Medijski softver velikosrpskog kompjutera

Priredio: Dinko Gruhonjić

Da li ste nekada probali mali, lični eksperiment sa statusima na Fejsbuku: postavite li tamo priču o sunčanom danu na Dunavu – stižu stotine lajkova. Stavite li tamo priču o tome da je, na primer, u Crnoj Gori u toku pokušaj klerikalne četničke kontrarevolucije pod dirigentskom palicom Srbije, šerujete li izjave Borisa Dežulovića o Beogradu kojem je poželeo „laku noć“ – dobijete uglavnom veoma mršav broj lajkova, a ponajmanje iz Srbije. Uz nekoliko izuzetaka koji potvrđuju pravilo. A pravilo je da ovde, brate mili, naprosto vladaju velikosrpski nacionalizam, pojačan kultur-rasizmom. To jest, pre svega jedan provincijalizam i primitivizam epskih razmera. Koji polazi od toga da je Srbija L’ombelico del mondo, pupak sveta. Jedno te isto, te jedno te isto, rekao bi pesnik, i tako već 30 i kusur godina.

Ukoliko se, pak, bavite novinarstvom u Srbiji, mogućnosti za antropološko ekperimentisanje još su šire. Na primer, odvažite se da pažljivo pratite „regionalnu“ (jugoslovensku) političku scenu. Pa još, recimo, imate privilegiju da radite za regionalnu novinsku agenciju koja i dalje odoleva svakovrsnim pritiscima, po cenu dugodecenijskog finansijskog tavorenja. Onda napišete vest, prenesete šta pišu mediji u regionu – i to kritički – o, na primer, Dritanu Abazoviću ili Drašku Stanivukoviću, tim novim nadama srpske političke nesvesti. Novinska agencija objavi. I niko u Srbiji ne prenese vest.

Niti jedan jedini mejnstrim medij. Nula. Slovima – niko: ni Vučićeve masovne trovačnice, niti ono malo medija iza kojih se nevešto skriva „prava“ opozicija. Da li je u pitanju to da, štajaznam, Suzana Vasiljević cenzuriše i daje direktive urednicima Vučićevih medija šta se sme a šta se ne sme? Ili to što, vrag će je znati, neka opoziciona Vasiljević Suzana to isto radi sa medijima „prave“ opozicije? Možda tek ponekad, ali uglavnom – jok! To je, da stvar bude daleko gora, uslovni refleks, stanje (ne)svesti, hipnotisana gomila, program jednog velikosrpskog nacionalističkog kompjutera, koji je odavno brendirao svoj algoritam kao jedini pravi, jedini mogući i jedini nad jedinima, ma najjediniji od svih! Doduše, samo u Srbiji, ali koga briga za svet, još od kraja osamdesetih godina 20. veka. Urednici su, dakle, pravi cenzori većine antinacionalističkih sadržaja u medijima. Da li im je taj čip ugradio Bil Gejts? Nije, čipovao ih je režim Slobodana Miloševića, uz sasluženje SPC, SANU, „uglednih intelektualaca i javnih ličnosti“ i „opozicije“.

Smeši nam se, uveliko je tu, budimo politički nekorektni – društveni bipolarni poremećaj. Koji je zapravo samo na prvi pogled bipolaran, a u stvari predstavlja dva pola istoga – velikosrpskog nacionalizma.

Na sve strane svi nešto viču, svađaju se, urlaju, vole da slušaju isključivo sopstvene reči, i svi su na prvi pogled u sukobu sa svima. A u stvari, kad je sistem vrednosti u pitanju, s jedne strane imamo originalnog mahnitog četnika Vučića, a s druge strane njegove falsifikate, koji nam nude pravoslavnog vladiku kao spasioca i modernizatora. Koji, što rekao jedan od mojih omiljenih tviter-filozofa Uspeh Petrović, „mora da zauzda pomahnitalu sekularizaciju i naučni fanatizam Aleksandra Vučića“. Mediji, baš većina njih, samo će slepo pratiti takvu kleronacionalističku i kvazi-bipolarnu političku scenu.

