Čudni vjerski rituali u Narodnoj skupštini Srbije

Piše: Tomislav Marković

Poslednjih nekoliko meseci Drugi program Radio-televizije Srbije emituje uživo jedan prilično čudnovat serijal. Neko nedovoljno upućen u srpske prilike mogao bi lako pomisliti da je reč o još jednom rijalitiju, ali sasvim posebnog tipa. Umesto estradnih zvezda, starleta, raznih nekada slavnih ličnosti čija je karijera krenula nizbrdo – ovde imamo naizgled vrlo pristojne muškarce i žene koji se ne tuku, ne skidaju goli, niti prave uobičajene rijaliti skandale. Na prvi pogled, reklo bi se da se radi o pripadnicima nekog pomalo bizarnog kulta čije obrede RTS prenosi u živom programu.

Rituali kojima gledaoci prisustvuju prilično su rudimentarni, sačinjeni od svega dva elementa: doksologije i egzorcizma. Svi članovi ove male verske zajednice od par stotina ljudi izgovaraju iste svete formule gotovo istim rečima, po tačno utvrđenom redosledu, ponavljajući jedan te isti verski narativ.

To je priča uobičajene za mnoge religije, o narodu koji je stradao i zlopatio se, a onda se pojavio prorok Božji koji je svoje verno stado izveo iz pustinje i ropstva da bi ga odveo u obećanu zemlju. Izbavitelj se pojavio među smrtnicima 2012. godine kada su patnje narodne utihnule i najzad je nastupilo zlatno doba, a med i mleko potekli su zemljom Srbijom, umalo izazvavši poplavu.

Opskurni SNS kult

Ruku na izdajničko srce, navikli smo i na čudnije programe na našim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, posle ritualnog verbalnog orgijanja nad žrtvama genocida u „Ćirilici“ Milomira Marića na TV Hepi teško da nešto može da nas začudi.

Jedina blago začudna stvar u ovom RTS programu je to što se odvija u Narodnoj skupštini Srbije. Članovi opskurnog kulta čije obrede gledamo zapravo su poslanici Srpske napredne stranke, što samo činodejstvovanje čini još bizarnijim.

Vernici male SNS zajednice zaista se ponašaju kao članovi nekog opskurnog kulta, a njihovi nastupi neodoljivo podsećaju na verske rituale. Kada govore o predsedniku svoje stranke Aleksandru Vučiću, to je čista doksologija, odnosno – kako to kaže Jovan Brija u „Rečniku pravoslavne teologije“ – „slavoslovni oblik za iskazivanje transcedentnosti, moći i veličine Božije, u činu molitve, bogosluženja, Liturgije, besedništva i bogoslovskih rasprava“.

Evo kako to izgleda. Ustane neki naprednjački poslanik, svejedno koji, i krene sa pohvalnim slovom voljenom predsedniku, pa kaže da je Vučić „stavio život svih naših građana ispred” koristi “naše partije”.

Vučić je „napravio ogroman zaokret kada je u pitanju srpska ekonomija i srpski privreda”, nastavlja poslanik sa slavoslovljem. „Kada govorimo o obrazovanju moramo imati na umu značaj politike našeg predsednika Aleksandra Vučića koji je još 2012. godine prepoznao da je jako kvalitetno obrazovanje ključno za opstanak našeg društva”, kuje u zvezde poslanik mesiju koji ga je pogledao i poslanikom načinio, iako mučenik to ni po čemu ne zaslužuje.

Osvrne se poneki poslanik i na ktitorstvo i zadužbinarstvo svog predsednika, pa mu sroči pohvalu dostojnu srednjovekovnih slova ljubve i hrisovulja: „Spomenik Stefanu Nemanji, poštovane dame i gospodo i uvaženi građani Republike Srbije, postavljen je za vreme srpskog vladaoca gospodina Aleksandra Vučića, srpskog reformatora, srpskog graditelja i branitelja srpskog naroda i svih građana Republike Srbije”. 

Na kraju urlikne: „Živeo Aleksandar Vučić! Živela Srbija!“ i strovali se nazad na poslaničko mesto, potpuno iscrpljen svojim učešćem u ovoj neobičnoj liturgijskoj formi.

