Božićno pismo iz Gornjeg Polja

Za Antenu M piše: Nikola Popović

Poštovano Pravoslavno bratstvo Stupovi, cenjeni Zavetnici Tvrdoš Nikšić, braćo u Hristu,

Što se grešni rab Božiji (ili autor) opredelio za ekavicu, treba da zahvali seni velikog pisca paštrovskog i političara južnoslovenskog Stefana Mitrova Ljubiše. On je, naime, te daleke godine 1878. objavio studiju o najvećem bajronisti naše lepe književnosti, Njegoševu sestriću i pesniku Stefanu Peroviću Cuci. Čak dvadeset i jednu godinu (!) nakon Perovićeva ubistva u Carigradu, naručenom od strane vladarske kuće, Ljubiša piše tekst „tuđinskijem“ izgovorom– i to s jasnim ciljem: da se oduži prijatelju Peroviću, a u isto vremene zameri Petrovićima.

Vođen sličnim pobudama, svestan težine izgovorene reči, skromni autor ovih redaka pribeže identičnom postupku: služi se ekavicom Miloša Crnjanskog, Vaska Pope i Svetislava Basare – da se kojim slučajem na nj' ne naljuti romantični neženja, nesuđeni crnogorski ministar vojni, potpredsednik vlade Države Crne Gore i političar koji je obeležio godinu na izmaku, uvaženi dr Dritan Abazović. No, ostavimo za časak po strani rečenog glavara i okrenimo se onome što je u životu svakog čoveka najbitnije: veri pradedovskoj.

Cela godina dve hiljade dvadeseta, uvažena braćo pravoslavna, prošla je u odbrani vere pradedovske ‒ na slavu i diku svakog bogougodnog pravoslavca. Ne samo da ste tim podvižničkim činom ‒ odbrana svetinja ‒ učinili da se glas o domaćim vernicima gromoglasno pronese vaseljenom istočno-pravoslavnom, već ste uspeli da prekinete tridesetogodišnju dominaciju ateističke, kriminalne i bogomrske vlasti crnogorske.

Pa vam, opet, i to, predraga braćo moja, nije bilo dovoljno: smogli ste snage, uz sva ograničenja nametnuta virusom vuhanskim, veličanstveno i dostojnou večnost nebesku da vozdignete miropomazanog i budućeg blaženika ortodoksnog i svesrpskog, predvodnika uličnognarodnog sobranja (litija), mitropolita srpskog i izvan granica naše otadžbine vrlo cenjenog dr Amfilohija Radovića.

Obeleženo krvavim raspadom ateističke i srbomrske Jugoslavije, u kom je blagodareći blagoj reči pastirskoj uspešno pripremao omladinu za odbranu grobova srpskih, od srpskog Knina, srpskog Vukovara, Srbinja (Foča?), srpskog Sarajeva, srpske Banjaluke, srpske Srebrenice, slavnoga Prijedora srpskog i belotrakastog, carskog Prizrena i sl. ‒ zemaljsko poslanje gdina i dr Amfilohija Radovića završilo se kako priliči: uz opštu žalost svesrpsku i tugu nepatvorenu pravoslavnu. 

Nakon demokratske smene vlasti, tridesetoavgustovske slobode i moravca što se nikšićkim korzom igrao taman kao u Valjevu ili Kraljevu, usledila je URA mira koja se uselila u domove ne samo bogougodnih pravoslavaca, već i Nikšićanima istina znanih ali u našem Gradu ne toliko brojnih ‒ inoveraca muhamedanskih i latinskih. Zakon o slobodi veroispovesti kojim se garantuje sloboda Crkvi pravoslavno-srpskoj definitivno stavlja tačku na mukotrpni proces duhovnog (srpskog) uzdizanja cele otadžbine.

I baš kad bi kršteno dete Božije pomislilo da su se za vreme najradosnijeg porodičnog praznika, Roždestva Hristova ili Božića, strasti umirile i da su na tren politika i korona zaboravljene, vi se, uvažena omladino pravoslavno-nikšićka, odlučujete da u susret Prazniku i Lokalnim izborima u dominantno pravoslavnom Nikšiću (poput Cetinja) muralom i ceradom počastite drage sugrađane.

Zgrada Desetka i ona (preko puta) Filozofskog/Filološkog fakulteta sada su zgrade-svetinje. Blagodareći dozvoli naših baka i deka i ostalih stanara gore pomenutih zgrada-svetinja, najfrekventnija ulica pravoslavna (nikšićka) postala je tako ulica-svetinja. I pored vašeg podvižništva pravoslavnog, hrabrosti da u nažalost bogomrskom (depees) Nikšiću zapalite još jednu baklju pravoslavne (troprstne) slobode piscu ovih skromnih redaka na samom kraju ne preostaje ništa drugo nako da primeti: na tren je ličilo (izvor youtube), draga braćo u Hristu, da ste bogougodni stradalnici jednog drugog, svetski poznatog Đeda iz Laponije. Ili kako se to na oficijelnom dedamrazovskom (finskom)jeziku reče: „porot“. Ili još preciznije: na našem prelepom narečju nikšićkom ‒ irvasi, bolan.

Autor je Nikšićanin s Cetinja