Gospodar nema nikakvu moć, osim one koju smo mu sami ustupili

Piše: Tomislav Marković

Za proteklih osam godina, otkad je došao na vlast, Aleksandar Vučić je prigrabio ogromnu moć za sebe. Moć je tamo gde je on, svejedno da li je na funkciji premijera ili predsednika Srbije.

Uspostavio je skoro totalnu kontrolu nad institucijama i društvom, sa tek ponekim preteklim džepom otpora. Vučić je jedini čovek koji odlučuje o svemu, dok parlament, vlada i ostale ustanove igraju ulogu ikebane. Demokratski orijentisanu javnost obuzelo je defetističko raspoloženje, jer gospodar deluje nepobedivo, a trenutno stanje preti da se preinači u rđavu beskonačnost.

Ovakva koncentracija moći nije viđena još od slavnih dana Slobodana Miloševića. A nije baš ni neki izuzetak, u svetu ima sličnih primera autokratskih vladara koji su svu vlast ščepali u svoje ruke i vladaju maltene kao apsolutistički kraljevi u neka davna vremena. I ta vlast deluje stameno, kao da se autokrate teško mogu svrgnuti sa vlasti, fatalizam se širi na sve strane, kao da je autokratija jedina naša sudbina.

Ali, otkud svevlasnom vladaru sva ta moć? Nije moć novčanik koji je nekom slučajno ispao iz džepa, a onda je naišao slučajni namernik, pokupio je i zavladao čitavom zemljom. I vladar je samo običan čovek, kao i svaki njegov podanik, prošla su vremena kad se verovalo u božansko poslanje onih koji sede na tronu. Možda sva ta moć koju je jedan jedini čovek uzurpirao ima nekakve veze i sa građanima zemlje kojom vlada.

Možda je ta prividna svemoć autokrate, zapravo, posledica masovnog skidanja odgovornosti sa sebe. Bez masovnog pristanka na robovanje i delegiranja odgovornosti takozvanih običnih ljudi ne bi bilo nikakve moći političara - on nema nikakvu moć osim one koju mu mi prepustimo i damo. Kao da se to stalno zaboravlja.

Nema rata ako ljudi ne žele ratovati

U tekstu Rat po meri čoveka, koji je objavlljen u nedeljniku Vreme jula 1991. godine, reditelj Lazar Stojanović pokušao je da odgonetne ko je odgovoran za netom započeti rat.

Posumnjao je u opšteprihvaćeno mišljenje da je za rat kriva nekolicina političara, pa je nastojao da nađe i neke dublje razloge. Njegovo razmišljanje je logički besprekorno: "Rat ne vode vođe, nego obični smrtnici. Ma kako se oni izgovarali, svaki je od njih pojedinačno kriv za rat u kojem prihvata da učestvuje. Jer, ko neće – odbije, ili barem pobegne. Ne može rat da se vodi ako ljudi neće da ratuju."

Potom je pobrojao razloge zbog kojih ljudi u Srbiji pristaju na rat. Jedan od vodećih razloga je upravo skidanje preteškog jarma odgovornosti sa sopstvenih pleća.

O tome Stojanović beleži nezaboravne rečenice: "Vođe su izvrstan izgovor. Jednostavno se kaže: 'Njemu verujem' i time se sva odgovornost prebacuje na Njega. Osnovni posao vođe jeste preuzimanje sveopšte odgovornosti na sebe. Za to ne treba ni mudrosti, ni hrabrosti, dovoljan je avanturizam, nebriga za posledice. Lična neodgovornost je, paradoksalno, preduslov spremnosti da se olako preuzme odgovornost za nasilje."

Tu su još neki razlozi pristajanja na postojeće stanje, na primer, "glasna podrška vladajućim mišljenjima uvek je korisna". Potom uverenja tipa - pametni ćute, "ne bave se politikom", gledaj svoja posla, "glavu u pesak dok nepogoda prođe". Sve su to, u suštini, različiti oblici bežanja od odgovornosti za zajednicu u kojoj živimo.

I taktike dopuštanja da se zlo dogodi, da zavlada i traje. Glave se mariniraju u pesku već decenijama, a nepogoda nikako da prođe, samo menja agregatna stanja. Tirani i autokrate se menjaju, jer opstaje uverenje da će neko drugi da se prihvati posla, da će umesto nas da izvuče zemlju iz katastrofe i uredi je tako da najzad postane mesto za dostojno življenje.

Pristanak na dobrovoljno ropstvo

Iz nekog čudnog razloga, čudo nikako da se dogodi, pa nastavljamo da tapkamo u mestu, produbljujući tim tapkanjem dno na kom smo se našli.

A sve to nema mnogo veze s nama, to je valjda neka prirodna nepogoda, viša sila, sudbina koju nam je dodelio usud. Autokratija, nesloboda, razvaljeno društvo, bujanje nacionalizma, ratovi, devastacija društva, zločini, vladavina najgorih, Milošević, Vučić – sve to kao da je palo s neba. Ali, ne može rat da se vodi ako ljudi neće da ratuju, niti može država da se pretvori u autokratiju ako ljudi žele da žive u slobodi.

Ima skoro pet vekova otkako se jedan osamnaestogišnjak u Francuskoj zapitao kako je moguće da milionima ljudi gospodari jedan jedini čovek, "koji ima samo onu moć koju mu oni daju; koji ima snage da im naudi jedino ako su oni voljni da to podnose; koji može da im učini neko zlo samo ako oni pristanu da ga trpe, umesto da mu protivreče".

