Bio je 17. decembar: Herojski život i smrt Vukice Mitrović

Piše: Tomislav Marković

Da antifašizam nije mučki ubijen, ovih dana obeležavali bismo godišnjicu smrti Vukosave Vukice Mitrović, komunistkinje, revolucionarke i narodnog heroja Jugoslavije, koju su fašisti streljali 17. decembra 1941. godine u Jajincima. Došla su neka čudna vremena, danas su heroji ratni zločinci, a idoli mladih razne pevaljke koje su bile udate za kriminalce i ratne zločince, i razni drugi selebritiji, svi ti neobično uspešni ljudi kojima se ljudi masovno dive.

Antifašizam postaje ugrožen čak i u Crnoj Gori, gde je Vukica Mitrović rođena i odrasla, otkad se zavlastila ekipa sklonija četničkim ubeđenjima. Možda je pravo vreme da se podsetimo na veliku heroinu revolucije. Ako već pljuju po antifašizmu, ako negiraju slobodarsku prošlost, da bar znaju na šta su udarili.

Vukica Mitrović rođena je 28. decembra na Svetom Stefanu kod Budve, kao treće dete Ive i Ivanice Mitrović. U rodnom mestu i Kotoru završila je osnovnu školu i nižu gimnaziju, a potom dve godine Učiteljske škole na Cetinju. Zbog povrede noge koja se zakomplikovala i operacije koja je usledila morala je da prekine školovanje.

Porodica se 1932. godine preselila u Beograd i tu počinje Vukičin revolucionarni rad. U Beogradu je nastavila da pohađa Učiteljsku školu, ali je ponovo bila prinuđena da prekine školovanje, zbog lošeg imonovnog stanja, i da se zaposli u jednom birou kao daktilografkinja kako bi pomagala roditeljima.

Ilegalni rad i ulazak u KPJ

Do dvadesete godine života nije se interesovala za politiku, ali po preseljenju u Srbiju policija hapsi njenog starijeg brata Stefana, studenta Filozofskog fakulteta i člana revolucionarnog pokreta, zbog rasturanja letaka i osuđuje ga na godinu dana robije.

Posećujući brata u zatvoru upoznala je studentkinju Dušicu Stefanović koja je takođe posećivala jednog uhapšenika. Kako sama Vukica kaže u kratkom autobiografskom zapisu koji je ostao iza nje: “Ona me je privukla najprije svojim prijateljstvom, a zatim i zainteresovala komunizmom, objasnivši mi najprije zašto je moj brat u zatvoru”.

Kod Dušice u stanu okupljala se levičarska omladina, tačnije ilegalna partijska ćelija. Među njima je bio i kompozitor Dragutin Čolić koji se upravo vratio iz Praga gde je završio Državni konzervatorijum. Čolić, čije je konspirativno ime bilo “Đukić”, zapazio je Vukicu i pozvao je da sarađuje s njim.

U to vreme Čolić je vodio partijsku štampariju, a zajedno s Vukicom radio je na obnavljanju partijskog lista “Komunist”. Pod konspirativnim imenom “Vera”, Vukica je radila u štampariji, rasturala tiraž lista, prenosila partijsku poštu, čuvala letke i drugi propagandni materijal, a kasnije je preuzela i rukovođene tehničkim aparatom pri ilegalnoj štampariji.

Već u oktobru 1933. godine primljena je u Komunističku partiju Jugoslavije, jer su u partiji bili – kako je govorio Blagoje Parović – “oduševljeni njenim smislom za konspirativni rad”.

Prvo hapšenje

Zaista je njen dar za ilegalni rad bio veliki, što nije ni čudo ako pogledamo kako su je opisivali savremenici: tiha, nenametljiva, maloreka, vredna, neumorna, skromna, pouzdana, poverljiva, “sjajan čovek, divan komunista, lik koji se ne zaboravlja”. Ubrzo se pokazalo da je Vukica sposobna i za mnogo veće podvige, da je u stanju da podnese i ono što mnogi njeni partijski drugovi nisu u stanju. U aprilu 1935. godine policija je uspela da provali u partijsku organizaciju i pohapsi mnoge komuniste.

Među uhapšenima bila su i Vukičina braća Stefan i Ratko. Vukicu su uhapsili 14. aprila u tri sata ujutro i sproveli je u zloglasni zatvor Glavnjača kod još zloglasnijeg policijskog agenta Svetozara Vujkovića.

Vujković je odmah počeo da je tuče i suočio je sa gomilom ilegalnog materijala, ali Vukica je uporno tvrdila da nikad to nije videla i da ništa ne zna. Vujkoviću se pridružio još jedan agent, Đorđe Kosmajac, pa su zajedno započeli torturu nad Vukicom koja je trajala 14 dana i 14 noći. 

