila nepotrebnom, ali mala je to cena za ovakav nacionalni trijumf.

Nisu bila ugrožena ljudska, već četnička prava

Mnogobrojna su i potpuno suprotstavljena očekivanja od buduće crnogorske vlasti, živ nisam kako će sve to uspeti da ispune. Bojim se da ipak nije moguće sve ispuniti, pa će se verovatno prikloniti onim realnijim očekivanjima koja računaju na svetosavlje, rehabilitaciju četništva, crkvenu dominaciju u društvu, posrbljavanje svega i svačega, okretanje ka Srbiji i Rusiji i slične građanske, sekularne, liberalne, demokratske vrednosti. Ipak, najvažnije je da je diktatura pala i to mirno, što je jedinstven slučaj u istoriji sveta i diktatura, da je osvežilo i da Srbi više nisu ugroženi. A ostalima kako bude i kako se vlastodršcima i njihovim osiljenim pristalicama ćefne.

Mantra o ugroženosti Srba, poglavito u Crnoj Gori ali i u drugim državama regiona, ponovljena je milion puta u Vučićevim i skoro svim drugim medijima. Fama o srpskoj ugroženosti bila je i pogonsko goriva za ratove devedesetih, a suštinu te providne finte davnih dana je definisao Predrag Čudić: „Jači ima pravo da bije jer je ugrožen“. Šta je to što je mnoge žuljalo u takozvanoj diktaturi pokazalo se još u izbornoj noći, ali i potonjih dana i sedmica.

Strašno je bilo to stanje pre osveženja, totalno zatiranje ljudskih prava cele jedne nacionalne zajednice. Nisi smeo ni da kažeš da si Srbin, a kamoli da uriniraš po pragu komšiji koji je druge nacionalnosti, ili da pretiš Bošnjacima iseljenjem, da Hrvate nazivaš ustašama, da pretiš odrođenim Srbima koji ne glasaju za četnike, da prizivaš novi genocid ili da demoliraš prostorije islamske zajednice i pišeš miroljubive parole tipa „Turci, selite se!“ Vaistinu, čim je osvežilo, pokazalo se da u Crnoj Gori nisu bili ugroženi Srbi, nego četnici; da nisu bila ugrožena ljudska, već četnička prava. Što je bilo predvidljivo, jer je već viđeno sto puta u najmračnijoj epohi srpske istorije koja je netom minula, ali nikako da prestane da se povampiruje.

Očuvanje građanskog sklada linčom

Kako će izgledati život u toj slobodi po meri Amfilohijeve panagije, već ima nekih zlokobnih nagoveštaja. Savetnik Zdravka Krivokapića najavljuje zabranu rada nepokornim medijima, nevladino-crkvena organizacija zanimljivog naziva „Ne damo Crnu Goru“ podnela je krivičnu prijavu protiv Ranka Đonovića zbog teksta u kojem je oštro kritikovao SPC, pevačicu sa skupa u Podgorici Vučićevi ali i neki opozicioni mediji razapinju na krst, govor Nemanje Batrićevića je falsifikovan a potom mu je priređen linč po medijima i društvenim mrežama, sve uz „apel za očuvanje građanskog sklada“. Nije samo jasno kog sklada – onog postizbornog iz Pljevalja ili onog nešto ranijeg datuma, iz Drugog svetskog rata koji su četnici održavali kamom i puškom.

Ko god kritikuje SPC koja je Hrista zamenila svetosavskom i ravnogorskom ideologijom, ko god uputi neku oštru reč na račun srpske hegemonističke politike, ko god četniku kaže da je četnik, ko god se drzne da misli svojom a ne glavom mitropolita Amfilohija i velikosrpske propagandne mašinerije – taj može da računa na medijsku harangu, linč na društvenim mrežama, tužbe za navodno širenje mržnje i verske netrpeljivosti i slične slobodarske mere. Čudna ta sloboda, mnogo liči na diktaturu, i to pravu.

U osveženoj Crnoj Gori SPC će očigledno igrati još snažniju ulogu, kao što je i red u sekularnoj zemlji u kojoj na izborima pobeđuju svetitelji a ne politički kandidati. Mitropolit Amfilohije je već započeo sa kadriranjem po institucijama kulture, valjda po pravu koje mu je dao Bog lično i personalno, bezecuje gde će šta da gradi, a episkop Joanikije je velikodušno ponudio državi da pravnici SPC napišu novi Zakon o slobodi veroispovesti, u skladu sa potrebama ove političke organizacije koja se nominalno bavi verskim i duhovnim životom, što se u realnosti svodi na nekretnine, džipove i milionske prihode od sujeverja.

