Za Antenu M piše: Tomislav Marković
Vladan Vukosavljević iskoristio je sam finiš svog ministarskog mandata da povede odlučnu bitku protiv izopačene umetnosti. Povod za ovaj okršaj bio je upad grupe huligana pod fantomkama na retrospektivnu izložbu strip grupe „Momci“ u zemunskoj galeriji Stara kapetanija. Gomila nesuđenih likovnih kritičara uletela je u galeriju i svoj kritički sud izrazila sredstvima koja su im dostupna – suzavcem i golim šakama kojima su pocepali izložene stripove i uništili izložbu.
Bio bi to samo još jedan vandalski čin da se nije umešalo Ministarstvo kulture saopštenjem koje bi se moglo čitati i kao Manifest zdrave umetnosti. Vukosavljević se zaista potrudio da sroči ono što mu leži na srcu, te da najzad otvoreno ispolji svoj prefinjeni estetski ukus.
Podzemlje i nadzemlje ljudskog duha
Njegov manifest počinje ovako: „Ministarstvo kulture i informisanja osuđuje svaki vid nasilja nad umetničkim slobodama i ugrožavanje fizičkog integriteta autora i posetilaca na kulturnim događajima, ali isto tako smatra da prikazivanje i afirmisanje skarednih i nemoralnih sadržaja, zaogrnuto plaštom navodne stvaralačke kreativnosti, s punim pravom izaziva negativne reakcije najvećeg dela javnosti”.
Potom se odlazeći ministar kulture pozabavio određivanjem šta sme, a šta ne sme da bude umetnost, kao i pitanjima u kojima se dodiruju etika i estetika: „Prizori sa iskasapljenim bebama odsečenih udova ili sa sekirama u glavama nedonoščadi, predstavljaju patologiju i devijaciju svesti a ne umetnost u bilo kom njenom obliku. Ma koliko to neko želeo da opovrgava, ovo društvo i dalje ume da razlikuje dobro i zlo u njihovim osnovnim sadržajima i postojaće sve dok to bude umelo”.
Na kraju je ministar izjednačio crtače stripova sa napadačima i cepačima izložbe: „Napad nije smeo da se desi, ali ni izložba sa onako užasavajućim pojedinim radovima nije smela da bude otvorena. Ona delom svog takozvanog andergraund sadržaja i pripada ‘podzemlju’ ljudskog duha, kao što i napadači na nju pripadaju huliganskom podzemlju.”
Tanana estetska osećanja
Vaistinu, ovakvo saopštenje odavno nije viđeno, a nije da se proteklih decenija nismo nagledali svakakvih čudesa i nepodopština. Na iznenadnu originalnost ministra Vukosavljevića burno je reagovala javnost, protestovali su svi redom: umetnici, umetnička i novinarska udruženja, intelektualci, novinari, psihijatri, psiholozi, razne javne ličnosti. Svi su stali u odbranu slobode stvaralaštva, grupe „Momci“ i galerije Stara kapetanija, oštro kritikujući Ministarstvo kulture koje se stavilo na stranu desničara, huligana i njihovog nasilja. Jer je Ministarstvo u saopštenju praktično opravdalo uništavanje izložbe. A moglo bi se očekivati da i ubuduće deo javnosti svoje negativne reakcije ispolji nasilnim putem na nekoj novoj izložbi na kojoj ima eksponata koji, po mišljenju moralne policije, predstavljaju „afirmisanje skarednih i nemoralnih sadržaja, zaogrnuto plaštom navodne stvaralačke kreativnosti”.