Šamarali su je, tukli goveđom žilom po tabanima, vezivali je lancima, čupali joj kosu, jedan agent bi joj seo na leđa a drugi bi joj zapušio usta prljavom krpom. Suočavali su je sa uhapšenim mladićima s kojima je radila, ali ona je neprekidno tvrdila da ih ne poznaje.

Odveli su je u ugao gde je na stolici sedeo mladić konspirativnog imena “Petar”, sav isprebijan. Njen biograf Momčilo Stefanović ovako opisuje tu situaciju: “Vukica je ponovo pretrnula pomislivši: ‘Kako su ga grozno tukli, zločinci.’ Ali, tada se dogodilo nešto što Vukica nije očelkivala. ‘Petar’ joj je rekao: – Nemoj da izvodiš, ubiše me, oni znaju sve!

Evo kako je Vukica opisala šta se događalo u tom trenutku, šta je osećala, šta je usledilo: ‘Mene su te riječi više opalile nego Vujkovićevi šamari’”. Vukica je i tu zamku uspela da izbegne, rekavši da je mladića upoznala na moru, u Budvi, na “legalan” način, što je bila istina, ali je odbijala da prizna da ima bilo kakve veze s komunistima i nije odala nikog od partijskih drugova i drugarica.

Zverska tortura

Dok su Vukicu satima premlaćivali bez predaha, u susednoj ćeliji nalazio se Todor Vujasinović koji je sve to mogao da čuje. Kasnije je o tome govorio: “Prigušeno ječanje, a zatim povremeni jauk žene koju su mučili dovodili su me do takvog stanja da sam pomislio kako bi bilo da skočim i udarim glavom o železni radijator, koji je stajao nedaleko od mene.

Bilo je to nešto neizdržljivo. Kasnije su i mene na sličan način mučili, ali ovih nekoliko sati koje sam proveo prislonjen uza zid slušajući šta se u susednoj sobi radi, bili su, tako mi se činilo, strašniji od svega što sam kasnije i sam preživeo”.

Vukicu su podvrgavali i psihičkoj torturi. Dovodili su njenu braću i druge uhapšene mladiće i tukli ih pred njom, prisiljavajući je da prizna, ali ona je ostala nepokolebljiva. Ucenjivali su je životom njene braće, pretili da će ih pobiti ako ne prizna – bez rezultata. Nije popustila ni kad je još jedan uhapšenik pod konspirativnim imenom “Zoran” poklekao i rekao da je poznaje.

“Nijesam” i “Ne znam” – to su bile jedine reči koje su policijski dželati izvukli iz njenih usta. Tukli su je dok se ne bi onesvestila, a onda bi je osvestili, vezivali i započeli seansu mučenja ispočetka.

Primenjivali su i razna lukavstva koja danas znamo pod imenom “dobar policajac, loš policajac”, ali uzalud. O tome je Vukica kasnije pisala: “Tada su inscenirali ovo: kao, tobož, odlučili Vujković i Kosmajac da me usmrte. Dizali me sa patosa i bacali dolje, vukli za kose, tukli glavom o pod i mlatili pendrekom i žilom kud su stigli. Tada je skočio jedan agent, izvukao me iz njihovih ruku i odnio me u agentsku sobu.

To je bio ‘dobar čovjek’, moj ‘Spasitelj’, kome sam ja trebala da se povjerim. Prema meni je nježno i blago postupao i očinski mi savjetovao da mu ja sve ispričam i da on to neće njima zlikovcima pričati, već će samo nastojati da me više ne muče. Ja sam mu, također bolećivim glasom, odgovorila da sam, nažalost, sve njima ispričala i da više nemam šta da kažem”.

Nema više takvih ljudi

Tortura je postala toliko neizdržljiva da je Vukica pokušala da zihernadlom preseče venu na ruci kako bi se dokopala bolnice, nije uspela, napravila je samo duboko ranu. Uhvatili su je, odneli u kancelariju i javili lekaru da dođe. Dok su čekali lekara, šamarali su je, pljuvali i nazivali najpogrdnijim imenima.

Vukica je pisala o tome šta im je odgovorila kad su je pitali zašto se samopovredila: “Ja sam im rekla da više nijesam mogla da izdržim batine i da gledam i slušam mučenje drugih. Možda je to bio i pravi razlog, i možda sam to učinila iz malodušnosti, jer da sam bila hrabrija i otpornija sigurno to ne bih uradila, iako ja pravdam samu sebe da u tom momentu nijesam mislila na smrt, nego samo na bolnicu”.