Joanikijeva inicijativa zapravo zvuči vrlo razumno i pragmatično. Što da se ekspertska vlada i njeni pravni eksperti muče oko zakona, da se trude da čitaju misli crkvenim velikodostojnicima i da nastoje da u dlaku slede njihova uputstva – kad crkveni pravnici mogu da ih liše patnje i sami naprave zakon kakav im odgovara. Pozdravljam mudru inicijativu i predlažem da se prenese u sve sfere društva. Najbolje bi bilo da svaki sektor sam napravi zakon po svojoj meri, a Skupština samo da aminuje. Evo, recimo, zakon o medijima najbolje da napišu sami novinari, bez ikakvog upliva državnih elemenata. Prvi član zakona neka glasi: Honorar za napisani tekst iznosi najmanje 500 evra i plaća se unapred, s tim što novinar nije dužan da ga napiše ako nije raspoložen. Ne damo medijske svetinje!

Kad svi misle kao jedan

Kad se već SPC pokazala kao efikasna politička mašinerija, uz podršku srpskih vlasti, pogubljene opozicije, skoro svih medije izuzev portala Autonomija.info koji je jedini o događajima u Crnoj Gori izveštavao bez nacionalističkih strasti, objektivno i pošteno – mogli bi novi miropomazani vlastodršci Amfilohiju & comp. da prepuste i obavljanje drugih poslova. Na primer, borbu protiv korupcije, budući da je SPC poznata kao organizacija sa transparentnim poslovanjem, sve poreze uredno plaća, a računi su joj besprekorni.

Ili demokratizaciju društva, pošto nigde takve demokratije i slobode nema kao u SPC, u šta su se uverili oni malobrojni sveštenici i profesori Bogoslovskog fakulteta koji su se usudili da prozbore koju jevanđelsku reč, pa su se odmah suočili sa drakonskim kaznama crkvene hijerarhije. U SPC velikom broju ljudi nije dozvoljeno ni reč da kažu u javnosti bez blagoslova patrijarha ili nadležnog arhijereja, zašto takav model ne bi bio primenjen i na ostatak društva, kad se već poklapa jedan kroz jedan sa osnovnim dogmama totalitarne velikosrpske ideologije.

U osnovi nacionalističkog totalitarizma stoji ideja o apsolutnom jedinstvu i homogenizaciji naroda. Svi ima da misle isto, a šta će plebs da misli određuju njegove duhovne i svetovne vođe. Nema nikakvog dijaloga, različitosti, slobode izbora, disonantnih glasova, pluralizma – svi misle kao jedan, a on zebe od mnogo mišljenja, pa u to svoje nemisleće dogmatsko stanje uteruje svakog pojedinca.

Takvom stanju svesti prisustvujemo već dugo, godinama u srpskim medijima traje kampanja protiv Crne Gore i njene nezavisnosti, što se u poslednjih devet meseci intenziviralo, otkad su počele takozvane litije, i na kraju rezultiralo apsolutnim jedinstvom koje nije viđeno još od doba Antibirokratske revolucije. Činjenice, argumenti i istina više ništa ne znače, a i kako bi kad smo bombardovani bukvalno desetinama hiljada propagandnih tekstova, televizijskih nastupa i poruka na društvenim mrežama.

Iran na pjenu od mora

Svaki pokušaj racionalne analize dočekuje se na nož, jer je ogromna većina već stvorila svoje „mišljenje“, odnosno to mišljenje i stav prema Crnoj Gori su joj stvorili Vučić, nacionalistički intelektualci, opozicioni lideri, crkveni velikodostojnici, nebrojeni medijsko-propagandni delatnici i ostali pripadnici elite. Porazno je koliko je srpsko društvo monolitno, sklono jednoumlju i jednopartijskom sistemu, kako se lako homogenizuje oko tzv. nacionalnih tema. Kad na dnevni red dođe ideja o velikoj, maloj većoj, proširenoj Srbiji, o ujedinjenju srpskih zemalja i srpskom svetu – odjednom sve razlike nestanu, a ključni akteri društva se slože i nađu na istoj strani.

Pošto glavari Srbije nisu sebični, pa da ovakvo idealno stanje jednomislija zadrže samo za sebe, sad su rešili da ga izvezu u komšiluk, da i Crna Gora oseti malo te blagodati srpskog jedinstva od koje se ledi krv u žilama. Nije ni čudo što se izabranik Amfilohijevog srca Zdravko Krivokapić nametnuo kao izvođač radova na tom projektu. Lepo čovek reče još pre izbora da u političare koji ga motivišu spada i Mahmud Ahmadinedžad, inženjer i predsednik Islamske Republike Iran. Iako je na najvišoj političkoj funkciji, Ahmadinedžad nema najveću vlast u državi – najveću moć ima vrhovni vođa Irana, ajatolah Ali Hamenei.

S obzirom na Krivokapićev odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi oličen u ljubljenju svake svešteničke i episkopske ruke koja mu se našla u dometu usana, reklo bi se da ga štošta iz iranskog političkog sistema inspiriše. Šteta je samo što mitropolit Amfilohije ne može zvanično da dobije titulu vrhovnog vođe i ajatolaha Crne Gore. Mada nije nužno usaglašavati pravno i faktičko stanje, važno je samo da se zna ko je gazda. A SPC je to demonstrirala u očiglednoj litijaškoj nastavi i pobedom na izborima na kojima nije zvanično učestvovala.