Mnogi su ministra direktno optužili za nacizam, jer ih je saopštenje podsetilo na izložbu izopačene umetnosti koju je 1937. godine organizovao Jozef Gebels. Poređenje se nametnulo samo po sebi, jer čim neko posmatra umetnička dela kao izraz „patologije i devijacije svesti“, jasno je da se nalazi na tragu onih koji su na sličan način opisivali slike Paula Klea, Vasilija Kandinskog, Ota Diksa, Maksa Ernsta, Oskara Kokoške ili Georga Grosa. A još ako pritom relativizuje nasilje nad eksponatima i uništavanje stripadžijskog devetogodišnjeg rada, te nalazi opravdanja za nasilnike – asocijacije na smeđokošuljaše nameću se same po sebi.
I sve to zbog jedne crnohumorne ilustracije pod nazivom „Kenjkavac“ na kojoj je prikazana karikatura bebe sa sekirom u glavi. Kao da ni ministar, ni oni huligani, ni silni desničari koji su na društvenim mrežama organizovali hajku protiv izložbe nikad u životu nisu videli neki undergorund srtip, kao da nikad nisu zavirili u stripove Roberta Kramba ili pogledali neki horor film. Ko zna, možda su i videli, ali to takođe smatraju izopačenom umetnošću, patologijom i devijacijom svesti, dekadencijom modernog obezboženog doba. Slike nasilja ih zgražavaju, ali zato na pravo, realno nasilje gledaju sa blagonaklonošću. Pogotovo ako su tom nasilju izloženi neki umovi koje su prethodno proglasili patološkim i devijantnim. Takvo nasilje nad mrskim artefaktima ili nad autorima koje proglašavaju patološkim slučajevima, autošovinistima i izdajnicima – kod ovih samozvanih čuvara morala izaziva tanana estetska osećanja.
Serija zdravih saopštenja
Ništa nisu pomogle reakcije javnosti, ministar se nije dao ubediti ni urazumiti, već je istrajao u borbi protiv izopačene umetnosti i njenih branitelja. Usledila je serija saopštenja u kojima je Vukosavljević čašćavao kritičare najpogrdnijim mogućim imenima, ispoljavajući svu raskoš svoje zdrave nacionalne i estetske svesti kojoj su tuđi svaka patologija ili devijacija. Svega je tu bilo - primitivizma, intelektualnog beščašća i morbidne tupavosti, autošovinističkog i neretko srbofobičnog žurnalizma, stranog plaćeništva, Zagrepčana duhom i shvatanjem sveta, poređenja sa narkomanima na lošem heroinu... Uobičajeni repertoar nacionalističkog uma kad se nađe u stisci i procepu.
Ipak, najzanimljiviji su oni delovi u kojima ministar istrajava u svom shvatanju umetnosti. Na primer: „Ministarstvo kulture i informisanja ohrabruje pomenuta udruženja, a naročito ULUS da nastave svoje inovativne naučno-istraživačke radove na temu istorije, a našu posebnu podršku dobiće u slučaju da se upuste u istraživanje genocida nad srpskim narodom u dvadesetom veku i stradanja srpskog naroda u BiH, Hrvatskoj i na KiM devedesetih godina“.
Vađenje očiju i ostale devijacije svesti
Sve je to lepo i za bildovanje nacionalističke svesti polezno, samo ima tu par problema. Na primer, kako pesnik da piše o genocidu nad Srbima, a da mu se ne omakne neka slika koju će ministar proglasiti patologijom i devijacijom svesti. Jer je genocid ipak prilično nasilna rabota. Navedimo samo dve strofe iz prvog dela „Jame“ Ivana Gorana Kovačića, prvu i potonju:
“Krv je moje svjetlo i moja tama.
Blaženu noć su meni iskopali
Sa sretnim vidom iz očinjih jama;
Od kaplja dana bijesni oganj pali
Krvavu zjenu u mozgu, ko ranu.
Moje su oči zgasle na mome dlanu.
(…)
Al ovu strašnu bol već nisam čeko:
Krvnik mi reče: "Zgnječi svoje oči!"
Obezumljen sam skoro preda nj kleko,
Kad grč mi šaku gustom sluzi smoči;
I više nisam ništa čuo, znao:
U bezdan kao u raku sam pao.”
