Srebrenički tabu i kulturna elita

Piše: Saša Ilić 

Nakon predstave Zlatka Pakovića Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo, koja je premijerno izvedena na jedinom mogućem mestu u Beogradu – CZKD-u, podigla se velika buka, koja je još jednom pokazala da je glavna intencija Pakovićevog režiserskog rada, kritika kulturne elite, zapravo u potpunosti uspela. On je uznemirio duhove kulturnog establišmenta, režimske medije, konzumente pozorišne umetnosti – neme posmatrače, dok je potpuno rastrojio široku desničarsku internet zajednicu. Za vrlo kratko vreme, društvene mreže su se ispunile psovkama, pogrdama i pretnjama. Pakovićev rad, kao i glumci koji su igrali u predstavi (Katarina Jovanović, Andreja Karčagin, Ivan Jevtović, Vahid Džanković i Boris Milivojević) označeni su kao „bolesni deo društva“ koji treba „eliminisati“. Kao glavni razlog za negiranje ne samo ove predstave već i prava režisera i glumaca na slobodan rad i život, po ko zna koji put ispostavio se centralni tabu srbijanske kulture – Srebrenica.

On je u ovoj predstavi brehtovski ogoljen i iz njega se progovara o savremenom kulturnom i političkom trenutku u Srbiji, pa se dramska tenzija ne uspostavlja samo između društvene zajednice i njene mračne prošlosti, već pre svega između kulturnog establišmenta i savremene pozorišne produkcije koja se tom i takvom prošlošću bavi: temom genocida u Srebrenici. Sam Paković govori o liturgičkim aspektima predstave, koje prenosi na plan rekonstruisanja društvene javnosti, zapravo vraćanja dijaloga u epicentar kulturnog života. Ovo treba imati u vidu kada se govori o proizvodnji kritičke umetnosti u postkonfliktnom društvu, opterećenom teškom i nesavladanom prošlošću, koja ne samo da se negira već se neprestano menja posredstvom politike i institucija kulture. Zato je praviti ovakvu predstavu u takvim društvima prilično rizičan posao.

Pitanje je trenutka kada će se pokrenuti linč u medijima koji poslednjih godinu dana ima i neke nove momente. Naime, propagandna mašina je obogaćena novim softverom, koji bi se mogao smatrati ličnim doprinosom samog predsednika Srbije, a to je izvrtanje činjenica, inverzija istine, prenošenje krivice na ubijene, prognane, otpuštene, potlačene, pobunjene i opljačkane. Ovaj mehanizam sada funkcioniše besprekorno jer se svako ko se drzne da kritikuje okrivljuje upravo za ono što je predmet kritike. Tako su Paković i njegovi glumci markirani kao oni koji proizvode sukob, što se može videti u medijima i na portalima poput Prismotra.net, koji su specijalizovani za detektovanje i delegitimisanje mislećih kritičkih subjekata.

„Bolesna i umobolna umetnost“ je etiketa koja se sada pripisuje Pakovićevoj predstavi, njegovoj ličnosti, radu. Takođe i njegovim glumcima. Za njima su raspisane poternice i za sada je jedino NUNS stao u zaštitu ovog brehtovskog ansambla, koji se nakon teatarske igre našao na vetrometini. On sada plaća visoku cenu za sopstvenu hrabrost, dok Helsinški odbor za ljudska prava, inače producent predstave, uzalud poziva nadležne institucije da reaguju. Kao što biva u domaćim filmovima, ovde policija dolazi kasno ili nikad, dok esnafska udruženja nikada ne pokazuju solidarnost sa umetnicima koji su izloženi javnom linču. Zašto je to tako? Upravo zbog onoga o čemu Pakovićeva predstava i govori.

Naime, kulturni establišment je većinski napravio konsenzus sa vladajućom ideologijom, jer jedino tako može da postoji. Jedine promene koje su tokom godina došle zapravo su one biološke, budući da je staru elitu zamenila ona sredovečna, koja je pronašla odlične strateške pozicije kuratora, moderatora, urednika, kritičara, kolumnista, kreativnih konsultanata, selektora, javnih intelektualaca, od kojih su neki poimence prozvani u Pakovićevoj predstavi. I to je najvažniji momenat ovog pobunjeničkog komada, koji je u uslovima zarobljene države i njenih institucija, uspeo da prozove one koji su odgovorni za stanje u savremenoj kulturi. Stoga je pomen Bećkovića u ovoj predstavi tek jedan od „suvenira“, čije je barutno punjenje odavno nestalo i sada funkcioniše samo kao nepotrebna pozorišna rekvizita. Istinski klinč je nastao tek prozivkom Ivana Medenice, selektora BITEF-a, koji je odmah nakon toga reagovao tekstom „Ovo nije moj obračun s njim“. Zapravo i nije, kao što ni Pakovićeva predstava nije samo obračun, već i obred uspostavljanja javnosti, do čega, kako se ispostavilo, i nije moglo doći da nije bilo predstave Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo. Reakcija Ivana Medenice, s jedne strane, potvrđuje Pakovićevu tezu o ćutanju kulturne elite kao o laži, dok s druge pokazuje da samo radikalna umetnička praksa ovde može proizvesti reakciju javnosti.

U svemu ovome zanimljivo je odsustvo reakcije Srpskog PEN centra, kao i udruženja pisaca, Udruženja dramskih umetnika, UNSA, kritičke javnosti, koja ovde žestoko reaguje samo kada je u pitanju manjak finansijskih sredstava za realizaciju predviđenih kulturnih programa. Predstava Zlatka Pakovića, međutim, niti je bila predviđena nekakvim planom i programom, niti očekivana, niti će ikada dospeti na BITEF, niti će se o njoj praviti temati u ovdašnjim teatrološkim časopisima. Ona mora da se bori za svoj prostor u pozorištu, kao što se mora boriti i za elementarnu recepciju. Ispostavlja se, na kraju, da režiser i glumci moraju da se brinu i za svoje živote nakon što su odigrali komad pakla u kome ovo društvo živi već decenijama.

Zarobljena u raljama neliberalne demokratije i srebreničkog tabua, kulturna javnost u Srbiji izgubila je svoja svojstva i prepustila se uživanju u PR kulturi, koja operiše ciframa. U takvoj areni nije moguće postaviti Pakovićevu predstavu na nekoj pozorišnoj sceni izvan CZKD-a, ali je zato moguće mirno, iz prikrajka posmatrati progon ljudi koji su u takvim nemogućim uslovima pokušali da urade nešto umetnički subverzivno i važno. Pritom, nije Paković jedini, ima ovde ljudi koji su izbrisani sa kulturne scene u samo nekoliko dana, proizvodnjom nečuvene medijske harange, koja je očigledno delovala i pedagoški, jer je dodatno utvrdila podaničku kulturu i pristajanje na život s tabuom, koji je zapravo glavni generator nasilja u Srbiji.