Aleksandar Vučić, borac protiv velikocrnogorskog nacionalizma

Piše: Tomislav Marković

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nadaleko je poznat po tome što se drži ustavnih ingerencija svoje funkcije, a još je poznatiji po tome što gleda samo svoja posla i ne meša se u pitanja susednih država. Preko plota zaviri tek da proveri kako odmiče izgradnja “srpskog sveta”, da vidi je li komšiji već crkla krava, ili je bar na samrti, pa kad se uveri da sve ide po planu, odmah se vrati na domaći teren.

Kad mu je poslednji put pogled zalutao u Crnu Goru, imao je šta i da vidi. Svašta je krajičkom oštrog oka uočio predsednik Srbije u susednoj državi, razne su mu prikaze igrale pred duhovnim očima. Između ostalog, Vučić je opazio “antisrpsku histeriju”, “politiku velikocrnogorskog nacionalizma”, koju sprovodi predsednik Crne Gore Milo Đukanović, te po difoltu ugroženo srpstvo. Vučić je ekskluzivno otkrio i da je, pre nego što je apostolska Vlada prvosveštenika Zdravka Krivokapića zasela na tron, “Srbima u Crnoj Gori bilo skoro sve uskraćeno, sem vazduha“.

Dvaput zine, triput slaže

Teško je pobrojati šta je sve u ovom kratkom, ali besmislicama bogatom Vučićevom zapažanju naopako, pogrešno i netačno, budući da se “predsednik svih Srba” prema stvarnosti odnosi u skladu sa popularnom izrekom njegovog voljenog naroda, koja glasi “Dvaput zine, triput slaže”. Prvo da vidimo šta u mentalnom svetu vođe naprednjaka znači sintagma “antisrpska histerija”… Kao što u Srbiji svaku kritiku vladajućih struktura doživljava kao napad na sebe, Srbiju i srpstvo, Vučić tako u Crnoj Gori svaku opasku na račun nove crnogorske Vlade ili na politiku koju zvanična Srbija vodi prema Crnoj Gori proglašava za “antisrpsku histeriju”.

Ima u Crnoj Gori nekih čudnih ljudi koji odbijaju da njihova zemlja bez otpora postane deo “srpskog sveta”, “Republika Srpska na moru” i Vučićevo privatno igralište. Takvim inokosnim pojedincima, na primer, smeta kad se po Nikšiću vrzmaju razni sumnjivi tipovi, jurcaju u crnim džipovima po gradu, sve u sklopu predizborne kampanje. Onda se ispostavi da su svi oni funkcioneri i aktivisti Srpske napredne stranke te da su došli da pomognu Novoj srpskoj demokratiji Andrije Mandića, inače četničkog vojvode i višedecenijskog Vučićevog prijatelja, čoveka koji redovno dolazi na konsultacije u Beograd avionom Vlade Srbije.

Potom policija utvrdi da su dotična gospoda radila bez dozvole, pa ih protera u domaju. Za Vučića bi to bio tipičan primer “antisrpske histerije”. Usput, niko nije objasnio kad je to SNS promenio delatnost i registrovao se kao konsultantska kuća za pružanje usluga u izbornim kampanjama.

Kad u provladinim tabloidima Crnogorce neprestano nazivaju Milogorcima, kad se negira crnogorska nacija, kad se objavi nekoliko desetina hiljada tekstova protiv Crne Gore u sklopu nezapamćene medijske kampanje, kad Crnogorce crkveni velikodostojnici časte imenima tipa “Đilasova kopilad” – za Vučića je sve to normalno.

Kad neko kritikuje Vučićeve težnje da podjarmi susednu zemlju, “klasičnu srpsku državu” – što reče ministar spoljnih poslova Nikola Selaković, to se u naprednjačkom rečniku onda zove “antisrpska histerija”. Doduše, kad god neko pomene genocid u Srebrenici, ratne zločine srpskih snaga i slične nezgodne teme, i to se tretira kao napad na srpstvo i antisrpska histerija. Tipična zamena teza, nijedan narod nije zločinački, ali su zločinačke razne ideologije i politike. I to uglavnom one na kojima je Vučić izgradio karijeru.