Nema nikakve sumnje da bi Vukosavljević u ovim jezivim stihovima pronašao patologiju i devijaciju svesti, i to u čistom stanju. Da parafraziram jedno njegovo saopštenje: Kako se nazivaju eksplicitni prikazi kasapljenja i vađenja očiju i da li je redovno stanje uravnoteženog duha da o takvim prizorima mašta ili ih piše na papiru? Što bi rekao ministar: zadržavamo pravo da mislimo da stihovi o vađenju očiju i njihovom gnječenju nisu ni umetnost ni kultura ni moral.
Neuravnoteženi umetnički duhovi
Bojim se da bi slično prošli mnogi prizori iz istorije umetnosti. Čudovišta sa platana Hijeronimusa Boša su tipičan primer patologije i devijacije svesti. Dobar deo Gojinih slika i grafika mogao bi se podvesti pod istu kategoriju. A tek ona scena iz „Zločina i kazne“ u kojoj je detaljno prikazano kako Raskoljnikov ubija sekirom Aljonu Ivanovnu i njenu slaboumnu sestru – to samo izopačeni um može da smisli. Taj Dostojevski je bio baš neuravnotežen duh, a takvi su i inače ti umetnici, pisci i slična menažerija, svašta im pada na pamet. Kao i onom Ivi Andriću, šta mu je trebalo da piše o nabijanju na kolac u romanu „Na Drini ćuprija“? Eh, imao je Andrić sreće što u njegovo vreme ministar kulture nije bio nacionalno svesni Vladan Vukosavljević, ne bi ni primirisao Nobelovoj nagradi.
U te patološke, neuravnotežene, devijantne umove svakako spadaju i slikari sa izložbe izopačene umetnosti iz 1937. godine. Pa nije valjda Gebels slučajno odabrao baš njih kao primer degeneracije savremene umetnosti. Sve te dadaiste, nadrealiste, kubiste, ekspresioniste trebalo je zakonom zabraniti, da se toj pošasti izama na vreme stalo u kraj, ne bi nikad došlo do pojave underground stripa za koji se ispostavilo da je najveći problem današnjice u Srbiji.
Zidanje skarednosti na Bojani
Što je najgore, ta neuravnoteženost po kojoj su umetnici poznati može se pronaći čak i kod najzdravijih među njima, tamo gde ih patriota Vukosavljevićevog tipa nikad ne bi tražio. Recimo, među guslarima, autorima i koautorima slavnih epskih pesama, temelja srpskog nacionalnog identiteta, a bogami i istorije, pošto se kod nas epika smatra golom faktografijom. Zar bi zdrav ljudski um mogao da smisli stih: „Što dva i dva na koplje nabija, preko sebe u Sitnicu tura“? Probajte da zamislite taj prizor - ima li eksplicitnije slike nasilja? To može samo neki patološki um da smisli. Da li su sledeći stihovi izraz uravnoteženog uma:
„Koji ono dobar junak bješe,
Što jedanput britkom sabljom mane,
Britkom sabljom i desnicom rukom,
Pak dvadeset otsiječe glava?“
Pa ovo je gore od svih nastavaka „Teksaškog masakra krvavom testerom“! Ili: Kako ga je lako udario, iskide mu iz ramena glavu!” Brrr, čista patologija i devijacija svesti, napad na moral i nacionalni identitet, tipičan skaredan sadržaj. Ne zna se ko je gori: Marko Kraljević koji ima tešku ruku ili guslar koji ga je opevao. A tek “Zidanje Skadra na Bojani“ sa jezivim scenama u kojima je mlada Gojkovica uzidana u temelje kule, ali je namolila Rada neimara da joj ostavi dva prozora za dojke kako bi mogla da podoji svog sina, nejakog Jovana, i još dva prozorčića za oči, kako bi gledala svoje dete. Pa to samo patološka svest može da smisli, nešto izopačenije, nemoralnije i skarednije teško je čak i zamisliti. Nije taj starac Raško, od kog je Vuk Karadžić pesmu zabeležio, bio baš sasvim normalan. Da je Vukosavljević bio na Vukovom mestu, nikad ova pesma ne bi bila zabeležena, niti bi stigla do nas, pa ne bi ni mogla da nam kvari omladinu.