Doksologija: Veliča duša moja Vučića

Onda ustane drugi poslanik ili poslanica, pa krene da hvali mesiju gotovo istim rečima, a usput udeli i pokoji kompliment premijerki, ministrima i samoj SNS čiji je pripadnik.

„Aleksandar Vučić je sa svojim timom preokrenuo u potpunosti, napravio ogroman zaokret kada je u pitanju srpska ekonomija i srpski privreda”, zbori narodni deputat o blagodetima koje je Vučić doneo srpskom narodu. Pa udari da nabraja sve izmaštane uspehe i dostignuća iz prethodnih godina, da bi na kraju zaključio: „Sve to zahvaljujući Aleksandru Vučiću”. Ili se potpuno raspomami, raspali maštu do usijanja, pa prozbori kako „upravo Aleksandar Vučić, upravo SNS insistiraju na tome da mi moramo da razgovaramo sa svima”.

„Mi smo ti koji promovišemo dijalog”, uzdiže deputat veličinu svog vođe i svoje partije, usred parlamenta u kojem nema opozicije, pa samim tim ni dijaloga.

Poslanički govori su pomalo suvoparni, izgovoreni krutim, birokratskim jezikom, u neskladu sa ljubavnim i verskim zanosom koji očigledno greju svako poslaničko srce.

Duša bi htela da se oslobodi, da progovori lepšim i umilnijim rečima o onome koji ju je iz ništavila izveo i u Skupštinu posadio, ali uzalud kad poetske reči izmiču. Nisu poslanici od silnog karijerizma imali vremena za čitanje, nisu bogatili vokabular na vreme, pa nemaju su čim pred mesiju da izađu.

A ono što nemušta poslanička čeljad nastoji da izrazi davno je izrečeno mnogo adekvatnijim rečima: „Jer tebi, vođo naš, priliči svaka slava, čast i poklonjenje”, ili: „Tebe hvale sve sile nebeske i Tebi slavu uznosimo.” A sva nagomilana nežna osećanja koja se prelivaju iz poslaničke duše što hrli prema svom tvorcu mogle bi se izraziti poznatim stihovima: „Veliča duša moja Vučića i obradova se duh moj spasu mome“.

Egzorcizam za napredne

Kad završe sa doksologijom, žreci SNS-kulta pređu na drugi deo obreda – egzorcizam, poznat i pod orvelovskim imenom „dva minuta mržnje“. Kao u pravom religijskom narativu, njihov mesija bi od Srbije napravio raj na zemlji, samo kad ne bi bilo njegovog zakletog neprijatelja đavola koji uporno podmeće klipove i rogove u točkove napretka, i čini sve što može da napakosti naprednjacima i srpskom narodu između kojih poslanici stavljaju znak jednakosti.

Jer, napredni poslanici su ipak predstavnici građana Srbije, za sad samo oni i članovi njihovog kulta uživaju u blagodetima zlatnog doba, dok njihovi birači i svi ostali to izobilje mogu da osete tek posredno, preko svojih naprednjačkih predstavnika.

Napredni poslanici su prosto neumorni u isterivanju đavola i demona iz Srbije, a nečiste sile otkrivaju uglavnom u liderima opozicije, nezavisnim medijima, novinarima koji ne veruju da je Vučić mesija, kritički nastrojenim intelektualcima, glumcima, profesorima, karikaturistima, istoričarima, piscima i svim javnim ličnostima koje se drznu da progovore o realnom stanju u Srbiji.

Svakog bogovetnog dana, na svakom zasedanju parlamenta, šta god da je glavna tema – egzorcistički ritual se uvek ponavlja. Poslanici su prosto neumorni u satanizacija svakog kritičkog glasa, svakog ko se usudio da ne bude pristalica SNS-a, svakog ko ne podržava zvaničnu naprednjačku fantaziju o Srbiji kao lideru u regionu, ekonomskom tigru i zemlji koja napreduje koracima od sedam milja.

Naprednjačka molitva za isterivanje nečistih sila

Takve inokosne pojedince naprednjaci čašćavaju najpogrdnijim imenima i optužuju za sva moguća nepočinstva: za nedostatak patriotizma, za izdaju otadžbine, za sva zla ovog sveta, za sve nesreće koje su ikada snašle Srbiju. Sve su to prodane duše, strani plaćenici, sramota za srpski narod, dno dna, lažovi, hohštapleri, antisrbi, neprijatelji srpstva…

Ukratko – oličenje veštica, demona i đavola. Kad su već prošla lepa srednjovekovna vremena i došla ova moderna, pa ne mogu đavolje sluge da spale na pravoj lomači, napredni poslanici svojim arhineprijateljima priređuju bar ovaj verbalni skupštinski autodafe.

