Dinko Gruhonjić: Srbija i Bajden – dosledno protiv razuma i civilizacije

Piše: Dinko Gruhonjić

“Bajden je iskrena osoba koja sledi put razuma”, rekao je bivši predsednik Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov u prvoj reakciji nakon pobede demokratskog dvojca Džo Bajden – Kamala Haris na izborima u Americi. I eto odgovora na pitanje zašto je Srbija jedna od onih šljiva-država čija je, neodoljiv je utisak, većina stanovništva potuljeno, kao ukakani golubovi, dočekala poraz svoje uzdanice, svoga uzora, mahnitog, pokvarenog, pohlepnog, populističkog, rasističkog, profašističkog i, uopšte, u svakom humanom i estetskom smislu – odvratnog Donalda Trampa.

Neko je iznenađen zbog takve reakcije u Srbiji, zemlji koja stabilno i odvajkada, u milionskim iznosima, glasa za ove ili one radikale i ostala šovinistička, primitivna i usmrđela priključenija, a čemu nema premca ni na Balkanu? U zemlji u kojoj se “prava opozicija” takmiči ne bi li nekako zasmrdela više od slobodnih radikala i tako privukla “većinsko biračko telo”?

U kojoj raznorazni “građanski pokreti i inicijative” brane onu i ovu šumu, ovu i onu reku i rukavac, ovaj i onaj čist vazduh a pritom nemaju elementarne ljudske petlje i građanske hrabrosti da kažu da se ništa – i slovima ništa – ne može odbraniti jer je militantnom kleronacionalizmu imanentno zagađenje svake vrste, a naročito ono mentalno. Ma hajte, molim vas, što da okolišamo kada je belodano da su ovde ubedljiva glasna većina oni koji su ili gomiletina oprobano korumpiranih političara ili gomila jajarskih, hipsterskih, dezorijentisanih “građanskih aktivista”!

Svi oni su sigurni da će politikom “malih koraka”, tako što će svako “počistiti ispred svoga praga”, krenuti u promenu duboko kriminalizovanog  i korumpiranog sistema. Međutim, naravno da neće. To je jeftin izgovor, zavesa iza koje se skrivaju jer ne smeju ili ne žele da kažu i vide da se krv nedužnih žrtava iz devedesetih godina 20. veka ne može sprati “borbom protiv kriminala i korupcije”. Jer taj kriminal i ta korupcija (srpski rečeno – pokvarenost), logična je posledica najtežeg od svih kriminala na kugli zemaljskoj – masovnih ratnih zločina, tog magnum crimena koji je dirigovan iz Beograda.

Stoga je portparol ratnih zločina Aleksandar Vučić – valja to neprestano ponavljati bez posebne nade da će dopreti do tvrdih, ludih ili pokvarenih ušiju – filigranski precizna aritmetička sredina Srbije, a ne nekakav incident koji je pao s Marsa. On je “dva u jedan” – i uzrok i posledica. A između su oni koji se nisu obračunali sa uzrokom i legalizovali posledicu. I “građanski aktivisti” koji “malim koracima” prolaze pored grafita u svom komšiluku kojima se slavi genocid.

Ne reformišu se duboko fašizovana društva poput srbijanskog politikama “malih koraka”, nego veoma glasnim govorenjem istine, ma koliko ona bila – kako to s istinom uglavnom biva – užasavajuća u svojoj golotinji: Srbija je postgenocidno društvo. A takva društva se ne leče licemernim “malim koracima” nego beskompromisnom borbom protiv stoglave šovinističko-ratnozločinačke aždaje. Zato bi svaka politička ili društvena alternativa ovde već u preambuli svojih programa morala imati rečenicu da nikada i ni pod kojim uslovima neće praviti kompromise sa nacionalšovinistima.

Međutim – ne, jer je i danas u toku borba za glasove sumasišavših velikosrpskih nacionalista, zbog čega se i do prekjuče uvereni borci i borkinje za ljudska prava preko noći pretvaraju iz “antifa” u “fa”, u koalicione partnere kojekakvih zveri. Ukratko – pretvaraju se u čudovišta.

Zato nikakvo iznenađenje nije što je takva Srbija većinski stala uz Trampa i što tako strastveno mrzi Bajdena. U odnosu na njega, parafrazirajući Gorbačova, Srbija je “neiskrena i nerazumna”.

A da li svet može imati nekakve koristi od te i takve Srbije? Može! Primera radi, velike koristi mogu imati politički analitičari i antropolozi. Oni se, naime, mogu osloniti ne samo na zvanični stav “Republike” Srbije, već i na stav “tihe većine”, onih – svojim “svakodnevnim problemima” zauzetim -građanima Srbije, njihovoj intelektualnoj eliti, većini korifeja medijskih i inih sloboda. Kako se mogu osloniti?

