Vučiću se žuri

Za Antenu M piše: Aleksandar Sekulović

Nedavna Vučićeva izjava da je Srbima u Crnoj Gori bilo „uskraćeno sve, osim vazduha“ i da tamo vlada „antisrpska histerija“ i „velikocrnogorski“ nacionalizam izazvala je brojne komentare, ali je na nju neophodno ponovo se osvrnuti bar iz dva razloga.

Pre svega, ta izjava je u gruboj suprotnosti sa  kodeksom ponašanja šefova država, bilo da se radi o kraljevima ili izabranim  predsednicima, koji nalaže odmerenost u izražavanju, pažljivo i promišljeno biranje reči i izraza i izbegavanje svega što bi se moglo protumačiti kao  poigravanje emocijama i instiktima onih kojima se obraća.

Takođe, aksiom je da šef države ne sme nikada, osim ako je u pitanju ratno stanje ili ako je „mentalno neuravnotežen“  kao Tramp, da se služi dvosmislenostima i neistinama, a pogotovo ne da otvoreno laže.

Drugi razlog je taj da ova izjava po svim merilima predstavlja govor mržnje jer  je tvrdnja o strašnim mukama kojima su izloženi Srbi očigledno usmerena na stvaranje mržnje prema Crnogorcima i njihovoj državi. Ovo je utoliko očiglednije ako se zna da je jedno od obeležja Vučićevog govora sklonost ka šovinističkim izjavama.

U tom pogledu postoji jasan kontinuitet u njegovim  stavovima i strateško opredeljenje da konsensus u društvu gradi na mržnji prema susednim narodima koji ugrožavaju opstanak Srba – Hrvatima, Bošnjacima, Albancima a sada naročito Crnogorcima.

Tu se, dakle, ne radi o nekakvim retoričkim figurama ili mladalačkom preterivanju, već o neizmenjenoj radikalskoj prirodi koja traje neprekidno od onda kada je 90-ih godina garantovao Srbima na Baniji da to više nikada neće biti hrvatsko, kada je pretio Bošnjacima da će za jednog Srbina biti ubijeno sto Bošnjaka, kada je na Televiziji Studio B 27. maja 2003. godine dva puta rekao „Ja mrzim Hrvate“, ili kada je 2007. godine na Novom Beogradu menjao naziv ulice u „Bulevar Ratka Mladića“, pa sve do ove ružne izjave o Srbima u Crnoj Gori.

Vučić je neosporni šampion u predstavljanju sebe kao zaštitnika Srba od zlih suseda, to je temelj njegove popularnosti i potpune političke dominacije u Srbiji, te zato pokušaj srpske opozicije  da se sa njim takmiči u mržnji prema susednim narodima, kao što je to uradio Boško Obradović posetom Nikšiću, predstavlja običnu iluziju i garantuje Vučiću još decenije bezbrižnog vladanja. 

Govoriti o „antisrpskoj histeriji“ u vreme kada Srbija vodi totalni hirbidni rat protiv Crne Gore predstavlja nešto više od običnog licemerja i anticrnogorske histerije. A priča o „velikocrnogorskom nacionalizmu“ koji, kako je rekao Dačić, ugrožava Srbiju, istovetna je sa onom kada je vuk optužio jagnje da mu muti vodu, iako je ono pilo nizvodno od vuka, što je bio dovoljan i opravdan razlog da vuk pojede jagnje.

Za demanti stupidne izjave da je Srbima u Crnoj Gori bilo „uskraćeno sve, osim vazduha“ dovoljno je postaviti pitanje kako su članovi nove „srpske“ vlade u Podgorici stekli svoje velike imetke ako su živeli samo od vazduha? Ili,  kada bi Vučić, umesto što se bavi razbuktavanjem najnižih strasti i govorom mržnje, bio racionalan čovek sa kojim bi bilo moguće voditi diskusiju na osnovu argumenata, logike i činjenica, onda bi se od njega mogla zatražiti objašnjenja i o sledeća dva pitanja:

Najpre, zvaničan stav Srpske pravoslavne crkve, bolje rečeno njena dogma o kojoj nema diskusije, jeste da Crnogorci ne postoje, da je crnogorska nacija komunistilka izmišljotina, te da su svi stanovnici Crne Gore, osim manjina, čisti Srbi, što znači da su Srbi i svi pripadnici i glasači DPS-a, pa i sam Milo Đukanović.

