Nepatvoreni altruizam

Piše: Dejan Ilić

Nema se šta dodati ni oduzeti uvidu pisaca iz Hrvatske da je Vesić glup i budala. Zato ovde nećemo o Vesiću nego o jednom od pisaca – Viktoru Ivančiću. Pošto je Ivančić primetio da je Vesić budala, Vesić se zapitao – ko je Ivančić? Možda je googlao, možda se raspitao, tek uz Ivančića je verovatno čuo da zajedno ide i Split. A onda su valjda (i kod njega) počela da rade sećanja (na čuvene TV serije o malom i velikom mestu), pa je iskrsnuo i Miljenko Smoje. Verujem da bi Ivančić rekao da je bilo neminovno da se u ovdašnjoj novoradikalskoj ignorantskoj komediji zabuna pojavi i sâm Smoje, kad su se tu već našli Ivančić i Dežulović.

Pošto je demonstrirao kakvu-takvu, ali svakako naopaku obaveštenost, s novim pouzdanjem Vesić se upustio u otkrivanje Ivančićevih motiva da ga nazove budalom. „Još jedan Hrvat koji promoviše knjigu u Beogradu pa bi pljujući po našem gradu da proda koji primerak više?“, retorički se kao pita Vesić, pa odgovara: „Zarađujte pare u Beogradu prodajući knjige jer poznati možete da postanete samo u velegradu“. Je l se to lokalni šerif razmahao pred „strancima“? Deli packe i dozvole uokolo. Srećna je okolnost što ne može da dobaci preko granice. Ako Beograd i može da sravni sa zemljom, što uporno radi, napolju je on – niko i ništa.

Tek, ispravimo Vesića: Ivančić nije pljunuo Beograd, nego je za Vesića rekao da je budala. Meni to ne liči na pljuvanje po gradu, više mi izgleda kao pokušaj da se grad sačuva od budale. S druge strane, ne bi me čudilo da Vesić na sebe gleda kao na simbolično otelovljenje Beograda: reći za Vesića da je budala, isto je što i pljunuti Beograd, biće da rezonuje on. Kako bilo da bilo, kakve to veze ima sa promocijama i prodajom knjiga. Vesić izgleda veruje da baš svi kao on i njegovi novoradikali kada pljuju misle samo na promociju i prodaju? Reč je tu o svojevrsnoj novoradikalskoj kapljičnoj ekonomiji – širi se poput zaraze, a maske, nažalost, ne pomažu. Na tu ste bolest ili rezistentni ili niste. Vesić veruje da niko nije i – greši.

Evo podataka: od 2005. naovamo, Ivančić je u Beogradu objavio sledeće knjige: Robi K., u dva toma (2006); a onda i Robi K. Treći juriš! (2011); zbirke ogleda Animal Croatica (2007), Zašto ne pišem i drugi eseji (2010), Jugoslavija živi vječno (2011) i Sviranje srednjem kursu (2015); romane Vita activa (2005) i Planinski zrak (2009); te zbirku priča Radnici i seljaci (2014). Godine 2018. u pet velikih svezaka izašao je Robi K. 1984-2018. Naredne godine, u jednom tomu, ponovo su štampani Vita activa, Planinski zrak i Radnici i seljaci. Sve zajedno 16 (i slovima: šesnaest) knjiga. Od tih 16, rasprodato je devet prvih izdanja. Od tih devet, šest je imalo novo izdanje.

Sve to, pre nego što je Ivančić primetio da je Vesić budala. Od 2005. do danas, Ivančić nije uzeo doslovno ni jedan dinar ni za jednu od svojih knjiga objavljenih u Beogradu (ni za prva ni za ponovljena izdanja). Iz čega slede barem dva važna izvoda za Vesića: 1) knjige Viktora Ivančića objavljivale su se i prodavale u Beogradu i pre nego što je ovaj grad zadesila nesreća u obliku Vesića; 2) ni pre Vesića ni za vreme Vesića, Ivančića nije zanimalo da uzme – recimo to tako, pomalo patetično – ni prebijene pare od prodaje tih knjiga. Ova dva bitna podatka pred Vesića postavljaju naizgled nerešivu zagonetku: ako nije zbog para, zašto je pobogu Ivančić uopšte osetio potrebu da za Vesića kaže da je budala?

Bez namere da pomažem Vesiću, ali sa željom da svoje mišljenje podelim sa čitaocem, rekao bih da se Ivančić vodio čistim altruizmom.