‘Velika Crna Gora’

Predsednik Srbije godinama je bio visoki funkcioner Srpske radikalne stranke, koja i dan-danas u svom programu kao prvu tačku ima stvaranje “velike Srbije”. Čovek koji je na velikosrpskom nacionalizmu zasnovao ceo svoj život, koji je strelovito napredovao na talasu zločinačke ideologije, koja je svuda oko sebe sejala smrt i nesreću, najzad je dočekao da se proglasi borcem protiv nacionalizma, i to velikocrnogorskog. Da nije tužno, bilo bi samo smešno.

Šteta što se Vučić zaustavio samo na opasnosti koja nas vreba sa jugozapada. Zašto ništa nije rekao o strašnom velikoluksemburškom nacionalizmu? Nije “velika Crna Gora” jedina pretnja, šta je sa “velikom Maltom”? Zašto niko ne pominje velikolihtenštajnski ili velikoandorski nacionalizam od kojih strepe evropski narodi? “Veliki Island” i “veliki Monako” samo što se nisu formirali, a predsednik male Srbije ni reč da prozbori. I koje bi to teritorije “velika Crna Gora” trebao još da obuhvati? Terazije? Ne traže baš svi kompenzaciju za sopstvene frustracije u snovima o veličini državne teritorije. Da citiram Branka Baletića: “Crna Gora jeste mala, ali to ne utiče na njenu veličinu.”

Kako lepo reče Aleksandar Radoman, prodekan Fakulteta za crnogorski jezik i književnost, poslednji put je “ideja ‘velike Crne Gore’ figurirala u planovima kralja Nikole na početku Prvoga svjetskog rata”, a i tad tek kao “alternativni san za nedosegnuti srpski prijesto”. I niko zbog te očigledno himerične ideje nije stradao. A u ime “velike Srbije”, zvane još i “Homogena Srbija” u spisima Stevana Moljevića, ideologa četničkog pokreta Draže Mihailovića, ubijeno je na desetine hiljada ljudi tokom XX veka. U Drugom svetskom ratu četnici su vršili masovne pokolje, a njihovi naslednici su devedesetih godina prošlog veka nastavili započeti posao, pa su dogurali do silnih etničkih čišćenja i genocida. Na strani izvođača radova, kao politička podrška, stajao je i Aleksandar Vučić, današnji veliki borac protiv velikocrnogorskog nacionalizma.

Laž o ugroženosti

U pokolje je Miloševićeva soldateska krenula mantrajući o ugroženosti srpstva, tezi koju je postavio Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti, a razrađivali je do besomučnosti silni poslušnici iz redova intelektualne i medijske vojske. Na taj narativ nadovezuje se Vučićeva opaska kako je pre 30. avgusta 2020. godine “Srbima u Crnoj Gori bilo skoro sve uskraćeno, sem vazduha“. Koliko su Srbi bili ugroženi najbolje svedoče biografije velikomučenika za srpstvo koji su se našli u novoj Vladi Crne Gore.

Ugroženi premijer Zdravko Krivokapić je u državi u kojoj mu je sve osim disanja bilo uskraćeno bio redovni profesor na Mašinskom fakultetu, rukovodilac Centra za kvalitet i predsednik Upravnog odbora Akreditacionog tijela. Pre nego što je postala ministarka zdravlja, Jelena Borovinić Bojović bila je načelnica Pulmološke klinike Kliničkog centra Crne Gore, stručni saradnik na predmetu Interna medicina na Medicinskom fakultetu Univerziteta Crne Gore te mentor iz oblasti “Interna medicina – pulmologija”’ na istom fakultetu.

Ministarka kulture, nauke, prosvete i sporta Vesna Bratić, u prethodnom ugroženom životu, bila je docent na Filozofskom fakultetu Univerziteta Crne Gore u Nikšiću, predavala je i na Elektrotehničkom fakultetu, a bila je i glavna urednica časopisa Filološkog fakultetaLogos et Littera. I tako redom, sve biografije ugroženih ministara su slične. O ugroženosti Srba u Crnoj Gori govori i činjenica da ih je na popisu iz 1991. godine bilo devet odsto, a u narednim decenijama je taj broj narastao na 28 procenata. I to usred najveće ugroženosti, kad im je bilo sve uskraćeno, osim nasušnog zraka, a i u njemu je bilo više ugljen-dioksida nego kiseonika.

Ko ugrožava Srbe

Ako ovako izgleda ugroženost jednog naroda, šta bi tek bilo da nisu ugroženi? Prema ezoteričnoj doktrini o vekovnoj ugroženosti vaskolikog srpstva i jedinstva, Srbi nisu ugroženi onda i samo onda kad ih ima 90 ili više procenata, ili kad su svi nosici vlasti u zemlji, do najsitnijeg šrafa, po nacionalnosti Srbi, ili bar kad su pripadnici srpske nacije privilegovani u odnosu na sve druge. U sumračnim vizijama velikosrpskih nacionalista apsolutna hegemonija je jedini oblik ravnopravnosti koji priznaju. Naravno, čak ni u njihovim idealnim projekcijama nisu svi Srbi privilegovani, već samo vladajuća elita, dok svi ostali treba da se zadovolje manje-više ropskim statusom.

Treba biti pošten i reći da se Vučiću povremeno ipak omakne da kaže nešto makar delimično istinito. Recimo, ta priča o ugroženosti Srba nije sasvim netačna. Srbi zaista jesu ugroženi, ali su u Srbiji mnogo ugroženiji nego u Crnoj Gori. Prosečna plata u Srbiji je za 50-ak evra manja nego u Crnoj Gori, a iz Srbije je za poslednje dve decenije, prema podacima OEBS-a, emigriralo 654.000 ljudi – više nego što Crna Gora ima stanovnika. A i pre toga su građani Srbije masovno napuštali svoju zemlju, od početka ratova.

Srbi u Srbiji ugroženi su siromaštvom, nedostatkom perspektive, izokrenutim sistemom vrednosti, partokratijom, odsustvom elementarnih sloboda, nepoštovanjem ljudskih prava, nasiljem, bahatošću državnih činovnika, sveopštom korupcijom, nesputanim kriminalom, nezaposlenošću… Haotično društvo stvoreno po meri moćnih, autokratska vlast, neuređena država, nepoštovanje zakona, ruganje pravu i pravdi, sistem koji je napravljen tako da zlostavlja običnog čoveka – sve to ugrožava ljude u Srbiji. Što bi neki rekli – skoro sve nam je uskraćeno, osim vazduha, a i on je zagađen.

Vučićeva priviđenja

Pošto u Srbiji ima najviše Srba, najveći broj ugroženih pripada ovoj naciji. Za sistematsko ugrožavanje Srba poslednjih godina zadužen je Aleksandar Vučić, koji je tom zadatku posvetio sve svoje snage i svu raspoloživu moć. I to sve iz neizmerne ljubavi prema Srbiji, Srbima, srpstvu i svemu srpskom. Šta li bi nam tek radio da nas ne voli? Pre Vučića, na tom poslu su radili Boris Tadić, Vojislav Koštunica i Slobodan Milošević (uz povremeno sasluživanje Vojislava Šešelja i njegovog malog Vučića). Jedino je Zoran Đinđić odbio da ugrožava Srbe i sve druge nacije, pa je ubijen.

Pošto je već usrećio građane Srbije preko svake mere podnošljivosti, tako da se prosto davimo u blagostanju, Vučić je rešio dhttps://balkans.aljazeera.net/opinions/2021/2/14/aleksandar-vucic-borac-protiv-velikocrnogorskog-nacionalizmaa nešto od tih darova podeli i žiteljima okolnih država. Kad nekim čudom njegova žudnja za usrećivanjem regiona naiđe na otpor, on prosto pobesni, pa mu se u afektu priviđaju kojekakve antisrpske histerije i velikocrnogorski nacionalizmi.

Bolje bi mu bilo da se privikava na te halucinacije, jer će mu se sve češće javljati. Milošević je bio neuporedivo moćniji i beskrupulozniji, pa je pod njegovim krvavim vođstvom velikosrpski projekat doživeo četiri poraza, a od zamišljenih granica Karlobag – Karlovac – Ogulin – Virovitica nije ostalo ništa. Šanse da će Šešeljev potrčko ostvariti Miloševićeve planove ravne su nuli. Velikosrpska ideologija je trajno osuđena na propast ko god se nje u budućnosti bude prihvatio, jer je zasnovana na nasilju, zločinu i porobljavanju drugih naroda. Ma kako sad stvari izgledale, na duže staze nema nade za pripajanje Crne Gore “srpskom svetu”. Kao što dobro znamo – “Crnogorci ne ljube lance”.