Ako je to tačno i ako Vučić, kao strasni vernik SPC, to isto misli – ko onda spada u te Srbe koji su lišeni svega sem vazduha i ko nad njima vrši „identiteski genocid“ kako godinama trube polupismeni „politički analitičari“ iz Beograda? Kako su oni tako potlačeni uspevali da imaju veću prosečnu platu nego Srbi u Srbiji? Može li neko da objasni ovu besmislenu enigmu.  

Drugo, ako su Srbi u Crnoj Gori lišeni svega osim vazduha, kako to da se njihov broj od 9 odsto po popisu iz 1991. godine popeo na 28,78 odsto po popisu iz 2011. godine? Jesu li ti ljudi mazohisti i jesu li uopšte normalni kad svojevoljno idu u status u kome neće imati ništa osim vazduha? Ili je možda u pitanju samo jedna masna laž?! A, ako je ovo poslednje u pitanju, koja je to onda golema muka koja tera da se tako bezočno laže?

A muka se sastoji u tome što je „dil“ kojem su kumovali Tramp i Grenel, uz asistenciju Evropske unije, predviđao dozvolu da se Crna Gora osvoji u uključi u „srpski svet“ ali da se zauzvrat definitivno prizna nezavisnost Kosova. Prvi deo dogovora ispunjen je sa izborima 30. avgusta, a sada je na redu da se ispuni i drugi deo dogovora.

Međutim, Vučić je nakon toga jasno kazao da od priznanja Kosova nema ništa i sigurno je da on to neće nikada učiniti, šta god da pričaju njegovi oponenti u Srbiji. Srbija već više od dvadeset godina uspešno igra na kartu „zamrznutog konflikta“ i to može da čini i narednih dvadeset godina, sve očekujući neku tektonsku promenu u svetu koja će joj omogućiti da vrati Kosovo.

To odbijanje stvorilo je opasnost, koju nagoveštavaju i prigodne čestitke Bajdena Srbiji i Kosovu, da i Zapad odustane od svog dela dogovora i da povuče pristanak o osvajanju Crne Gore, što bi bio veliki poraz za Vučića, s obzirom na to da se računalo da će  osvajanje Crne Gore i „izlazak Srbije na more“ predstavljati  najveći spoljnopolitički uspeh i lepu kompenzaciju za sve dosadašnje promašaje.

Suočen sa tom pretnjom Vučić je u velikoj žurbi da preduhitri eventualnu promenu stava Zapada, u žurbi je da proces osvajanja Crne Gore učini nepovratnim posle čega bi aduti bili u njegovim rukama i mogao da lagodno da taktizira sa Zapadom. A da bi taj proces bio nepovratan, ključni su izbori u Nikšiću. Oni su važni ne toliko radi toga da se osvoji drugi najveći grad u Crnoj Gori, već radi toga da pokažu da proces započet 30. avgusta i dalje teče i da se stvaraju uslovi za radikalno  menjanje slike Crne Gore i za uklanjanje Krivokapićeve konfuzne i nesposobne vlade.

U tom cilju Vučić i SNS, sa svojim filijalama u Crnoj Gori, učiniće sve što je u njihovoj moći, kao što to već i čine,  i neće se libiti ni jednog sredstva da bi ostvarili svoje namere. Verovatno će cena jednog glasa uoči izbora porasti, kao kod tapkaroša, i na hiljadu evra,  a na dan izbora svuda po gradu biće znatno pojačane sadašnje „straže đenerala Draže“ koje će budno motriti na to kako će ko glasati.

Za očekivati je da će ponosni građani Nikšića odbiti da im huligani i polusvet određuju kako će glasati i kakva će biti njihova budućnost.