Hor vladika SPC-a: Vjerujemo u Vučića i u srpstvo

Vučićev mnogobrojni hor za divljenje dobio je tri nova člana; trojicu vladika Srpske pravoslavne crkve.

Piše: Tomislav Marković

Vučićev mnogobrojni orkestar za divljenje velikom vođi i satanizaciju njegovih kritičara dobio je tri nova člana. Iako nastupaju kao solisti, ipak bi se moglo reći da se radi o bendu, pošto svi pevaju istu pesmu i nastupaju u jedinstvenom outfitu, odeveni u elegantne crne odore.

Trio čine mlađe vladike Srpske pravoslavne crkve: episkop bihaćko-petrovački Sergije, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije i episkop osečkopoljski i baranjski Heruvim. Njihovi prvi nastupi u zaštiti lika i dela voljenog predsednika pokazuju da je reč o vokalnim izvođačima koji obećavaju, nema sumnje da je pred njima uspešna crkvena budućnost na političkoj estradi, svejedno da li će se odlučiti za solo karijeru ili će nastupati kao boy band pod nekim zgodnim imenom, na primer „New Bishops on the Block“.

Heruvimske tajne

Episkop Heruvim, kao najmlađi u triju, zapevao je kratku ariju, tek koliko da nagovesti kakvim talentom raspolaže. Odmah se odlučio za popularni žanr „odbrana vođe od zlih ljudi“, te se osvrnuo „na neprestane napade medija i na šovinistički pristup prema matičnoj nam državi, Republici Srbiji, i njenoj aktuelnoj politici i političkom vođstvu, kao i njenom predsedniku Vučiću koji ni u kom slučaju nisu primereni i ne doprinose poboljšavanju dobrosusedskih odnosa”.

Potom je vladika podsetio na poznatu jevanđeosku priču o dobrom Samarićaninu, dajući originalno tumačanje Hristove parabole, te na pitanje koje učenik postavlja Hristu „Ko je moj bližnji?“, Heruvim odgovara da je „to onaj čovek koji pokazuje milost i koji nas poštuje onakvima kakvi jesmo”.

Zaboravilo je njegovo preosveštenstvo da poenta priče o Samarićaninu nije kakvi drugi treba da budu prema nama, već kakvi mi treba da budemo prema drugima.

Nije Isus popovao drugima, već je pripovedao priču kako bi učenicima poručio da im bližnji nisu samo pripadnici njihovog, već i svih drugih naroda, čak i onih s kojima smo u neprijateljstvu. Zato na kraju priče Hrist daje pouku učeniku da se ugleda na dobrog Samarićanina: „Idi pa čini i ti tako“. Za razliku od Nazarećanina, Heruvim propoveda Samarićanima kako da se ponašaju.

Zaboravio je vladika i da napomene kako poboljšavanje dobrosusedskih odnosa ne spada u omiljene aktivnosti predsednika Savaota kojem se klanja, već da dotični prema susedima vodi politiku kakva se ne može pronaći u jevanđeoskim pričama, ali može u narodnim izrekama. Na primer, u onoj koja glasi „da komšiji crkne krava“.

Protiv antivučićevskih jeresi

Mitropolit Porfirije bio je znatno iscrpniji od kolege Heruvima, pa je napisao autorski tekst za Tanjug u kom se upustio u stari dobri lov na veštice iz nevladinog sektora i ostale strane plaćenike.

Porfirije se ostrvio na nerazumne pojedince koji uopšte ne uvažavaju napore „koje radi opšteg dobra i napretka međuljudskih odnosa u regionu preduzimaju državne vlasti Republike Srbije”. Konkretno, slugu Božijeg je izbacio iz takta smirenoumlja tekst Sonje Biserko za Deutsche Welle „Republika Srpska kao ratni plen od kojeg Srbija ne odustaje”, pa je predsednicu Helsinškog odbora optužio ni manje ni više nego za pokušaj pokretanja novog ratnog požara na Balkanu.

Porfirije ubraja Sonju Biserko u “profesionalne kreatore konflikata“, te upozorava na „opasnost od stigmatizacije Srbije u javnoj sferi”. Slugu Božijeg najviše je pogodila, kako kaže, “orkestrirana kampanja protiv Republike Srbije, njenog Predsednika i njene Vlade i bezmalo čitavog srpskog naroda”. Što bezmalo? Pa zar nisu Elohim Vučić i srpski narod sinonimi? Čemu ova nepotpuna paralela?

Vidi se da mitropolit nije navikao da se uvlači u kožu predsednikovih poslušnika, pa mu se omakla ova sitna greška, ali ne sumnjamo da će u budućim izjavama ljubavi velikom vođi popraviti utisak.

Na kraju Porfirije zaključuje: „Scenario je jasan, producent je isti, uloge su podeljene, glumci su svima dobro poznati, režija je monotona, ali je predstava za neupućene, a naročito zlonamerne, efektna: svi su gubitnici, dobitnici su samo ‘profesionalni kreatori konflikata’“.