Dakle, devojka od 23 godine, krhke građe, koju su danima i noćima mučili najstrašnijim mukama terajući je da progovori, a ona ni reč nije rekla – prekoreva sebe za malodušnost. To je stepen heroizma koji je danas potpuno nezamisliv. Nema više takvih ljudi, možda čak i ne pripadamo istoj vrsti, Vukica i ljudi poput nje bili su napravljeni od nekog mnogo čvršćeg materijala.

Pošto ni nakon dve nedelje torture nije ništa priznala, Vukicu i ostale uhapšenike trasnportovali su u zatvor na Adi Ciganliji. Što reče Kosmajac: “Da je kamen, dosad bi progovorila”. Čekali su suđenje dva i po meseca, a za to vreme su malo i štrajkovali glađu, nekih 13 dana, u znak protesta protiv policijskog terora, i to u onakvom slomljenom i izmučenom stanju.

Na suđenju su neke komuniste osudili na robiju, a neki su pušteni zbog nedostatka dokaza, među ostalima Vukica Mitrović i Veselin Masleša. Vukici je trebalo mnogo vremena da se oporavi od posledica zlostavljanja.

Ali, ni za to vreme nije sedela besposlena. Grupa profesora sa Sorbone bila je u poseti Beogradu, zainteresovala se za sudbinu političkih zatvorenika, pa im je Vukica ispričala svoje iskustvo.

Zahvaljujući njenom svedočenju, istina o policijskoj torturi nad političkim protivnicima dospela je do zapadno-evropske javnosti.

Borba za pravedniji svet

Krajem 1935. godine Vukica odlazi na kratak seminar u Sovjetski Savez, kao jedna od najboljih komunistkinja. Vraća se početkom 1936. godine i nastavlja sa ilegalnim radom, rasturanjem letaka i štampe, a potom prelazi na rad u sindikatima. Izgubila je posao daktilografkinje i prešla za pomoćnicu šnajderke, pa se posvetila radu sa sindikalnim radnicama. Kako piše Stefanović:

Na sastanke je dolazila gotovo neopaženo, iznenadno. Išla je ulicama nečujno, kao da klizi pored zidova kuća. Ali je uvek stizala”. Zato joj drugovi daju novo konspirativno ime – “Šunja”.

Organizovala je kružoke za proučavanje marksističke literature, radila za “Crvenu pomoć”, uključivala radnice u pokret, sakupljala pomoć za štampanje lista “Žena danas”. Na čelo Mesnog komiteta KPJ za Beograd dolazi 1937. godine, kada postaje i članica Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju koji je vodio Aleksandar Ranković, a ostali članovi su bili Milovan Đilas, Moma Marković i Miloš Matijević Mrša.

Usledile su godine neprekidnog rada na stvaranju antifašističkog fronta, borbi radnika za svoja prava, borbi protiv fašističkih snaga.

To su dani velikih radničkih i antifašističkih demonstracija, sukoba sa žandarmerijom koja je često i pucala u demonstrante, a Vukica je bila među organizatorima svih bitnih događaja. Neposredno je rukovodila štrajkom koji je 21. decembra 1937. započeo u „Beogradskoj tekstilnoj industriji”, u kome je učestvovalo 950 radnika.

U životu posvećenom bez ostatka revolucionarnoj borbi bilo je mnogo asketizma i odricanja, te gotovo nimalo vremena za privatne i lične stvari. Ipak, Vukica se u februaru 1938. godine udala za partijskog druga Andriju Habuša, svoju prvu i jedinu ljubav.

Kad je 1941. Jugoslavija okupirana, Vukica se posvetila organizovanju oružane borbe protiv Nemaca. Bila je među organizatorima i izvršiocima niza borbenih akcija u prestonici, između ostalog učestvovala je u spasavanju Rankovića iz zatvorske bolnice.

Zajedno sa ostalim partijcima, Vukica nastoji da organizuje, koordinira i objedini oslobodilačku borbu u glavnom gradu i priprema ljude za odlazak u partizanske odrede.

Otpor se pruža na svakom koraku: zapaljeno je skladište municije na Tašmajdanu, izvršene su diverzije na okupatroske garaže, seku se telefonski kablovi, izvode sabotaže na železnici, u Zemunu su zapaljeni tanker i šlepovi sa naftom, pokušani su atentati na onu dvojicu agenata – Kosmajca u Vujovića…

‘Komunista sam i to je sve što ću reći’

Gestapo i Specijalna policija nisu mirovali, već su uporno tragali za komunistima. Vukica je s Davidom Pajićem 6. oktobra 1941. krenula na partijski sastanak, ali ih je policija presrela, ubila Pajića, a Vukicu pogodila metkom u vrat.

Nakon toga je uhapšena i sprovedena u Upravu grada. Tu ju je dočekao Božidar Bećarević, šef IV „antikomunističkog“ odseka Specijalne policije, sledećim pitanjem: “Mi se, mislim, već poznajemo?”