Taj mladić, bliski prijatelj Michela de Montaignea, zvao se Étienne de La Boétie, a ove reči je napisao u Raspravi o dobrovoljnom ropstvu. Njemu je bilo jasno da vladar nema nikakvu moć osim one koju mu ustupe podanici. Jer, i tiranin je čovek kao i bilo ko drugi, ono po čemu se razlikuje, taj višak sredstava za ugnjetavanje – dobio je upravo od onih koje ugnjetava.

"Odakle mu toliko očiju da vas uhodi osim ako mu ih vi sami ne dajete? Kako to da ima toliko ruku da vas udara osim ako ih ne uzima od vas? Nisu li to vaše noge kojima gazi vaše gradove? Kako to da uopšte ima neku moć nad vama, osim ako to nije vašim posredstvom?", pita se Étienne de La Boétie.

Pošto se tiranija zasniva na dobrovoljnom ropstvu podjarmljenih, pošto tiranin nema ništa što mu podanici nisu ustupili, oslobađanje od tiranije je mnogo lakše nego što bi se reklo na prvi pogled. Nije neophodna nikakva borba protiv tiranina, dovoljno je da zemlja ne pristane na ropstvo.

Kaže Boétie: "Ne treba mu ništa oduzeti, samo mu ne treba ništa dati; nije neophodno da zemlja učini nešto za sebe, pod uslovom da ne učini ništa protiv sebe." Potom zaključuje: "Dakle, sami narodi dopuštaju, odnosno rade tako da bivaju ukroćeni, jer bi samim odbijanjem da služe bili oslobođeni; narod sam sebe podjarmljuje, sam sebi preseca grkljan; taj isti narod, koji može da bira između podaništva i slobode, odbacuje slobodu i prihvata jaram, pristaje na sopstveno zlo, sam juri za njim."

Služite zakonu, a ne Vučiću i SNS-u

Ne treba preduzimati nikakve epohalne poduhvate, dovoljno je uskratiti vladaru podršku, "pa ćete sami videti da će on pasti od sopstvene težine i razbiti se poput kolosa ispod koga se izvuče osnova".

Primenjeno na naš slučaj – dovoljno je odbiti služiti Vučiću i njegovoj oligarhiji. Kad bi, na primer, tužioci i sudije služili zakonu, a ne vladajućoj stranci, nikakva se katastrofa ne bi desila. Šta bi vladajuća kasta uopšte mogla da uradi? Da smeni hiljade ljudi i uveze kontigent tužilaca i sudija koji bi ih zamenili?

Ništa vladajuća oligarhija nema osim onog što smo im sami prepustili. Uzmimo korupciju za primer. Otkud te pare kojima politički moćnici i njihovi instant biznismeni pune svoje džepove? Pa mi smo im dali.

Zašto ne bismo tražili račun za svoj novac? Imamo pravo da znamo šta se dešava s našim krvavo zarađenim parama nakon što dospeju u budžet, stavku po stavku, za svaki dinar.

Jeste da Vučić ima veliku podršku, dobija dva miliona glasova. Ali, u Srbiji ima preko 6,5 miliona glasača, što znači da bar 4,5 miliona ljudi ne glasa za vladajuću stranku. Srpska napredna stranka ima preko 700.000 članova, ali to znači da 5,8 miliona ljudi nisu članovi te stranke. Većina nije na strani naprednjaka, samo bi to trebalo i da pokaže.

Naravno, naprednjaci, preko svih dostupnih sredstava, žele da obeshrabre ljude da se bave politikom i čine sve da se svaki pojedinac oseti nemoćno pred njihovim nasiljem.

Pojedinac zaista jeste nemoćan, ali milioni pojedinaca nisu. Građani su nezadovoljni opozicionim strankama, što je u velikoj meri opravdano, ali postoji jednostavan način da se to promeni. Prosto se mogu učlaniti u stranke, uneti svežu krv i ideje, novu energiju i nove ljude. Možete čekati da se opozicionari uozbilje, promene, uzmu u pamet ili možete masovno ući u partije koje su vam programski najbliže ili najmanje daleke – i nešto uraditi. Ima svega na srpskoj političkoj sceni, od levice do desnice, pa neka bira svako šta mu je srcu blisko.

Građani Srbije su najjača sila

Niko vas ne može u tome sprečiti, to je vaše ustavno pravo. Treba da budemo srećni što partije i parlamentarna demokratija uopšte postoje, najveći deo čovečanstva najveći deo vremena, praktično do juče, nije bio te sreće. Razumljivo je što je normalan, pošten čovek gadljiv na politiku, s obzirom da politička scena liči na brlog, ali ako pošten i ozbiljan svet uđe u politiku – i ona će se promeniti. Sve zavisi od ljudi i njihovih odluka, ništa nije bogomdano niti sudbinski zapisano.

Naravno, sve ovo deluje naivno, utopijski, pomalo kao dečje razmišljanje. Međutim, nema demokratije bez preuzimanja odgovornosti, bežanje od te obaveze neminovno vodi u razne vrste nenarodnih režima. Pre ili kasnije građani Srbije će morati da preuzmu odgovornost za uređivanje sopstvene zemlje, iz prostog razloga što niko drugi neće.

Nije to zadatak Evropske unije, niti postoji čarobni štapić kojim bi neko sa strane rešio naše rođene probleme. Neće doći ni Francuzi, ni Kanađani, a ni Marsovci da od Srbije stvore pristojno društvo. Deus ex machina pojavljuje se samo u grčkim tragedijama, ali stanovnicima Olimpa razrešavanja naše tragedije ne spada u opis radnog mesta. Ipak, sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar nije plod legende, već realno postoji. Ta sila su upravo građani Srbije.