Kasapljenje troglavog vojvode Balačka
A tek Tešan Podrugović i njegova pesma „Ženidba Dušanova“, kakvih tu patoloških scena ima. Onog troglavog Balačka vojvodu mogao je samo neuravnotežen um da smisli. Kraj bitke između Miloša Vojinovića i vojvode Balačka je tipičan primer devijacije svesti:
“Pa on pusti zlatna šestoperca:
koliko ga lako udario,
iz bojna ga sedla izbacio;
pak poteže koplje ubojito,
pribode ga u zelenu travu,
pak mu sve tri odsiječe glave,
kulašu ih baci u zobnicu.
Tad učini juriš u katane
sa svojijeh tri stotine druga:
odsjekoše tri stotine glava…”
Da parafraziram Vukosavljevića: Kako se nazivaju eksplicitni prikazi kasapljenja troglavog čoveka i da li je redovno stanje uravnoteženog duha da o takvim prizorima mašta ili da ih opeva uz gusle? Zadržavamo pravo da mislimo da stihovi o odsecanju trista glava nisu ni umetnost ni kultura ni moral.
Zlostavljanje Šarca
Ni žene nisu ništa bolje od muških guslara. Evo, recimo, Slepa Živana u pesmi „Marko Kraljević i vila“ odlazi korak dalje od svojih muških kolega. Dok oni sladostrasno prikazuju scene nasilja nad ljudima, Živana pod plaštom navodne stvaralačke kreativnosti, afirmiše nasilje nad životinjama. Evo kako se Marko obraća svom vernom konju Šarcu:
“Ako li mi ne dostigneš vile,
Oba ću ti oka izvaditi,
Sve četiri noge podlomiti,
Pa ću t' ovde tako ostaviti,
Te se tuci od jele do jele,
K'o ja, Marko, bez mog pobratima…”
Ređaju se u epskim pesmama prizori ekstremnog nasilja nad ljudima i životinjama, lete glave kao bundeve, kopaju se oči, lome se noge i ostali udovi, rastrže se konj'ma na repove, mlade žene se uziđuju u temelje, krv lipti na sve strane, a nigde ministra kulture da se obruši na ove očigledne patologije i devijacije svesti, na skaredne i nemoralne sadržaje koji se proturaju pod krinkom narodne književnosti.
Borba neprestana
I šta se dešava? Dete provede detinjstvo čitajući deseteračke pesme, izlažući svoj nevini um ovakvim nasilnim i opscenim sadržajima, pa nije ni čudo što kad odraste crta kojekakve karakondžule. Umesto da lepo, kako predviđa Strategija razvoja kulture Republike Srbije, neguje herojsku dimenziju kulture, a "to je dimenzija Kosovskog zaveta, koja duhovno pretpostavlja materijalnom i koja obezbeđuje samoočuvanje društva pred egzistencijalnim i identitetskim izazovima".
Šteta što je Vukosavljević Vladan već zglajznuo sa ministarske funkcije, a da nije čestito ni započeo vitešku borbu protiv izopačene umetnosti koja se uvukla u sve pore stvaralaštva, uključujući čak i narodnu književnost. Ipak, najvažnije je da se neko odvažio da započne veliki posao čišćenja nemoralne umetnosti, a naći će se već dobrovoljaca koji će u budućnosti nastaviti rad na trebljenju kukolja iz stripova, knjiga, slika, muzičkih kompozicija i ostalih nedela. Malo perom, malo više pesnicom, malo umom, malo više gvozdenom šipkom – svako oruđe je korisno u borbi protiv patologije i devijacije svesti.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR