Besmislena priča sa verom i nadom

Piše: VLADIMIR VELJKOVIĆ

Na kraju je njegov ponos skršen i on se ničice prostro pred Manojlovim nogama… molio je da ga ne udare na velike muke; strepeo je od pomisli da više neće ostati vladar Srba i da će se politička moć dati onima koji su sposobniji da vladaju, onima koje je on zbacio da bi sam zavladao. Vizantijski pisac Nikita Honijat o Stefanu Nemanji

U svom govoru na otvaranju spomenika Stefanu Nemanji, Vučić je rekao da je spomenik priča o nama. Na ovu tvrdnju se može odgovoriti potvrdno, s obzirom da srednji vek nije toliko udaljen od našeg svakidašnjeg društvenog i političkog životnog iskustva. Jedan istraživač je napisao kako je idealni feudalizam zastupao doktrinu da nijedan čovek nije dovoljno dobar da ne bi mogao biti sluga nekom drugom čoveku.

Nije li naše sadašnje iskustvo takvo da nijedan čovek nije dovoljno dobar da u ovdašnjem kapitalizmu ne bi mogao biti eksploatisan na različite načine od strane onih koji imaju društvenu, ekonomsku i političku moć? I nije li Vučić podelio građane na one kojima je namenio ulogu slugu i one koji mu se – još uvek – opiru?

I zašto je Vučić različit od Stefana Nemanje? Ne ide li sa bogatim darovima iz državne kase kojom slobodno raspolaže pred crkvene velikodostojnike? Ne posećuje li Svetu Goru i ne daruje li našim parama Hilandar? Ne pokazuje li brigu za saglasnost Crkve i da li zanemaruje pitanje ko će sledeći na tron patrijarha?

Da li ne preti neistomišljenicima da će ih politički počistiti, kao što je i Nemanja prvo isukao mač na braću, zahtevajući presto koji mu nije nužno pripadao, a zatim i na podanike bogumile sa kojima nije delio ista verska ubeđenja? Nije li se Nemanja pred jačim klanjao, lukavo i strpljivo čekao svoj trenutak, da bi prvom povoljnom prilikom jurišao kada je protivnik slabiji? I nije li „Beograd na vodi“ nalik nekom srednjovekovnom privatnom zamku?

Oni koji zajedno sa Vučićem stoje na otvaranju spomenika, kaju se za sve godine koje smo proveli u zaboravu ovog vladara, ali smo sada, kaže Vučić, konačno otkrili Stefana Nemanju, koji je koren drveta koje se zove Srbija. Ali plodovi tog drveta nisu slatki za sve građane. Vučićeve sluge, zavisno od ranga, mogu nešto i okusiti, napunivši svoje male i velike košare, dok su plodovi Srbije za one kojima je slatka sloboda ti plodovi gorki.

„Trebalo nam je vremena“, kaže Vučić misleći na period pre nego što je drsko prigrabio svu vlast, „da ponovo poverujemo u to da nismo nikakav balkanski izrod, nikakvo besno pleme bez ikakvog korena, nikakav dežurni krivac“. Odnosno, trebalo je njemu lično vremena da shvati pred kim sve mora ničice pasti i zatražiti dozvolu da može poverovati kako će jednom biti u prilici da vrši vlast u Srbiji.

A koju je pre toga baš on – između ostalih – doveo u situaciju da bude „balkanski izrod“ i „dežurni krivac“. Svoju bespotrebnu retoriku, u kojoj je gordo postrojio celokupnu srpsku istoriju pred sobom, Vučić vidi kao naš zajednički čin „polaganja računa o sebi i svom identitetu“ – no, takav mu račun niko ne traži. Građane zanima koliko je njihovih para dato za spomenik.

Pa ipak se srednji vek i razlikuje od naše savremenosti – bilo je pokajanja, makar i pred kraj života. U Žitiju Svetog Simeona od Svetog Save stoji: „onaj kojega se bojahu i treptahu na sve strane, sad se mogaše videti… svima se klanja, i umiljava, i prosi od svih oproštaja i blagoslova“.

Nesumnjivo: poslednji nauk Stefana Nemanje nije pokoravanje drugih, vladanje ljudima i ovozemaljska grabež. A Vučić je prilikom božićne posete Hilandaru i Svetoj Gori mogao videti i to da kada se ljudi okrenu Bogu i odreknu svetovnog prestiža – oni zasnuju republiku, a ne monarhiju.

Na kraju svog dugačkog govora, Vučić je uputio kratku molitvu Svetom Simeonu. I ako ta molitva bude uslišena, nema sumnje da će Srbija ponovo postati slobodna republika, bez samozvanca od kojega se bojahu i treptahu na sve strane.

Peščanik.net