Baš kao što su to činili i, recimo, u pripremi za ubistvo Zorana Đinđića, kada je nemali broj „nezavisnih“ medija učinio i više nego sve da pokojnog premijera kriminalizuje i pripremi atmosferu za njegovo streljanje. Posle toga su se, kao i dobar deo od onih pola miliona ljudi na Đinđićevoj sahrani, posipali pepelom po glavi, jer ga za života nisu cenili. Ili, recimo, kako su se nezavisni mediji poneli tokom kampanje za usvajanje Ustava 2006. godine? Zlopamtila podsećaju na učešće korifeja „slobodnog“ novinarstva u te-ve spotovima kojima se promovisao ustav, za koga je svako ko ima imalo intelektualne čestitosti znao da ne predstavlja nikakvo „spasavanje Kosova“, već kamen oko vrata Srbiji. Ili pak kad su slavili pobedu opozicije u Crnoj Gori i u Banjaluci, glavnom gradu blentiteta Republika Srpska.

I prepoznali nekakvu „alternativu“ u Dritanu Abazoviću, tom klovnu rahmetli Amfilohija, i njemu sličnim lutkama na koncu ratnih profitera, ministara u vladi zločinačke SAO Hercegovine, i „građanskih“ medijskih tajkuna. Ili onom Draži, pardon Drašku Stanivukoviću-Mihailoviću, koji bi Banjaluku da još više poćiriliči, ako je to uopšte moguće. Takav, tobož liberalan i građanistički deo srbijanske javnosti, sada ponovo veruje da treba „svi da se ujedinimo, bez obzira na ideološke razlike, kako bismo zbacili diktatora s vlasti“, kao onomad što smo se ujedinili prtiv Miloševića.

Istina je, i sami smo svedočili devedesetih godina 20. veka da su neki od tadašnjih nezavisnih medija bili zapravo antimiloševićevi a ne nezavisni. Da, morali smo se rešiti zločinca koji je Srbiju uvukao u četiri rata, organizovao i u regionu predvodio genocid, etnička čišćenja, masovna silovanja, milionska raseljavanja ljudi, izolaciju od celog sveta, sankcije Ujedinjenih nacija, bombardovanje… To je tada bilo pitanje biti ili ne biti, rešiti se krvoloka ili se iseliti ili umreti. Posle smo videli da to nije bilo dovoljno. Glasali smo za Koštunicu kao manje zlo i umesto politike koja je trebalo jasno da osudi Miloševićeve ratne pohode, dobili politiku koja ne može da prežali to što je Milošević ratove izgubio. Milošević jeste umro, ali je zato avet preživela. Najveća avet od svih – „velika Srbija“ – danas poznata kao „srpski svet“, ponovo nam se nakezila. Kao i gotovo pa konsenzualna politička podrška istoj. Gde nas je to odvelo? Direktno u PM.

Da li je alternativa Vučiću biti još veći velikosrbin od njega? Nije. Da li je nada u tome da pristanemo na još jednog Koštunicu u vidu, otkudznam, Mlađana Đorđevića, Dejana Bodiroge ili vladike Grigorija. Nije. Nikada više. Okej, može i tako, ali nemojte kasnije da bude „nismo znali“. I nemojte ni da se sada jedite što bi Grigorije da glumi Amfilohija u Srbiji, kada ste pre toga u Amfilohiju prepoznali „reformatora“ koji je u Crnoj Gori srušio „diktatora“. Sećate li se kako ste 31. avgusta 2020. uživali u Grigorijevim rečima o „reci slobode“ koja je krenula iz Podgorice i samo što nije zapljusnula Beograd?

A šta čeka one medije koji neće pristati na takvu kvazi-bipolarnu ponudu? Ostaće između Vučićevog malja i nakovnja „prave“ opozicije, beslovesnih „naprednjaka“ i opsednutih samoprokolamovanih (beo)građanista, kod kojih se – čim im malo zagrebeš ispod kože – iskezi velikosrbin. Ako su malj i nakovanj cena – let it be, vredi istrpeti udarce. Kosovo je izgubljeno u ratu 1999. i od tada je nezavisno a Albanci su ljudi, Sarajevo je glavni grad Bosne i Hercegovine u kojoj se nalazi i Banja Luka a granica je na Drini, Crna Gora nije „srpska Sparta“ a Srbija nema izlaz na more… A sad izbrojte u koliko medija u Srbiji možete da pročitate ovakve stavove. S tim što to nisu „stavovi“ već notorne činjenice.