Stvar je prilično jednostavna: dovoljno je samo da oslušnu i da nakon toga donesu procenu koja će biti u milimetar suprotna od onoga što se u većinskoj Srbiji smatra “normalnim”. I nema apsolutno nikakve sumnje da će biti u pravu. I zvanična i većinska Srbija je upravo obrnuto proporcionalna svakoj vrsti normalnosti i iskrenosti. Zvuči pesimistično? Molićemo lepo, onda neka se “tiha većina” konačno oglasi. To jest, da dokaže da postoji. Mada, valja strepiti od te vrste oglašavanja. U kladionicama bi bila niska kvota na njih.

Zašto većinska Srbija iz dubine duše mrzi Bajdena? Poslušajmo delove njegovog obraćanja u Senatu SAD, iz decembra 1995. godine. Taman je i prigodno, jer se bliži i četvrt veka od potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, kojim je rat u Bosni i Hercegovini zaustavljen, ali – ispostaviće se – samo zamrznut, jer je proglašen “nerešenim” i jer su dželat i žrtva izjednačeni.

“Bio sam jedan od svega nekoliko ljudi (iz američkog Senata) koji su otišli u Sarajevo, otišli blizu Srebrenice, otišli u Tuzlu, otišli u Beograd, otišli u Zagreb, sastali se s Karadžićem, sastali se s Miloševićem, sastali se s UNPROFOR-om, sastali se s hrvatskim rukovodstvom, vratili se, napisali izveštaj (…) Izveštaj je pozvao na ukidanje embarga i upotrebu vazdušnih snaga za napad na srpske genocidne poduhvate, koji su bili upravo to.

U to vreme sam, i nisam bio usamljen u međunarodnoj zajednici, rekao da je ovo savršeni primer genocida! Govorio sam da su Srbi uspostavili logore za silovanje i bile su tu odluke koje su bile izričito planirane da se Muslimanke odvode pre svega u te logore, da se siluju i da se nateraju da nose decu do kraja trudnoće kako bi ih prestrašili i okaljali muslimanski narod u Bosni. Svi su govorili da se to ne dešava, da ovo nije 1937, 1938. ili 1940. godina, ali sada niko ne sumnja da se to desilo (…)  

Sećam se, gledalo se na televiziji, senator iz Arizone i ja smo govorili u Senatu te noći kada su preuzeli Srebrenicu. I mogli ste videti UN-ove vojnike sa plavim šlemovima koji su sedeli tamo na tenkovima gledajući srpske osvajače koji su razdvajali razdvajali žene i decu na jednu stranu, a zdrave muškarce na drugu, za istrebljenje. To nije bilo zbog toga što su želeli da ih smeste u razdvojene zatvorske ćelije. Odveli su ih u šumu, iskopali rupe, ubili ih, bacili ih u rupe prelili ih otopinom i zatrpali bagerom. I nama su govorili: ‘Ne, to se ne dešava’. A sada imamo satelitske slike koje ovo dokazuju (…)  

Koliko nas je u ovom domu prisustvovalo događajima obeležavanja Holokausta i čulo frazu: ‘Nikada više, nikada više’? Na istom kontinentu, na približno istoj udaljenosti, isti logori smrti, ponovo se dešava i ponovo se desilo! Ovoga puta to nisu bili Jevreji, bili su pre svega Muslimani. Da su 1935, 1937, 1939, 1941. ili 1943. katolici, poput mene, ili protestanti poput mnogih ovde, odvođeni u logore smrti, svet bi de podigao godinama ranije. Ali nisu, bili su Jevreji. I tada, kao i sada, svi smo zatvorili oči pred svetom (…)

To što su Srbi učinili u Bosni, to se zove genocid. Genocid!… Ja sam ovde da zauzmem stranu. (Ratko) Mladić je ratni zločinac. Vođa bosanskih Srba. Nije ništa bolji od Himlera. Nije ništa bolji od Gebelsa. On je ratni zločinac. Karadžić je ratni zločinac. I Milošević je takođe ratni zločinac, iako je on jedini koji nije optužen do sada…”

(integralni govor dostupan je ovde)

Na pamet mi ne pada da se bavim dokazivanjem surove istinitosti ama baš svake reči koju je Bajden izgovorio, zato što jedna šaka ljudi na jednoj vrlo sitnoj tački zemaljskog šara smatra da je to “laž”. Baš kao što nikome razumnom ne pada na pamet da neonacistima podastire argumente kako bi ih se uverilo da je Holokaust bio stvarnost. To su neprijatelji demokratije i ljudskih sloboda, s njima se “razgovara” samo na jedan način.

U moru medijskih i društvenomreškastih kuknjava zbog pobede Bajdena, neko je “duhovito” napisao: “Samo da senilni Bajden ne zaboravi da nas je već bombardovao”.  

Mada, pametnije bi bilo da je neko napisao: “Samo da Srbija ne zaboravi zbog čega ju je NATO bombardovao 1999. godine”. 

Utisak je da je zaboravila. Zadah kleronacionalizma i šovinizma se iz Beograda ponovo pokušava proširiti Balkanom.

Jedna poznanica je to formulisala ovako: “Taj smrad mora prestati!”

Pobeda Bajdena u Americi nije garancija da će se to desiti, ali jeste ohrabrenje za razumne i iskrene ljude.

(Slobodna reč)