Šta je toliko najedilo Porfirija u tekstu Sonje Biserko? Uglavnom nabrajanje činjenica, to je glavni okidač za bes svih koji sanjaju o „srpskom svetu“. Biserko je podsetila na činjenicu da se Republika Srpska u Srbiji smatra ratnim plenom, na reči Dobrice Ćosića da je to najveća pobeda Srbije, na one koji RS smatraju novom srpskom državom (to je govorio pokojni patrijarh Irinej, na primer), na geopolitičke pritiske na Crnu Goru, na fiksaciju Beograda na zaokruživanje “srpskog sveta” na osovini Beograd-Banjaluka-Podgorica-Kosovska Mitrovica, kao i na zvanične državne dokumente koji svedoče o tome kao što su „Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu”, „Povelja o srpskom kulturnom prostoru” ili „Strategija o bezbednosti“. U suštini ništa novo, samo su dobro poznate činjenice spakovane u jedan tekst, s dodatkom da je pobeda Džoa Bajdena uznemirila Beograd.

Dragan J. Vučićević u mantiji

Mitropolit Porfirije uključio se u horsku kampanju protiv Sonje Biserko u kojoj su učestvovali silni tabloidi i ostali Vučićevi mediji, Milorad Dodik, ministar spoljnih poslova Nikola Selaković, ministar finansija Siniša Mali, naprednjački poslanik Vladimir Đukanović, Ljiljana Smajlović i mnogi drugi.

Porfirije se pobrinuo za osveštavanje lepog narodnog običaja verbalnog streljanja kritičara srpskih vlasti, poznatog još iz doba kad su Miloševićevi medijski jastrebovi crtali mete na glavama nepokornih i kad je objekat mitropolitove odbrane urlao sa skupštinske govornice “Sto za jednoga”.

Za Porfirija su profesionalni kreatori konflikata svi oni koji nastoje da dođe do pomirenja u regionu, a mirotvorci su oni koji stvaraju konflikte i tenzije, oni koji se vascelog života bave ratnim huškanjem i širenjem mržnje. Obrt dostojan najvećih majstora besramne propagande.

Lepo je krenulo mitropolitu, pokazao se kao neka vrsta Dragana J. Vučićevića u mantiji. Neće to predsednik zaboraviti, nije ni čudo što mitropolit Porfirije slovi za jednog od najozbiljnijih kandidata za budućeg patrijarha SPC.

Vučić se javi, vaistinu se javi

Ipak, kao najtalentovaniji oglasio se episkop Sergije koji je sročio pravu crkvenu himnu predsedniku Vučiću, i to tako ubedljivo i nadahnuto da je čitaoce sklone nekritičkom verovanju u vladičanske besede ubedio kako je predsednik novi mesija.

Sergije je odmah krenuo sa slavoslovljem mesiji Vučiću:  “I kada smo, od mnogo nade i gledanja u istom pravcu, za čas okrenuli glavu od matice Srbije, predsjednik Vučić je pogledao nas. I ne samo pogledao, već i pomogao, i pohodio nas, dva puta, kao nijedan predsjednik Srbije do tada”.

Korišćenje sakralnih pojmova za opis aktivnosti jednog političara odlično je opisao Ivan Čolović: “Tako je episkop Sergije, upotrebivši izraz ‘pogledao nas je’, uzdigao Vučićevo iznenadno interesovanje za bihaćko-petrovačku eparhiju SPC u rang sakralnih, takoreći božanskih događaja. U skladu s tim, on je, pominjući Vučićeve dolaske u njegovu eparhiju, umesto profanog glagola ‘posetiti’ upotrebio ‘pohoditi’, glagol koji bolje pristaje opisima silaska božanskih likova među ljude. Vučić ih je pogledao, pa pohodio. Dva čuda, dve radosti”.

Bogojavljenje Vučićevo pogodilo je episkopa Sergija, ne javlja se Bog baš svakog dana čak ni svojim namesnicima na zemlji, pa je rešio da se oduži božanstvu koje ga je pohodilo i pogledalo.

I Sergije se okomio na kritičare mesije Vučića, baš kao i Porfirije, pogotovo na one koji svakodnevno “ispaljuju otrovne strelice u vidu novinskih napisa”, na “dušebrižnike, koji strah od velikosrpskih imperijalističkih težnji, posijan od njih samih u njihovim nedobronamjernim umovima, pokušavaju izmjestiti u svakodnevicu ovdašnjih Bošnjaka i Hrvata kojima, uvjeren sam, predsjednik Vučić želi isto što i nama Srbima – mir, napredak i dobre odnose, bez straha jednih od drugih”.

E, stvarno su ti kritičari srpskih vlasti neka čudna sorta, bez srca i duše. Izmislili nekakve velikosrpske težnje, pa ih sad nepravedno imputiraju Jehovi Vučiću i njegovoj kamarili. Šta je sledeće? Možda će da optuže Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića za neki udruženi zločinački poduhvat, etnička čišćenja i genocid?

