Bojana Vatić: Zašto Srbija još čeka svog, srpskog Vilija Branta?

Za Antenu M piše: Bojana Vatić

U petak se navršilo 31. godina od kako je  Slovenija  odlučila da ne želi da živi pod Slobodanom Miloševićem.

Srbija danas, 31 godinu posle, baštini sve  ono što je Milošević zagovarao i sprovodio u delo - sve ono od čega je Slovenija i otišla i krenula ka onome da bi postala to što je danas.

Srbija je tada izabrala put ratova i nacionalističke politike koja je i danas, u većoj ili manjoj meri, osnov delovanja i vlasti i većinskog dela opozicije.

Milošević nije priznavao nijedno rešenje koje je bilo ponuđeno kako bi se održao mir na prostoru bivše Jugoslavije već je svoju političku moć i naoružanje manipulativno iskoristio i sproveo agresiju nad Bosnom, Hrvatskom i na Kosovu.

Počela je svakodnevna propaganda o "ugroženosti" srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni, a Milošević je svesno koristio i kontrolisao medije za nametanje lajtmotiva nacionalističke propagande kako bi u očima građana opravdao stvaranje države unutar čijih bi granica živeli svi Srbi, ali i ojačao sopstvenu vlast.

Kada je bilo izvesno šta će se dogoditi, "druga strana" nacionalističke političke propagande pripremila je isto tako javno mnenje za rat. Rat je zvanično mogao da počne.

Srbija danas tri decenije posle, svoje teritorijalne pretenzije i velikosrpske ambicije usmerava prema Crnoj Gori, kreiranjem i menjanjem karaktera Crne Gore po meri nove vlasti, koja služi isključivo interesima druge države. Države Srbije.

Srbija nikad nije prihvatila suverenost i nezavisnost Crne Gore.

Nije to prihvatila ni u vreme kada je predsednik bio Vojislav Koštunica, nije prihvatila ni za vreme Borisa Tadića koji je proterao crnogorsku ambasadorku nakon što je Crna Gora priznala kosovsku nezavisnost, pa sve do Aleksandra Vučića koji je danas ojačao svoju poziciju dolaskom na vlast prosrpske opcije u Crnoj Gori i nasao svoje saveznike u antidemokratskoj i antievropskoj vladi Crne Gore.

Srpski nacionalisti  i dalje Crnu Goru smatraju  "svojom teritorijom" i žele da budu dominantni. Ta težnja za dominacijom jedne nacije stvara duboko nacionalistička društva.

Zoran Đinđić govorio je da identiteti, baš kao i različita verovanja, nisu smetnja da se društvo integriše, ali samo pod uslovom da se isključi dominacija jednog od njih. Ako nema te dominacije, onda znači da se „identitet“ raširio do građanina jednakih prava, odnosno do svih državljana čiji je status jednak i koji se jednako tretira.

Crnogorsko društvo pokazalo je da se emancipuje i da ima tu još posla koji treba uraditi, ali se Crna Gora, kao takva, mora poštovati jer je pokazala da je građanska država.

Nacionalizam i šovinizam nije postojao u Crnoj Gori. Nikada.

I ne sme da bude.

U Srbiji od Crnogoraca danas prave nacionaliste.

I to je opasno.

Po Ustavu Crna Gora je građanska država a ne nenacionalna.

Srbija je država srpskog naroda i ostalih naroda koji u njoj žive.

Razlika je očigledna.

Namera je jasna.

Srbija nije oprostila Crnoj Gori sto je 2008. priznala Kosovo, a srpsko društvo jos uvek nije spremno da se suoči sa tom istinom.
Kosovo je izgubio Milošević kao i sve ratove koje je započinjao.

To je cena pogrešne politike koju Srbija mora jednom da plati. Sve ostalo je laž i manipulacija zarad političkih interesa, kako vlasti tako i proruske opozicije koja na tu nacionalnu kartu uvek igra.

Ne oprašta se Crnoj Gori što je svoj put trasirala ka Evropi i što je ta taj put jasno opredeljena.

Ne oprašta joj se što je u procesu integracija otvorila sva poglavlja, dok Srbija nije otvorila ni jedno ove godine.

Ne oprašta se Crnoj Gori sto je zabranila ravnogorski pokret, dok je u srpskom parlamentu rehabilitovan četnički pokret i izjednačen sa partizanskim narodno- oslobodilackim pokretom.

Crna Gora se nije odrekla svog antifašizma. Srbija svog antifašizma jeste.

Ne oprašta se Crnoj Gori što je uvela sankcije Rusiji. Srbija se ruskog uticaja ne odriče. Ni po koju cenu.

Ne smeta novoj ravnogorskoj vladi ni njihovim beogradskim pokroviteljima predsednik Đukanović što vodi Crnu Goru 30 godina, već zato što je ne vodi tamo kuda oni idu.

Milo Đukanović, je i ako je to vrlo nepopularno izgovoriti u Srbiji, uspeo da vrati nezavisnost mirnim putem, uveo je zemlju u NATO i napravio radikalan i suštinski otklon od prošlosti. A to smeta.

Najteže je danas reći istinu u Srbiji koja sve više neguje i (p)održava fašizam, u društvu gde je laž postala svakodnevna pojava, gde se manipuliše istinom,  gde se iznova stvaraju novi neprijatelji i gde se od sopstvenog naroda ponovo prave "žrtve" a drugačije ne poštuje i ne uvažava.

Ono što je Milošević radio u ratu, Vučić danas radi u miru.

Da li je taj mir pod ovim tenzijama, netrpeljivošžu i podelama u društvu dugoročan, procenite sami.

Nekada je hrabrost značilo braniti zemlju u borbi protiv fašizma.

Hrabrost je bilo ginuti za ideale i za slobodu.

Gde su danas nestali ti ideali?

Gde je to Srbija skrenula? U šta se pretvorila?

Danas biti hrabar znači reći surovu istinu i prepoznati okolnosti koje ne vode ničem dobrom. Pružiti otpor klerikalizmu, fašizmu nacionalizmu, ustati i reći:

NE dirajte Crnu Goru!

NE delite Bosnu!

Prestanite da lažete!

Dosta je!

Ovde su zločince proglasili za heroje, a časne i hrabre za izdajnike. Poraze su proglasili za pobede, a mračne duše za patriote. To je današnja Srbija.

Koliko je Srbija izgubila za sve ovo vreme laži, obmana, propagande i trulih kompromisa? Koliko nam se vrata,u međuvremenu, zatvorilo? Koja nam se još nisu ni otvorila? Koliko šansi smo propustili? Koliko smo mi kao društvo zreli za promenu prvo unutar nas samih, naših pogleda, naših stavova?

Da li je Srbija sazrela da se suoči sa svim problemima koji je čekaju i da ih rešava?   Lako je pričati o budućnosti, a stajati u mestu. Prošlost je ono što nas obavezuje da se suočimo prvo sa njom. To od nas traži budućnost.

Srbija je u ratovima poražena, srpski nacionalizam je poražen, a ovde je još uvek dominantna kultura poricanja i zaborava.

Zato Srbija jos uvek čeka svog, srpskog Vilija Branta...ponovo...ispočetka....