Amfilohije, svetac koji se odrekao Hrista

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Nije duša raba Božijeg Amfilohija stigla ni da se čestito smesti u dodeljeni joj apartman Nebeske Srbije, a njegova duhovna čeda su već započela sa kanonizacijom počivšeg mitropolita. Sveti sabor tabloida i srodni pritežaoci nove srpske teološke misli, nadahnuti Duhom Svetim, zdušno su se bacili na pripremu terena za ulazak svetog Amfilohija u crkveni kalendar. O počivšem mitropolitu pišu da je bio "veliki teolog, a iznad svega, čovek utemeljen u ljubavi”, „ljudska, duhovna i intelektualna gromada pravoslavnog sveta" i pitaju se da li će biti ostvarena “želja vernika da voljeni počivši mitropolit dobije status sveca”.

Skupljanje građe za žitije odvija se u realnom vremenu, ne izostaju ni natprirodne pojave: mediji & medijumi objavljuju fotografiju snimljenu tokom sahrane, a na njoj – krst sačinjen od oblaka. Ispod fotografije krstonosnog neba stoji komentar: „Stigao je gore". Slika dobija i ton preko vodećeg kopirajtera srpskog nacionalizma Matije Bećkovića koji veli: “Danas se nebesa raduju i uzvikuju: 'Dobro došao, Amfilohije Radoviću'".

Književni junak

Nacionalni bard se pridružio priči o čudima, pa je obznanio: “Kao što je sveti Đorđe ubio aždaju, tako je i Amfilohije u naše dane pogubio koronu”. Vreme i mesto sahrane blaženopočivšeg virusa biće objavljeni naknadno, kao i spisak govornika na komemoraciji. Amfilohijev kult među vernima učvršćuju i ikonopisci koji su još za njegovog života namalali ikone budućeg sveca na kojima mu nad glavom blista oreol.

Iako na prvi pogled deluje da Amfilohijevi poklonici pomalo lažuckaju, reč je zapravo o tome da se oni samo strogo pridržavaju pravila žanra. Sve te pohvale zapravo su deo hagiografije čijem ispisivanju svedočimo, a taj književni žanr, kao i svaki drugi, ima čvrsta pravila. Hagiografija je, kako piše Dimitrije Bogdanović u „Rečniku književnih termina“, „kultni i poučni tekst, kojim se slika ideal svetog hrišćanskog života. Natprirodni događaji i dejstva (čuda) važan su elemenat hagiografije”.

Isti autor veli da se žitije “piše da bi prikazalo ostvareni ideal, obrazac svetog života. Sve biografsko podređeno je u žitiju ovom cilju i posmatra se u tome svetlu”. Zato čitalac od žitija ne sme očekivati golu istorijsku istinu: “Slikajući tipove podviga i svetosti, žitije uzima svoju građu koliko iz predanja u kojima se gubi istorijska podloga, toliko i iz stvarnih istorijskih izvora”. Dakle, radi se o spoju dokumenta, predanja i fikcije. Amfilohije o kojem se ovih dana zbori na sve strane nije onaj stvarni mitropolit, već književni junak. Ako na kraju dođe do kanonizacije, u red svetitelja neće ući istorijska ličnost, već književni lik.

Duhovna uzdanica masovnih ubica

To je sasvim logičan razvoj događaja: književnom junaku mogu se pripisati osobine koje nije imao i dela koja nije činio, dok se istorijski Amfilohije opire ulasku u povorku onih koji su se upodobili Hristu. Na stranu sve njegove kletve, opadanje Crnogoraca, dehumanizacija muslimana, nepriznavanje genocida, uvrede, klevete i srodne mrziteljske poruke koje ne pristaju predstavniku Hrista na zemlji, sve je to dobro poznato. Dovoljno je pomenuti da je mitropolit vazda bio na strani ratnih zločinaca i masovnih ubica, kao duhovna podrška. Za razliku od Hrista i njegovih apostola.

Za istorijskog Amfilohija važe one reči koje je davnih dana napisao veliki pesnik Marko Vešović: “Ja sam okorjeli ateista, a vladika Amfilohije još okorjeliji vjernik, pa ipak je triput - šta triput? - trista puta je veći bezbožnik od mene. Jer Marko Vešović je oduvijek prihvatao Nazarećaninovo učenje, zato što Ješua Ga Nokri spada u najveće ljude koji su zemljom hodali. (…) Jednog zbilja mudrog čoeka iz moga kraja pitali su: kako mu uspijeva da uvijek o svemu kaže pametnu riječ? Ja, veli, prvo zamislim šta bi se najgluplje moglo o nekoj stvari kazati, a onda rečem skroz suprotno. U sličnu svrhu meni služi Amfilohije: kad ga gledam šta radi i čujem šta govori, ja zamislim nešto skroz suprotno i dobijem Isusa Hrista”. 