Da nema tih zločestih nedobronamernih umova, Bošnjaci bi i devedesetih godina mirno živeli, ne strahujući od velikosrpskog projekta koji ih masovno ubija. Za sve su krivi glasnici, što bi rekli vekovni neprijatelji srpstva: “Kill the messenger!” Mogao bi ovu svoju besedu Sergije da izgovori i desetinama hiljada mrtvih i milionima raseljenih, bilo bi im mnogo lakše kad bi saznali da su velikosrpske težnje puka izmišljotina nekih tamo srpskih izdajnika.

‘Vučićevo raspeće je naše vaskrsenje’

“Napada se onaj koji je bjesmučno napadnut u Srebrenici”, nastavlja vladika Sergije žitije velikomučenika Aleksandra. To je izgleda najstrašniji događaj koji se desio u Srebrenici, ništa drugo episkop ne pominje. I nije u tome usamljen, nijedan arhijerej SPC nikada nije priznao da je u Srebrenici počinjen genocid. Za srpske patriote, čak i kad su Hristovi namesnici na zemlji, pokolj nad hiljadama civila nije događaj vredan pomena.

Za njih je Srebrenica mesto gde je napadnut njihov voljeni vođa, predsednik i mesija, a sve ostalo su sitnice. Isti onaj mesija koji je političku karijeru napravio kao funkcioner Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja koja je propagirala najcrnju mržnju prema okolnim narodima, koja i dan-danas u svom programu navodi stvaranje Velike Srbije kao svoj osnovni cilj.

Akatist spasitelju Vučiću episkop Sergije završava u pravom pesničkom i mističkom nadahnuću: “Dok god raspinju Aleksandra Vučića, znam da nam je dobro krenulo, da nam ide, da smo tu gdje jesmo. Kad ućute, znaću da nije kako treba, da nestajemo i da nas neće biti. Vučićevo raspeće je naše vaskrsenje!”

Plači, Predraže Sarapo, ridaj, Milomire Mariću, a ti, Dragane J. Vučićeviću, razderi haljine, navuci kostret i pospi se pepelom. Nikad vi ovakvu udvoričku himnu nećete sročiti voljenom prezidentu, nikad se vaše propagandno-uvlakačko umeće neće uspeti do nebeskih visina vladičanske pohvalne pesme u ritmičkoj prozi.

Lokalni Bog sa bogatim budžetom

Vladika Sergije u Vučiću vidi ni manje ni više nego – raspetog Hrista. Kao što su Hrista razapeli na krst, tako i Vučića razapinju oni koji kritikuju njegovu premudru politiku. Tako je episkop Sergije pronašao svog Boga na zemlji, prepoznavši ga u predsedniku Srbije. Pravi Bog je tamo daleko, na nebesima, sakriven i ćutljiv, ne odgovara na molitve, ne javlja se ni pismom ni telegramom, ni na mejlove ne odgovara, ko zna, možda i ne postoji.

A ovaj lokalni Bog ne samo da postoji, nego raspolaže i bogatim budžetom iz kog crkvi deli i šakom i kapom narodne pare. Možda su blaženi koji ne videše a poverovaše, ali vladičanski hor ipak veruje u opipljivije vrednosti od ovoga sveta, pogotovo ako su izražene u evrima ili u nameštenjima u crkvenoj hijerarhiji.

Zaista treba odati počast vladičanskom triju, jer ovakva apologetika jednog vladara iz pera crkvenih jerarha nije viđena još od daleke 1953. godine i nekrologa Staljinu koji je pisao patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksije I Simanski. Njegova svetost je tada pisala ovako: “Ne postoji oblast u koju duboki pogled Velikoga Vođe nikada nije prodro.

Ljudi nauke su bili zadivljeni njegovom temeljnom naučnom svesnošću u najrazličitijim oblastima, njegovim genijalnim naučnim generalizacijama; vojnici – njegovim vojničkim genijem; najrazličitiji radni ljudi su od njega neprekidno primali snažnu podršku i vredne smernice. Kao genijalni čovek, on je u svakom slučaju otkrivao ono što je nevidljivo i nedostupno običnome umu”.

Teška srca moramo priznati da srpske vladike nisu u potpunosti dosegle ideal ruskog brata u Hristu & diktatoru, njegova himna ipak pokazuje mnogo viši stepen bogoštovlja i podvižničkog uspenja na lestvici oboženja.

Ništa zato, mladi su, na samom su početku podvižničkog puta, napornim radom i upornim vežbanjem u vučićoljublju jednog dana će sigurno dostići žuđeni ideal, a uz Božju pomoć, možda će ga i prevazići. Važno je samo da su na vreme stupili na uski put koji vodi u carstvo Božije, rukovodeći se bogonadahnutim rečim: Poznajte Vučića i Aleksandar će vas osloboditi. Od teškog tereta savesti, osećanja sramote, elementarnog ljudskog stida i poslednjih ostataka zaklanog morala.