Vukica je prezrivo odgovorila: Svakako. Onda ste me slali na robiju, a sad ćete, doneti, valjda, pametniju kaznu”. Bećarević je zaurlao: “Ali, prethodno ima da kažeš sve što znaš!” Na to je Vukica mirno uzvratila: “Komunista sam i to je sve što ću reći!” Bećarević i ostali batinaši istog trenutka su se okomili na nju, udarali su je korbačem, tukli u glavu, bacili na pod i šutirali cokulama.

Vukica se uvijala u teškim bolovima, ali su njena usta i ovog puta ostala nema.

Potom su je bacili u podrum, gde se mučenje nastavilo. Stefanović piše: “Žilom su je tukli po tabanima, čupali su joj kosu, nokte, kleštima zavrtali i kidali meso. Kad je gubila svest, polivali su je vodom i opet tukli. A Vukica je ćutala. Znala je da je čeka smrt.” 

Mučili su je 77 dana. Tukli su je lancima, gumenom palicom po glavi, vrećicama peska, kidali su joj kožu i sipali joj so u ranu na vratu i po celom izranavljenom telu. A Vukica je ćutala. “S vremena na vreme čuo bi se poneki prigušeni jezivi glas. Glas iz polumrtvog ljudskog bića. Ali ni reči nije kazala”, piše Stefanović.

‘Pobeda je naša!’

Sa Vukicom u ćeliji bila je Julka Lazarević koja je kasnije svedočila o tom periodu. Evo šta kaže: “U ćeliji specijalne policije provela sam izvesno vreme sa Vukicom Mitrović. Ona je posle svakog saslušanja vraćana u ćeliju isprebijana, modra, nekad pri svesti, a nekad u nesvestici.

Nikad nije bila malodušna. Uvek je svojim junačkim držanjem i rečima bodrila sve nas oko sebe. Verovala je da živa neće izaći iz specijalne policije, ali je bila ubeđena u pobedu svoje Partije. Znam da je rekla: ‘Pobeda je naša!’”

Vukicu su osudili na smrt i 16. decembra je sproveli u logor Banjica. Marija Vuković Šantalat, zatočenica Specijalne policije, svedočila je o Vukičinom premeštanju u logor. „Došao je stražar i rekao joj da pokupi stvari i pođe na Banjicu. Hteo je da je ponese, jer nije mogla da hoda, ali ona to nije dozvolila, nego je išla na kolenima”. Provela je noć u samici, a sutradan ujutro, 17. decembra, sa grupom komunista i komunistkinja streljana je u Jajincima.

Njeno odvođenje na stratište gledale su kroz logorske rešetke Jelica Jerkov i Stanica Ničević: “Ujutru su je izveli na streljanje sa Desom Jović, majkom Radmile Jović-Malecke. Desa i još jedna drugarica nosile su Vukicu do kamiona”. Drugarice su joj pomogle da zajedno odu u smrt tog hladnog, decembarskog jutra. Narednih godina Vukici su se pridružili braća Nikola, Ratko i Veljko, sestra Lepa i muž Andrija Habuš. Svi su poginuli u borbi za slobodu.

Sramne i slavne smrti

Upravnik logora na Banjici bio je onaj agent-batinaš Svetozar Vujković. Njegov zamenik bio je – Đorđe Kosmajac. Vujković je u oktobru 1944. pobegao iz Jugoslavije, zajedno sa drugim kvislinzima. Saveznici su ga isporučili u julu 1945. Osuđen je na smrt 4. novembra 1949. Kosmajac je ubijen u atentatu 6. marta 1942. godine.

I Bećarević je pobegao kao Vujković. Englezi su ga izručili u januaru 1946. Osuđen je na smrt 28. oktobra 1949. godine.

Kažu da smrt izjednačava sve i da smo u smrti svi jednaki. Možda ipak nismo. Nije isto umreti u sramoti izdaje i zločinstva kao ova trojica kvislinga, i umreti u borbi za slobodu i pravedniji svet, kao Vukica, njen muž, braća i sestra. Nije isto provesti život u sramu i zlu, strahujući i od sopstvene senke, i živeti slobodno, boreći se protiv zla. 

Vukica Mitrović je za života uspela da pobedi strah od bola i strah od smrti. Više od toga nijednom ljudskom biću nije dato.

Otišla je na streljanje uverena da će pobeda biti njena. I bila je, tu pobedu joj niko ne može oduzeti. Zato ovo kratko podsećanje na lik i delo narodnog heroja Vukice Mitrović treba završiti rečenicom kojom su nekada završavane slične komemorativne svečanosti: Neka joj je večna slava i hvala!

Izvor: Al Jazeera