Zna Vešović o čemu govori, jer je proveo četiri godine u Sarajevu pod opsadom. Za to vreme, Amfilohije je iz sve snage bodrio zapovednike ubilačke horde koje su Vešovića i njegove sugrađane zasipale kišom granata i snajperskih metaka. Dok su Karadžić, Mladić, Biljana Plavšić, Momčilo Krajišnik i ostali gospodari smrti naređivali ubijanje dece po Sarajevu i diljem Bosne, Amfilohije je, povodom odbijanja Vens-Ovenovog plana, ovako zborio o krvnicima: „U ovom trenutku naše duše čuva, kao što je naš jezik čuvao i sačuvao Vuk Karadžić, jedan njegov prezimenjak, sa Plavšićkom, novom kosovkom djevojkom, sa Krajišnikom, jer su ove noći krenuli svetolazarevskim putem. Opredijelili su se, kao i car Lazar... za carstvo nebesko.” Ako ovako govori svetac, šta li tek rade grešnici, otpadnici od Boga i antihristi? Kakva je to duša koju čuva mastermajnd genocida? Pitanje je na mestu, ali je još primerenije pitati: Gde će vam duša?

Proterivanje Hrista u metaistoriju

Doduše, ristopoklonici i štuju svog idola zato što je davao podršku ratnim zločincima. Ista svest koja je u jednoj crkvi u Australiji okačila fotografiju Ratka Mladića na zid – sada šminka Amfilohijevu biografiju, e da bi ga upakovala u svetački format. Kult u kojem učestvuju nema nikakve veze sa hrišćanstvom, a Bog kojem se mole sušta je suprotnost onom iz Novog zaveta. Reč je o još jednoj inkarnaciji Mamona ili Baala, ovoga puta pod krinkom boginje Nacije. Toj boginji se klanjaju i njoj služe, uz prigodno prinošenje ljudskih žrtava, uglavnom iz drugih nacija i konfesija, mada povremeno lepo gori i naše gore list kad ga idolopoklonici proglase za domaćeg izdajnika i autošovinistu.

I pored svih hagiografskih glačanja Amfilohijeve biografije osveštanom peglom, poklonici njegovog kulta će ipak imati problema sa budućom kanonizacijom. SPC je i dalje zvanično hrišćanska crkva, telo Hristovo na zemlji, a blaženopočivši mitropolit se svojevremeno javno odrekao - Hrista. Čin odricanja izveo je u zborniku eseja “Jagnje Božije i zvijer iz bezdana”, u kojem su razni autori pisali o filozofiji rata (čak i Radovan Karadžić), mada se zapravo radi o pokušaju opravdanja pokolja i genocida u Bosni. U knjizi štampanoj uz mitropolitov blagoslov, Amfilohije je u uvodnom tekstu otvorio dušu.

Veli budući svetac: “Ako bi mene pitali, kakvo da dam objašnjenje hrišćanske istorije i istorije hrišćanskih naroda uopšte, koja je u znaku neprekidnog ratovanja, rekao bih da možda u pravom smislu hrišćanstvo još nije ni počelo da se ostvaruje u ljudskoj istoriji; da se Novi Zavjet tek negdje nazire; da se on možda ostvario samo u pojedincima koji su se u potpunosti upodobili sa Hristovom ličnošću i sa njegovim golgotskim prihvatanjem raspeća, i blagosiljanjem sa raspeća onih koji su ih kleli i koji su ih raspinjali. Takav jedan čin, i takav otpor dobra protiv zla je nešto što, ima se utisak, ne pripada istorijskom čovjeku. To je nešto što kao stvarnost pripada metaistoriji, ali kao najdublja čežnja i istorijska potreba ljudska”.

Odrekao se poslodavca, pa zadržao posao

Uzalud se Sin Božji ovaplotio, uzalud je Hrist dolazi na zemlju, uzalud su apostoli propovedali jevanđelje. Hristov namesnik na zemlji, koji se na toj poziciji našao po apostolskom prejemstvu, mrtav hladan izmešta Hrista iz istorije, smešta ga tamo daleko u metaistoriju, na bezbednu distancu, e da bi mogao da nastavi sa tradicionalnom nehrišćanskom praksom “oko za oko, zub za zub”, a omakne se i pokoje preventivno klanje.

