Kada će Srbija dobiti svog Srđana Mandića i Bogića Bogićevića?

Piše: Tomislav Marković 

Kad već ne može da se raduje svojim pobedama, opoziciono nastrojena Srbija se raduje pobedama opozicije u regionu. Nakon euforije zbog pobede opozicije u Crnoj Gori, na red je došla i Bosna i Hercegovina. Juče su zvezde bili Dritan Abazović i Zdravko Krivokapić, a danas je mladi Draško Stanivuković koji je uspeo da porazi Dodikovog Igora Radojičića u Banjaluci. Svaki poraz vladajućih stranaka u susedstvu u Srbiji se tumači kao dobar znak koji nagoveštava slične događaje i kod nas. Ima tu nečeg od meteorološkog sujeverja: ako su jake padavine s vlasti zahvatile ceo region, valjda će se preliti i na našu zemlju, pa će pasti i Vučić.

Ponovo se forsiraju iste paralele kao i nakon izbora u Crnoj Gori. Tada su u vazduhu lebdela sudbinska pitanja tipa kad će Srbija dobiti svog Abazovića i Krivokapića, a danas nam je sudba kleta na tapet dana stavila pitanje – kada će Srbija dobiti svog ličnog Stanivukovića. U poplavi sveopšteg optimizma nađe se i pokoje ostrvo rezignacije na kojem nastaju naslovi tipa „Srbija nema Dritana i Draška i još dugo će ih čekati”. Nehotice se čovek priseti starog vapaja Ramba Amadeusa: „O, tugo jesenja“.

U potrazi za vjerskim fundamentalistima

Za Abazovića ne znam, mada mislim da ni kod nas nije baš nemoguća misija pronaći građanski orijentisanog političara koji bi otvorio vrata verskim fundamentalistima i zadrtim kleronacionalistima, protivno svim građanskim principima. Dešavalo se to i ranije, sklapani su savezi ulja i vode, vlast je slatka i ume da pomiri i najcrnje ideološke neprijatelje. Možda bi bilo malo teže pronaći nekog ko, kako to reče Žarko Korać, „sebe već vidi kao balkanskog Prometeja koji će doneti svetlo narodima Balkana”, ali s obzirom da je narcizam popularna disciplina, ni to nije nemoguće.

Ni Zdravko Krivokapić nije tako retka pojava da mu se ne bi našao pandan u Srbiji. Nije mali broj poštovalaca crkve među političarima koji nisu na Vučićevoj strani, pravoslavlje je u modi, na političkoj sceni sve vrvi od vernika. Nije lako naći deklarisanog ateistu, za posvećene pravoslavce nije problem. Setimo se samo odanosti koju je Vojislav Koštunica iskazivao prema ljudima u crnom, ili čuvene izjave Velimira Ilića: „Posle patrijarha se ne govori“, što je zapravo slobodna parafraza latinske izreke „Magister dixit“, mada Ilić, naravno, toga nije bio svestan.

Doduše, Krivokapić je daleko zabrazdio sa svojim verbalnim izlivima vere i sujeverja. Teško je dostići nivo čoveka koji ministre poredi sa apostolima, a sebe sa Isusom, koji tvrdi da se planine pomeraju verom i da se to u istoriji dešavalo, te da pričešćivanje istom kašikom ne može ništa onome ko ima čvrstu i stamenu veru. S ovakvim paranormalnim iskazima mogla bi se porediti samo ona Koštuničina priča o tome kako pažljivo sluša šta mu poručuju sove spontano okupljene u krošnji drveta u blizini njegovog kabineta, te kako te ornitološke simbole mudrosti tretira maltene kao neku vrstu savetnika.

Opšte mjesto civilizacijske regresije

Ni srbijanskog Draška Stanivukovića ne treba tražiti sa lupom u ruci, a još manje sa Diogenovom svećom. Mladih ljudi koji poriču genocid u Srebrenici, obožavaju četnike, vole Rusiju, negiraju crnogorsku naciju, podržavaju litije, a pravoslavlje smatraju ideologijom i bićem svog naroda – ima na svakom koraku. To nije nikakav raritet, već opšte mesto, dominantna matrica i tipičan proizvod ovdašnje ideološke i civilizacijske regresije.

Doduše, nakon pobede Stanivuković je malo reterirao, rekao je da će otići u Srebrenicu, te kako „ne beži ni od bratimljenja Sarajeva i Banjaluke”, ali to pomalo liči na jedan davni slogan za automobilske gume - „prilagodljive svakoj podlozi“. Stanivuković je izuzetno mlad političar na početku karijere, ko zna kakve će sve zaokrete imati u budućnosti, možda sve izađe na dobro, ali ovo što je pokazao do sada opravdava lakonsku definiciju Dragana Bursaća: „Draško, četničko osvježavanje u Banjaluci!”