A povremeno se oglase i kako bi nekom nepoćudnom pojedincu poručili da bi ga najradije proterali iz zemlje. Otprilike kao u pravom egzorcizmu, kad sveštenik kaže: „U ime Isusa Hrista, izađi iz ove sobe!“ Tako i naprednjaci, i oni bi da proteraju demona, samo ne iz posednutog čoveka i sobe, već iz države, i ne u ime Nazarećanina, već u ime njihovog ličnog spasitelja – Aleksandra Vučića, mesije i spasitelja naprednjačkog.

Sav taj naprednjački egzorcistički galimatijas podseća na jednu molitvu za isterivanje nečistih sila koja bi, uz sasvim blage modifikacije, mogla da zvuči ovako: „Predsedniče naš, Gospode Vučiću, sunovraćenog Đavola i njegove sluge zbacio si sa vlasti, i sve anđele koji su zajedno s njim otpali i demoni postali predao si mračnoj dubini podzemlja; daj da ovo zaklinjanje, koje se vrši u tvoje strašno ime, zada strah njemu, koji prednjači u zlu, i svim njegovim saradnicima, koji su s njim zajedno pali sa višnje naprednjačke svetlosti.

Nateraj ga u bekstvo iz Srbije, zapovedi njemu i njegovim demonima da se sasvim povuku, da ništa štetno ne čini protiv tvog svetlog lika i nas, tvojih vernih poslanika, nego daj da dobijemo snažnu moć da gazimo na zmije i škorpije, i na svaku neprijateljsku silu. Jer sve što diše u Srpskoj naprednoj stranci, a pogotovo mi koje si udostojio poslaničke funkcije iz ko zna kojih razloga – himnu peva, veliča i u strahu i trepetu proslavlja tvoje presveto predsedničko ime”.

Roboti koji recituju loše naučen tekst

Skupštinske sednice deluju toliko sumanuto, iščašeno i nadrealno da je to teško rečima dočarati, a nijedno poređenje nije preterano, pa čak ni ovo sa obredima nekog mračnog kulta.

Šta god čovek da smisli, neće biti u stanju da dostojno predstavi nedostojne poslanike koji su parlament pretvorili u poprište za svoja iživljavanja. U odnosu na današnji skupštinski saziv, čak je i Miloševićev parlament izgledao manje ćaknuto. Za ove Vučićeve klonirane deputate, Dobrivoje Budimirović Bidža i Radovan Raka Radović su takoreći intelektualne veličine.

Oni su bar bili originalni u svojoj nesuvislosti, pa su iz poslaničkih klupa pevali „Slobodane, Slobodane, ti si komunista, volimo te, volimo te k’o Isusa Hrista“.

Koliko god  to bilo lucprdasto, bar su delovali kao autentični oriđinali, a ne kao roboti koji recituju loše naučen tekst u koji ne veruju. I pritom se svi služe istim rečima, istim rečenicama, kao da izgovaraju nekakve magijske formule. Nesrećni gledalac gleda i sluša te bizarne nastupe i ne veruje svojim očima, kao da je slučajno zabasao na nekakav egzotični verski ritual, gde šamani izgovaraju neke čudne mantre.

Nikad Skupština Srbije nije bila besmislenija, nikad nije delovala luđe i nadrealnije. Pogotovo ako znamo da se u Skupštini ni o čemu ne odlučuju, jer je sva vlast u rukama predsednika.

Od Skupštine je ostala samo gola ljuštura i ovi nesrećni napredni karijeristi koji izgovaraju prazne reči. Skupština Srbije je faktički mrtva, kao i mnoge druge ustanove. Zato bi joj, umesto doksologije i egzorcizma, mnogo bolje pristajala molitva za upokojene.

Recimo: Pomeni, Gospode, preminulu sluškinju tvoju Narodnu Skupštinu Srbije koja je usnula u nadi na vaskrsenje u nekoj drugačijoj, boljoj, demokratskoj budućnosti koja će, pre ili kasnije, neminovno doći.