U redu, nije lako verovati u Hrista i slediti njegov put, strašno je to breme. Što reče Teri Iglton: “Ako slijedite Isusa a ne skončate, reklo bi se da ste dužni pokoje objašnjenje”. Ali, posao episkopa je upravo da “predstavlja Hrista, jer jedno od njegovih delanja jeste da poveri čuvanje i prenošenje Njegovog Jevanđelja”, kako piše Jovan Brija u “Rečniku pravoslavne teologije”. Bez Hrista nema ni episkopa, a onaj ko se Hrista odrekne – odrekao se i svog episkopskog čina. Ko će drugi da projavljuje Hrista u istoriji ako ne episkop? Amfilohije je, međutim, odustao od svog poslodavca, ali je mirno zadržao posao i sve beneficije.

Teško je naći poređenje za ovaj bizarni čin. Zamislite sudiju koji vodi proces za ubistvo kako izriče presudu i kaže: “Znate šta, ja u stvari ne verujem u zakon, ta zakonska pravila pripadaju metaistoriji, dok je ljudska povest zapravo koloplet ubistava i zločina, još od Kaina i Avelja, zato odustajem od presude u ovom slučaju, a porodici ubijenog preporučujem da sledi drevni zakon krvne osvete, pa da lepo prikolje ubicu”.

Kao kad bi državni tužilac jednog dana prosto pobacao sve pristigle tužbe u korpu za otpatke i obznanio da nikakvih suđenja i pravde neće biti: “Pravni poredak ipak pripada metaistoriji, istorijski čovek je jedno zlo, grešno, pokvareno, nepopravljivo biće koje se ne da humanizovati, i zato se sud više neće baviti svojim poslom, a u društvu neka vlada zakon džungle, neka pobedi najjači koji ima pravo da slabijem čini šta god poželi, pa čak i da ga pojede”. Pritom su i sudija i tužilac u bliskim vezama sa onima koji su jači, dobro naoružani i spremni na svaku opačinu protiv bližnjeg svog.

Kraljevstvo Božije i njegova pravda

Ono o čemu Amfilohije govori - Hristov “otpor dobra protiv zla” koji “kao stvarnost pripada metaistoriji” – zapravo je Carstvo nebesko, Kraljevstvo Božije koje se probija poput bljeska zaslepljujuće svetlosti u ovaj naš mrak od mržnje, pohlepe, šovinizma, nasilja, ratova, logora i genocida. Kako piše Teri Iglton: “Kraljevstvo Božje ne dolazi kao najviša, trijumfalna nota u uzlaznoj melodiji povijesti. Ono je dovršetak ne neke veličanstvene povijesne evolucije, nego svih onih bljeskova u povijesti kad su se muškarci i žene borili za pravdu i time nagovijestili došašće sveopćeg mira i pravde koji jesu kraljevstvo Božje. (…) Kao što je uvidio Walter Benjamin, kraljevstvo Božje su naprosto one raspršene, često na propast osuđene borbe u ime potlačenih gledane tako reći s motrišta vječnosti, sabrane u nunc stans, ili jedinstvenu točku, gdje se združuju da bi bile ispunjene i iskupljene kao suvisao narativ”.

Mnogi nisu sledili Amfilohijevu doktrinu, nisu čekali dolazak metaistorije i nisu odustajali od otpora zlu: od Srđana Aleksića do generala Vlade Trifunovića, od mirovnih aktivista do intelektualaca koji su ustali protiv Miloševićeve koljačke politike i onih pametara, crnorizaca i ratnih huškača koji su je podržavali i opravdavali. Većina tih časnih ljudi nominalno nisu bili vernici, ali iz pomenute perspektive jasno je da su upravo oni svojim delovanjem projavljivali Kraljevstvo Božije i njegovu pravdu. Amfilohije je, naravno, bio na suprotnoj strani, u službi sila ovog sveta. Za njega su mirotvorci bili izdajnici, bar u ovoj istoriji koju je iznimno poštovao. U metaistoriji, kao što znamo iz Jevanđelja, stvari stoje potpuno drugačije: “Blaženi su mirotvorci, jer će se sinovima Božijim nazvati.”

Neka Amfilohijeva duhovna čeda proglašavaju svog idola za sveca, neka se klanjaju ubicama, neka obožavaju ratne zločince, samo neka prestanu da se kriju iza Hrista. Ima toliko krvožednih kumira, toliko lažnih božanstava, toliko apstraktnih koncepata kojima se mirne duše može klanjati, u čije ime se može ubijati i metanisati onima koji su u svom srcu čuvali najgore izdanke ljudskog roda. Izbor je praktično beskrajan, a vi ste našli da slavite one koji razapinju u ime onog koji je razapet. Ako već za Boga ne znate, bar vam elementarna logika nije strana. Šta ste se navrzli na Nazarećanina, pustite ga na miru. Šta vam je on skrivio?