Ignorisanje građanske opcije

Zanimljivo je da Vučićevi kritičari i protivnici nadu vide uglavnom u pobedi nacionalističkih snaga, priželjkujući da sličan proces zadesi i Srbiju. A niko da se uhvati za pobedu Četvorke u Sarajevu i drugim gradovima, niko da tračak nade i optimizma potraži tamo gde ih vide svi građanski, liberalno, levo, antinacionalistički nastrojeni ljudi. Ta pobeda se pojavljuje kao obična vest, tek koliko da se notira događaj, ali nikome ne pada na pamet da tu nađe neku paralelu ili da poželi nešto slično političkoj sceni u Srbiji.

Kad građani na izborima pokažu da ih ne zanimaju religijske i nacionalne podele na kojima političke elite u regionu predugo jašu, da im je dosta zloupotreba i korupcije pod maskom patriotizma – to ne izaziva nikakvu euforiju u većem delu opozicione Srbije. Sasvim razumljivo. Kakva je to pobeda kojoj nije kumovala crkva, kakvi su to izbori koji se dobijaju bez pravoslavnog događanja naroda zvanog litije, kako uopšte prihvatiti činjenicu da Bošnjaci i ljudi drugih nacionalisti glasaju za nekog tamo Srbina Srđana Mandića? Nije lako srpskom opozicionaru da se pomiri sa ovim činjenicama, pa je najbolje da ih ignoriše.

A nije mu lako ni da svari činjenicu da je Mandić tokom rata bio pripadnik Armije BiH. Kao što se tipičan srpski opozicionar teško miri sa konstatacijom Borisa Dežulovića da je Jovo Divjak bio “jedini srpski general na pravoj strani još od 1945”. Uopšte, njima nije baš najjasnije šta se zbivalo u tom ratu u Bosni, reč agresija nikad ne pominju, a retki su oni koji će masakr u Srebrenici okarakterisati kao genocid. Otuda ne čudi što ni vest da je Bogić Bogićević prihvatio kandidaturu za gradonačelnika Sarajeva ne izaziva nikakvu euforiju. Nigde naslova tipa: „Kada će Srbija dobiti svog Bogića Bogićevića?“ Nama je mnogo bliži Draško, srpski patriota, nego tamo neki političar koji je govorio: „Ja jesam Srbin, ali ne po profesiji“. Doduše, to je razumljivo, ako bi Bogićevićeve reči doživele opštu primenu u praksi, mnogi bi ostali bez profesije i luksuza nasušnog.

Nacionalizam kao sudbina

S druge strane, Vučićevi mediji nisu ravnodušni što će Bogićević postati gradonačelnik Sarajeva, pa su ga brže-bolje optužili za – raspad Jugoslavije. Šta drugo očekivati od slugu onih snaga koje su učestvovale u razaranju Jugoslavije nego da krivicu prebace na čoveka koji se hrabro opirao Slobodanu Miloševiću, rekao istorijsko 'ne' njegovoj ratnoj politici i pokazao doslednost i moralnu snagu pred balkanskim kasapinom koji se spremao da krene u svoje krvave pohode. Međutim, izgleda da se suprotstavljanje Miloševićevom razaračkom, zločinačkom poduhvatu ne ceni kao neka vrlina ni među Vučićevim protivnicima.

Niko da se zapita kad će kod nas građanska opcija imati neku značajniju podršku, ili da navede pobedu građanske opcije u BiH kao model koji bi trebalo slediti i u Srbiji. Kao da se potajno priželjkuje da nacionalističku Vučićevu vlast zameni opoziciona nacionalistička garnitura, kako se suštinski nikad ništa ne bi promenilo u našem malom tamnom vilajetu. Tako stoje stvari na usamljenoj planeti Srbiji koja se neizmernim praznim prostorom i kosmičkim mrakom odvojila od ostatka sveta, tako da čak i ne primećuje kako je na njoj sve obrnuto naglavce.

Najluđe je što se ovde uopšte ne shvata značaj pobede građanske opcije i makar mala nada koju to donosi. Naši uzori su Krivokapić i Stanivuković, a ne Mandić i Bogićević; imamo razumevanje i podršku za Demokratski front i Partiju demokratskog progresa, ali ne i za Našu stranku i Socijaldemokratsku partiju BiH. Kao da smo se pomirili s tim da je nacionalizam naša sudbina i da je to jedino poželjno i normalno u Srbiji.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera